Krivičnopravna zaštita u slučajevima obmane zasnovane na iracionalnim uverenjima

Vračanje, proricanje sudbine ili “skidanje crne magije” sami po sebi nisu kažnjivi po Krivičnom zakoniku, ali ove radnje zbog posledica koje proizvode (pre svega u finansijskom smislu) mogu dovesti do sudskih postupaka. Jedan deo ovih postupaka je imao epiloge u građanskim postupcima, ali nije izuzetak da su ovakve radnje kvalifikovane i kao radnje krivičnog dela Prevara iz čl. 208 Krivičnog zakonika i učinioci gonjeni od strane javnog tužilaštva, odnosno po službenoj dužnosti.

Naime, krivično delo Prevara iz člana 208 Krivičnog zakonika u stavu 1 predviđa da delo čini ko u nameri da sebi ili drugom pribavi protivpravnu imovinsku korist dovede nekoga lažnim prikazivanjem ili prikrivanjem činjenica u zabludu ili ga održava u zabludi i time ga navede da ovaj na štetu svoju ili tuđe imovine nešto učini ili ne učini, dok je stavom 2 određeno da delo čini ko deluje samo u nameri da drugom nanese štetu, a pod stavovima 3 i 4 propisani su kvalifikovani oblici ovog dela koji se odnose na visinu pribavljene imovinske koristi[1].

Imajući u vidu navedeno, osnovno pitanje koje se postavlja prilikom utvrđivanja postojanja ovog krivičnog dela je, ako pođemo od slučajeva u kojima je nesporna prevarna namera učinioca i od premise da on ne može ostvariti obećani cilj, da li krivičnopravna zaštita obuhvata i lice koje je postupalo bez minimalne pažnje i kritičnog odnosa prema očigledno neverovatnim tvrdnjama? U toku razmatranja grupe predmeta, među kojima je bio i predmet u kome je lice reklamiralo svoje usluge putem društvene mreže, a oštećena mu se javila sa zahtevom da pomiri njenog sina i (nesuđenu) snaju (lica koja on nije poznavao niti je sa njima dolazio u kontakt), a kako usluga nije dala rezultat, oštećena se obratila tužilaštvu, pitao sam kolegu šta misli o toj prijavi. Odgovorio mi je pitanjem: da li bi mene gonio kada bih nekome obećao da ću mu prodati “Telekom“ za 1.000 evra?

Granice zaštite lakovernog oštećenog

Pre svega, sud pruža zaštitu bez obzira na stepen pažnje oštećenog, odnosno njegovu lakovernost. Bitno je da učinilac preduzima aktivne radnje radi stvaranja ili održavanja zablude. Činjenica da oštećeni veruje u zabludu ne može isključiti odgovornost učinioca. Praktično, sud napušta primenu rimskog načela - volenti fit iniuria (onome ko pristaje, ne čini se nepravda) i ukazuje da se održavanje lica u uverenju postojanja “Crne magije” jedino i može ostvariti kod lica koja su sklona sujeverju ili veruju u magiju.

U vezi sa tim, sud je u presudi kojom je okrivljenoj stavljeno na teret da je “u nameri da sebi pribavi protivpravnu imovinsku korist, lažnim prikazivanjem činjenica, dovela u zabludu oštećenu S.J. tako što je došla na kapiju kuće oštećene i od nje tražila čašu vode, a nakon toga lažno prikazala oštećenoj da su na nju bačene ''čini'' i da ih ona može otkloniti, te da joj za tu radnju oštećena mora dati zlato koje ima u kući, na koji način je oštećenu navela da joj preda jednu zlatnu ogrlicu, jedan zlatni prsten, jedan par minđuša od žutog i belog zlata i dva pozlaćena krsta, a na koji način je sebi pribavila protivpravnu imovinsku korist u ukupnom iznosu od oko 37.000,00 dinara, na štetu oštećene”, utvrdio postojanje pojma i elemenata krivičnog dela Prevara iz čl. 208 st 1 Krivičnog zakonika[2]. Iz navedenog proizilazi da je bez značaja “uverljivost” iznetih tvrdnji, njihova utemeljenost u životnim činjenicama, već da je bitno da je učinilac dela aktivnim radnjama dovela u zabludu oštećenu i da je ona zbog toga učinila nešto na štetu svoje imovine.

Subjektivni element prevare - umišljaj učinioca

Nesporno je da je za postojanje navedenog krivičnog dela potrebna namera na strani učinioca da drugog dovede u zabludu i na taj način sebi pribavi imovinsku korist. Ona u većini slučajeva neće biti sporna, a vrlo često je i očigledna jer, kao u primeru koji je naveden, izvršilac traži zlato i druge predmete radi vršenja nekog verskog obreda, a nakon toga isto ne vraća, već prodaje i ostvaruje imovinsku korist. Međutim, praksa je pokazala da postoje situacije kada, na primer, kod “skidanja crne magije” izvršilac tvrdi da je uslugu izvršio, a oštećeni nema primedbi na njegove radnje. Tada dolazimo do pitanja - da li tužilaštvo i sud mogu utvrđivati da postoji prevarna radnja i krivično delo u situaciji kada učinilac tvrdi da veruje u sopstvene “sposobnosti”, a oštećeni ih ne osporava tj. da li će njihovo postupanje biti uslovljeno subjektivnim osećajem primaoca usluge da je prevaren i nadalje kako bi se u tim slučajevima utvrđivalo da li je reč o stvarnom izvršenju usluge ili će se apriori konstatovati da radnje nisu izvršene?

Odgovor na ova pitanja nije jednostavan niti jednobrazan, ali ono što se u svakom slučaju može zaključiti je da se u takvim situacijama postojanje krivičnog dela ceni u odnosu na druge konkretne okolnosti. Tako pozivanje okrivljenog na “izvršenu uslugu” ili sa druge strane subjektivni osećaj oštećenog da nije prevaren, ne može biti presudno. Organ postupka će imati obavezu da na osnovu okolnosti pojedinačnog slučaja utvrđuje postojanje prevarne namere na strani okrivljenog, koja je uslov za postojanje krivičnopravne odgovornosti. Upravo ova činjenica predstavljala bi tanku nit koja je granica između krivičnopravne relevantne prevare i odnosa koji, iako je zasnovan na iracionalnim uverenjima, ne podleže krivičnopravnoj sankciji. “Štavište, u jednoj odluci se i izričito ukazuje na to da je pozivanje odbrane na nemogućnost objektivnog dokazivanja postojanja crne magije neosnovano jer je u konkretnom slučaju za postojanje krivičnog dela u pitanju bitno da su tvrdnje okrivljene bile podobne da dovedu u zabludu oštećene u pogledu postojanja određenih činjenica”[3]. Iz navedenog proizilazi da bi krivično delo moglo postojati čak i ukoliko se oštećeni ne bi smatrao prevarenim i po objektivnim kriterijumima se ne bi moglo utvrditi da usluga nije izvršena, ali da bi u tom slučaju teret dokazivanja bio znatno otežan. Tako bi radi utvrđenja postojanja krivičnog dela, bez obzira na negiranje postojanja prevarne namere u odbrani okrivljenog i iskazu oštećenog, bilo neophodno na osnovu drugih objektivnih okolnosti i dokaza utvrditi da je učinilac već u trenutku započinjanja radnje postupao sa unapred formiranom voljom da ne ispuni svoju obavezu i da na taj način pribavi imovinsku korist (svest, volja i cilj), a ne da iskreno veruje da izvršava postavljeni zadatak.

Pojednostavljeno, granica između prevare i dobrovoljno prihvaćene zablude ne leži u tome da li crna magija postoji, već u tome da li postoji prevarna namera, zbog čega je ona predmet postupka, a ne nešto natprirodno, koje je ovde samo sredstvo. Pravo, za razliku od verovanja, ne sudi natprirodnom – ono sudi obmani, odnosno zloupotrebi tuđe zablude. Sledom navedenog, misao – fraus omnia corrumpit – prevara sve kvari, primerena je zaključku svih napred iznetih dilema, jer one prestaju da postoje u trenutku kada se iz vere prelazi u svesno iskorišćavanje tuđe zablude i tada postaje jasno da se ne sudi magiji, nego učiniocu koji stvara zabludu.