Zaštita žrtava u krivičnom postupku – ko su posebno osetljivi svedoci?

Učešće u sudskom postupku za prosečnog građanina predstavlja stresan događaj. Odrasli ljudi koji nemaju svakodnevni kontakt sa pravosuđem prolaze kroz niz psiholoških stanja nakon što prime sudski poziv i danima se pripremaju da najbolje što mogu iznesu činjenice o kojima će ih sud ispitivati, a na osnovu kojih će i doneti konačnu odluku o nekom pitanju.

 

Međutim, za određene kategorije lica, kao što su žrtve nasilja, naročito seksualnog nasilja, deca ili osobe koje su pretrpele tešku traumu, suđenje, pa i eventualni susret sa učiniocem krivičnog dela u sudnici, može biti podjednako stresno i traumatično kao i sam događaj koji je predmet postupka. Opšte je poznato, a i kroz praksu potvrđeno, da formalizam i strogost koju sa sobom nosi sudski postupak, a naročito policijska uniforma, deluje zastrašujuće i odvraćajuće prema deci. Iz tog razloga, u postupcima u kojima učestvuju maloletnici moraju biti uključena lica koja su prošla posebne obuke za rad sa maloletnim licima, bio to policajac, sudija ili advokat, a uobičajano je da se uključuju i stručnjaci iz oblasti prava deteta, psiholozi i pedagozi, koji će učiniti da se sam postupak rastereti formalnosti, a deca straha i osećaja inferiornosti.

 

Na sličan način se i pravila redovnog krivičnog postupka prilagođavaju određenim kategorijama lica koja u njemu učestvuju, kako bi se, s jedne strane, osiguralo da ova lica prođu bez dodatne traume kroz svoju procesnu ulogu, a sa druge strane, da bi se obezbedio kvalitetan iskaz koji će služiti kao čvrst dokaz za dalji tok postupka, čiji je konačni cilj osuđujuća presuda za učinioca krivičnog dela, u skladu sa zakonom.

 

Sekundarna viktimizacija je dodatna traumatizacija žrtve krivičnog dela kroz koju ona prolazi zbog neadekvatnog odgovora institucija na prijavu krivičnog dela. U praksi se dešava da nakon inicijalne prijave, žrtva mora da prođe čitav niz procedura tokom kojih će ponavljati svoj iskaz, ponekad i u prisustvu okrivljenog. Žrtva, najpre, odlazi u policijsku stanicu ili javno tužilaštvo kako bi dala izjavu o samom delu, a ukoliko se postupak nastavi i pred sudom, ona ponavlja svoj iskaz i ponovo proživljava ceo traumatičan događaj. Neretko se desi da slučaj zaokupira i pažnju medija, te se pojave senzacionalistički naslovi i otkrije identitet žrtve u medijskim reportažama. Ponekad žrtve nemaju podršku svoje porodice i prijatelja, pa dobijaju savete kako pravosuđe ne funkcioniše i kako bi bilo u njenom najboljem interesu da ne prijavljuje krivično delo. Ovakve i slične okolnosti dodatno traumatizuju žrtvu i dovode do gubitka poverenja u sistem. Zbog toga govorimo o sekundarnoj ili višestrukoj viktimizaciji žrtve tokom trajanja krivičnog postupka.

 

Žrtva krivičnog dela može biti na više načina izložena dodatnoj viktimizaciji. Žrtva će biti izložena direktno sekundarnoj viktimizaciji usled grubog odnosa policije ili tužilaštva prema njoj, nerazumevanja za specifičan položaj u kome se žrtva nalazi, nepotrebnog ponavljanja ispitivanja žrtve, izostanaka sistemske zaštite žrtve od zastrašivanja i odmazde, dodatne viktimizacije tokom sudskog postupka postavljanjem neprikladnih pitanja koja imaju za cilj da žrtvu odvrate od učešća u krivičnom postupku i da je diskredituju. Indirektno, žrtva će ponovo proživljavati traumu kada nije uopšte ili nije valjano informisana o svojim pravima u postupku, ili kada ne može da ostvari kompenzaciju koja joj prema slovu zakona pripada, ili tu kompenzaciju mora da ostvaruje u dugotrajnim i dodatnim sudskim postupcima, a ne u krivičnom postupku u kome već učestvuje.

 

U krivičnoprocesnom pravu Republike Srbije postoji više instituta čijom upotrebom težimo ka sprečavanju sekundarne viktimizacije i zaštiti žrtve. Jedan od njih je dodeljivanje žrtvi, ali i svedoku, statusa posebno osetljivog svedoka.

 

 

Ko može dobiti status posebno osetljivog svedoka?

 

Žrtva krivičnog dela u krivičnom postupku ima procesnu ulogu oštećenog. Iako se u nazivu ovog instituta pominje svedok, primena instituta posebno osetljivog svedoka nije ograničena samo na svedoke, naprotiv, razumno je pretpostaviti da će ponovljenu traumu doživeti upravo žrtva, odnosno oštećeni krivičnim delom. S druge strane, oštećeni u krivičnom postupku, takođe, svedoči o događaju, odnosno ispituje se kao svedok.

 

Prema Zakoniku o krivičnom postupku, organ postupka može svedoku ili oštećenom dodeliti status posebno osetljivog svedoka s obzirom na njegova lična svojstva ili neke objektivne okolnosti koje ukazuju na to da je svedoku ili oštećenom potrebna dodatna zaštita. Ove okolnosti su:

• Uzrast svedoka - deca i maloletnici;

• Zdravstveno stanje svedoka (naročita traumatizacija događajem, ranjivost, emocionalna nestabilnost, lica sa smetnjama);

• Priroda, težina ili način izvršenja krivičnog dela (žrtve ratnih zločina, torture, trgovine ljudima, seksualnog nasilja ili prostitucije, žrtve porodičnog nasilja…);

• Odnos sa okrivljenim (ako je žrtva u nekom posebnom odnosu sa okrivljenim, npr. porodičnom odnosu, ako žrtva naročito strahuje od učinioca krivičnog dela ili je sa njim u odnosu zavisnosti);

• Životno iskustvo, način života, pol svedoka i druge okolnosti koje ukazuju na to da je svedok posebno osetljiv.

 

Važno je znati da dodeljivanje statusa posebno osetljivog svedoka ne zavisi od vrste krivičnog dela koje je učinjeno. Ovaj institut u centralni plan stavlja žrtvu, te se procenjuju njena svojstva i potrebe.

 

 

Kako se dobija status posebno osetljivog svedoka?

 

O statusu posebno osetljivog svedoka odlučuje organ postupka, što su, u zavisnosti od stadijuma u kome se nalazi krivični postupak, javni tužilac ili sudija. Ovi organi će dodeliti svedoku poseban status po službenoj dužnosti ili na zahtev stranaka u postupku, kao i na zahtev samog svedoka.  Važno je naglasiti da maloletna lica kao učesnici u krivičnom postupku nemaju automatski status posebno osetljivog svedoka, već je potrebno da organ postupka – nadležni javni tužilac ili postupajući sudija, o tome donese rešenje, po sopstvenoj inicijativi ili na zahtev stranaka ili samog maloletnog svedoka. Izuzetno je značajno da svi organi koji učestvuju u krivičnom postupku budu senzibilisani da odmah na početku procesa, već prilikom prijavljivanja krivičnog dela, prepoznaju poseban status žrtve, te da dalji tok postupka usmere u pravcu izbegavanja sekundarne viktimizacije i dodatne traumatizacije. 

 

 

Šta nakon dobijanja statusa?

 

Kada je svedoku rešenjem dodeljen status posebno osetljivog svedoka, prema njemu se primenjuju određeni zaštitni mehanizmi, kako bi se izbegla sekundarna viktimizacija i lice zaštitilo od mogućih negativnih uticaja samog postupka na žrtvu, ali i eventualnog uticaja okrivljenog. U praksi je moguće da organ postupka primeni sve ili samo neke od mera propisane zakonom, u zavisnosti od potreba konkretnog svedoka. Tako će, po pravilu, organ postupka dodeliti posebno osetljivom svedoku punomoćnika iz reda advokata, ukoliko sam nije obezbedio punomoćnika. Ispitivanje svedoka će, redovno, ići preko organa postupka, a ne direktnim pitanjima svedoku. U toku ispitivanja, javni tužilac i sudija obavezni su da se prema posebno osetljivom svedoku odnose sa posebnom pažnjom, nastojeći da se izbegnu moguće štetne posledice krivičnog postupka po ličnost, telesno i duševno stanje svedoka. Dokazi koji su izvedeni u ranijim fazama postupka, u toku istrage, kao što je saslušanje žrtve, neće se ponavljati, već će se izvesti čitanjem na glavnom pretresu. Okrivljeni i njegov branilac ne mogu postavljati pitanja direktno posebno osetljivom svedoku. Pitanja se upućuju sudiji, koji ih "filtrira" i postavlja svedoku na način koji nije uvredljiv ili uznemirujući.

 

Svedok će se ispitati upotrebom tehničkih sredstava za prenos slike i zvuka, što u praksi izgleda tako da se svedok nalazi u drugoj prostoriji van sudnice i može da čuje samo javnog tužioca ili sudiju koji mu postavljaju pitanja u ime učesnika postupka. Okrivljeni na ovaj način ne može da vidi svedoka i eventualno ga zastraši postavljanjem pitanja ili neprimerenim komentarima. Redovno će u prostoriji sa posebno osetljivim svedokom biti psiholog ili socijalni radnik radi pružanja podrške svedoku u traumatičnoj situaciji ispitivanja. Pored navedenog, ova stručna lica će prilagoditi postavljena pitanja konkretnom svedoku, s obzirom na njegov uzrast, psihičko stanje ili druge okolnosti zbog kojih zahteva posebnu zaštitu. Na ovaj način se dobija i kvalitet iskaza, pored primarne uloge zaštite lica od ponovne traumatizacije.

 

Još jedan efikasan mehanizam iz nadležnosti predsednika veće za potrebe zaštite svedoka jeste redosled izvođenja dokaza. Dobru praksu predstavlja saslušavanje posebno osetljivih svedoka što hitnije, te da se celom predmetu da prioritet i obezbedi hitnost u postupanju.

 

Posebno osetljiv svedok se može ispitati i van zgrade tužilaštva ili suda u svom stanu ili drugim prostorijama ili državnim ustanovama. Posebno osetljivi svedok ne može biti suočen sa okrivljenim, osim ako to sam okrivljeni zahteva, a organ postupka to dozvoli vodeći računa o stepenu osetljivosti svedoka i o pravima odbrane. Još jedna mera koju sud može odrediti u cilju zaštite svedoka jeste isključenje javnosti za ceo glavni pretres ili samo za deo pretresa u kome će se ispitati posebno osetljivi svedok.

 

 

Mreža Službi za pomoć i podršku svedocima i oštećenima krivičnim delima

 

Od nedavno, u Republici Srbiji funkcionišu stručne Službe za pomoć i podršku svedocima i oštećenima, koje su organizovane pri svakom višem sudu. Ovo znači da, čak i ako ste žrtva krivičnog dela za koje je nadležan osnovni sud, možete da se obratite višem sudu koji je neposredno viši za taj osnovni sud i dobićete pomoć i podršku. Ove službe pružaju pomoć i podršku žrtvama i svedocima pre, tokom i nakon završetka krivičnog postupka. Podršku ostvaruju sve žrtve koje se obrate službi, što znači da nije nužno da žrtva ili svedok ima status posebno osetljivog svedoka.

 

Glavni zadatak službi jeste upoznavanje žrtava i svedoka sa njihovim pravima tokom suđenja, sudskom terminologijom i načinom davanja iskaza, kao i upućivanje na načine ostvarivanja pravne pomoći. Zaposleni u Službi ne daju pravne savete o sadržini svedočenja niti sa svedocima razgovaraju o tome šta će izjaviti pred sudom. Ono što zaposleni u službi mogu jeste da prepoznaju potrebu za stručnom pravnom pomoći, te da upute žrtvu na odgovarajuće dalje korake.

 

Pored pravnih informacija, Služba pruža neophodnu emocionalnu podršku i druge vidove pomoći kako bi se žrtvama olakšao prolazak kroz ceo sudski proces.

 

 

Zaštita žrtava i član 6 Evropske konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama - pravo na odbranu

 

Jedan od najvećih izazova savremenog krivičnoprocesnog prava jeste pronalaženje ravnoteže između zaštite žrtava i prava okrivljenog na pravično suđenje. Član 6 Evropske konvencije o ljudskim pravima garantuje svakom optuženom pravo na pravično suđenje, a svaki okrivljeni ima pravo da ispituje svedoke, kao sastavni deo prava na odbranu. Ovo pravo okrivljenog dolazi u koliziju sa mehanizmima zaštite naročito osetljivih svedoka, posebno u situaciji kada okrivljeni i njegov branilac nemaju priliku da direktno ispitaju svedoka ili oštećenog.

 

Praksa Evropskog suda za ljudska prava iskristalisala je određena pravila koja nastoje da očuvaju pravo na pravično suđenje, uz uvažavanje specifičnog položaja žrtve i njene zaštite tokom krivičnog postupka. Svako odstupanje od načela neposrednosti i javnosti, poput anonimnog svedočenja ili davanje iskaza putem video-linka, mora biti opravdano i neophodno. Upravo status posebno osetljivog svedoka opravdava upotrebu posebnih mehanizama u cilju zaštite žrtve. Procena se vrši u svakom konkretnom slučaju, što znači da sud mora napraviti balans između stepena osetljivosti žrtve i prava okrivljenog da neposredno ispita žrtvu. Pravosuđe mora osigurati da posebne mere za zaštitu svedoka i oštećenog ne dovedu do povrede prava na pravično suđenje okrivljenog, a istovremeno, i da pravo na odbranu ne postane oružje za zastrašivanje žrtve.

 

#EUzaTebe