Prepreke uspešnoj borbi protiv organizovanog kriminala u Srbiji

Borba protiv organizovanog kriminala, ili u medijima prisutniji termin rat protiv mafije, uvek je aktuelna tema za srpske političare. Uglavnom su policijske akcije protiv kriminala ispraćene konferencijama za štampu, gde na senzacionalan način politički funkcioneri navode broj uhapšenih i krivična dela koja su učinili. Dodatnu vrednost tim akcijama daju izveštaji tabloida čime građani stiču utisak da se država uspešno obračunava sa organizovanim kriminalom. Takav uigrani scenario odgovara jedino političkoj eliti koja skuplja političke poene, jer rezultati u vidu podignutih optužnica i donetih sudskih presuda nedostaju.

Zbog toga Srbija, prema nedavno objavljenom izveštaju Globalnog indeksa organizovanog kriminala, zauzima drugo mesto u Evropi po zastupljenosti organizovanog kriminala. Na osnovu društveno-političke situacije i delovanja kriminalnih mreža u Srbiji, ova pozicija potvrđuje da stvari u ovoj oblasti nisu toliko dobre kao što se predstavljaju.

Osnovni preduslovi za borbu protiv organizovanog kriminala su razvijeni zakonski i institucionalni okvir, što u Srbiji postoji. S druge strane, Ustavom je definisano da postoji samostalnost javnog tužilaštva i nezavisnost sudova u radu, ali okolnosti u kojima ovi organi rade dovode do nemogućnosti primene ovih načela u praksi. Drugim rečima, postoji više izazova koji sprečavaju očekivano funkcionisanje krivičnopravnog sistema.

Izazovi borbe protiv organizovanog kriminala

Prema Zakoniku o krivičnom postupku iz 2011. godine, u Srbiji se primenjuje tužilačka istraga. Jedan od razloga za uvođenje ovog tipa istrage jeste efikasnost krivičnog postupka. U slučaju borbe protiv organizovanog kriminala Tužilac za organizovani kriminal rukovodi istragom. To podrazumeva da sarađuje sa policijom, odnosno Službom za borbu protiv organizovanog kriminala i usmerava njen rad. Dakle, od kvaliteta saradnje tužilaštva i policije zavisi otkrivanje dela organizovanog kriminala, kao i kasnije dokazivanje na sudu.

Glavna prepreka takvoj saradnji je što tužilaštvo nije nadređeno policiji jer su policijski službenici odgovorni svojim starešinama. Iako je policija dužna da postupi po nalogu tužilaštva, u slučaju da to ne učini, tužilac može da o tome obavesti policijskog starešinu. Ako i nakon obaveštavanja policijskog starešine, nalog tužioca ne bude realizovan on može inicirati pokretanje disciplinskog postupka protiv određenog policijskog službenika. Stoga, najteža kazna za nepostupanje po zahtevu tužioca je mogućnost pokretanja disciplinskog postupka, što ne mora nužno prouzrokovati otpuštanje pripadnika policije. U praktičnoj dilemi između naloga tužioca i svog starešine, lako je predvidivo postupanje policajaca.

Upitna je i operativna samostalnost policije ili mogućnost delovanja policije bez političkog uticaja. Položaj policije u okviru Ministarstva unutrašnjih poslova, na čijem čelu se nalazi ministar koji je politički funkcioner, u samom startu ograničava redovan rad, a posebno rad u politički osetljivim predmetima. Na taj način se sprečava potencijalno otkrivanje veza između državnih predstavnika i organizovanog kriminala, a upravo otkrivanjem tih veza se može zaključiti da li je borba protiv ove pojave efektivna ili ne.

Pored toga, ustaljena je praksa da sa dolaskom novog ministra unutrašnjih poslova dolazi do smene načelnika uprava/policijskih uprava i postavljanje novih. To za rezultat ima postavljanje načelnika po kriterijumu ličnog poznanstva sa ministrom, a tako, nažalost, profesionalizam odlazi u drugi plan. Međutim, i sami policijski pripadnici doprinose degradaciji profesionalizma zato što postoje slučajevi da su pojedini inspektori bili pripadnici organizovanih kriminalnih grupa. Time se dovodi u pitanje integritet zaposlenih policijskih službenika.

Primetno je i curenje informacija iz tekućih istraga i njihovo dostavljanje tabloidima. Na osnovu tih tabloidnih izveštaja, u javnosti se dešava medijsko suđenje čime se krivični postupak vodi van nadležnih institucija. Taj efekat se pojačava izjavama političara o krivici/nevinosti nekog okrivljenog/optuženog, što je postalo sastavni deo njihovih obraćanja, čime se određuje željeni ishod postupka. Uglavnom izostaju reakcije Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca na takva ponašanja. Upravo su ta tela nadležna da se brinu o nezavisnosti i samostalnosti pravosudnog sistema, a takvim nečinjenjem ne ispunjavaju svrhu svog postojanja.

Izjave političkih funkcionera jesu svojevrstan pritisak na rad pravosuđa, koje i bez toga ima svojih problema. Naime, sama organizacija tužilaštva u Srbiji, na čijem čelu je Republički javni tužilac, kome odgovaraju svi ostali tužioci, pogodna je za politički uticaj na njihov rad. O izboru javnih tužilaca odlučuju poslanici u Narodnoj skupštini, a to dovoljno govori u prilog da je moguće postaviti tužioca pogodnog političkoj eliti. S druge strane, sudovi rade sporo jer su sudije preopterećene. Dodatno, i opstrukcije krivičnih postupaka utiču na sporost, što se ogleda u neispunjavanju procesnih pretpostavki za održavanje suđenja. Iako pojedine procesne radnje deluju kao opstrukcija postupka o tome da li je nešto opstrukcija ili ne odlučuje sud, a to rezultuje višegodišnjim postupcima.

Kako dalje?

Sve dok je borba protiv organizovanog kriminala u Srbiji zavisna od političke volje, koja je glavni kreator rada krivičnopravnog sistema, i pretvorena u senzaciju, neće biti prave borbe protiv organizovanog kriminala. Zbog toga je poverenje građana u institucije veoma nisko jer veruju da institucije rade u političkom, a ne javnom interesu. Nažalost, u Srbiji još uvek važi princip da se zločin isplati zato što izostaje pravovremena reakcija nadležnih institucija. Institucije su zarobljene, a kao takve ne mogu da rade svoj posao.

Za početak, institucije treba osloboditi političkog pritiska i profesionalizovati, što je složen i dugotrajan proces čiji rezultat je neizvestan. Možda bi privremeno rešenje na putu potpune samostalnosti tužilaštva bilo formiranje tužilačke policije koja bi bila odgovorna tužiocu. To je jedno od rešenja s obzirom na to da u Srbiji ne postoji društveno-politički konsenzus, kao u Italiji, i pri tom, još uvek se nisu pojavili hrabri pojedinci, kao u Rumuniji, za ozbiljan obračun sa organizovanim kriminalom.