Pravo postoji, ali su vrata pravosuđa zatvorena: pravna zaštita osoba sa invaliditetom

Zamislite da imate pravo jasno zapisano u zakonu, ali ne možete da ga ostvarite, ne zato što ste zakasnili, pogrešili ili odustali, nego zato što su vrata pružalaca pravne pomoći i pravosudnih organa za vas zatvorena!

 

Za mnoge osobe sa invaliditetom u Srbiji pristup pravdi izgleda upravo tako - počinje i završava se pred vratima pružalaca pravne pomoći ili pravosudnih organa.

 

 

Postojanje prava nije isto što i pristup pravdi

 

U Srbiji osobe sa invaliditetom formalno uživaju pravnu zaštitu. Zakoni postoje, postoje i zabrane diskriminacije, i međunarodne zakonske obaveze preuzete ratifikacijom Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom:

 

• obezbediti efikasan pristup pravdi za osobe sa invaliditetom ravnopravno sa drugima (Član 13 – Pristup pravdi),
• obezbediti proceduralna i uzrastu primerena prilagođavanja, npr. pristupačne informacije, podršku u komunikaciji, prilagođene procedure (Član 13 – Pristup pravdi),
• olakšati da osobe sa invaliditetom budu efikasni direktni i indirektni učesnici u svim sudskim postupcima, uključujući i kao svedoci (Član 13 – Pristup pravdi),
• identifikovati i ukloniti prepreke u javnim službama, uključujući i sudove, tužilaštva i službe pravne pomoći (član 9 - Pristupačnost),
• obezbediti razumno prilagođavanje i zabranu diskriminacije (Član 5 – Jednakost i nediskriminacija).

 

Na papiru - sistem funkcioniše! Međutim, u stvarnom životu, pravo na pravnu zaštitu ne zavisi samo od toga da li zakon postoji, nego i od toga da li osoba može pravo na pravnu zaštitu da koristi. Upravo tu nastaje problem.

 

Ako vam se unapred sugeriše da je postupak „previše komplikovan za vas“, ako ne možete da:

 

• uđete u zgradu suda jer nema rampe,
• pristupite službi besplatne pravne pomoći na drugom spratu jer nema lifta,
• podnesete zahtev jer nije dostupan u pristupačnom formatu,
• razumete postupak jer vam nije obezbeđeno tumačenje na znakovni jezik,

 

onda pravo postoji samo formalno i pravda je nepristupačna.

 

 

Prepreke u pristupu pravdi

 

Kada se govori o nepristupačnosti pravde, često se prvo pomisli na arhitektonske prepreke. Što ne čudi, jer u praksi su izazovi značajni. Sudovi, tužilaštva, službe besplatne pomoći, advokatske kancelarije često su smeštene u starijim zgradama sa stepeništima bez rampi na ulazima, bez liftova, bez adekvatne unutrašnje signalizacije i drugih pogodnosti koje omogućavaju samostalno i dostojanstveno korišćenje pravosudnih usluga.

 

Arhitektonske prepreke jesu važne, ali one su samo deo problema.

 

Jednako ozbiljne prepreke su:

 

• Komunikacijske barijere - nedostatak tumača za znakovni jezik, pozivi i rešenja u neprilagođenim formatima, nepostojanje informacija u alternativnim formatima (audio i video format, video, taktilne table, info-pultovi na znakovnom ili jednostavnom jeziku…),
• Proceduralne barijere - rokovi koji ne uzimaju u obzir potrebu za podrškom, ne postoje alternativni načini podnošenja podnesaka ili zahteva,
• Stavovi i predrasude - sumnja u sposobnost osobe da svedoči, donosi odluke ili razume postupak,
• Nesenzibilisani pružaoci pravosudnih usluga, policija i administrativno osoblje - nedovoljno obučeni za postupanje sa osobama sa različitim vrstama invaliditeta,
• Ekonomske prepreke - troškovi postupka, advokata ili veštačenja često su nedostižni.

 

Ove prepreke nisu uvek dramatične, nego su tihe, administrativne, usputne, ali je njihov efekat uvek isti - osoba odustaje ili nikada i ne pokuša da potraži pravnu zaštitu.

 

 

Osoba je nevidljiva za sistem

 

Poseban problem nastaje kada se invaliditet posmatra kroz prizmu nesposobnosti. U takvom okviru, osoba sa invaliditetom se često ne prepoznaju kao nosilac prava, već kao objekat zaštite ili brige.

 

To je naročito vidljivo u situacijama kada se dovodi u pitanje poslovna sposobnost osobe sa invaliditetom samo na osnovu postojanja invaliditeta:

 

• volja i mišljenje osobe se zanemaruje ili dovodi u sumnju,
• odluke se donose i postupci se vode „u njeno ime“, bez njenog stvarnog i informisanog učešća.

 

 

Pristupačnost nije privilegija, već uslov pravičnosti

 

Prilagođavanje pravosuđa osobama sa invaliditetom nije posebna pogodnost. To je osnovni uslov jednakosti pred zakonom.

 

Arhitektonski, informaciono i komunikacijski pristupačni pravosudni organi i pružaoci pravne pomoći, razumljiv i dostojanstven postupak i podrška u komunikaciji i kretanju kroz procedure ne daju osobi sa invaliditetom prednost. Oni samo otklanjaju prepreke sa kojima se osobe bez invaliditeta ne suočavaju.

 

 

Šta znači stvarna pravna zaštita osoba sa invaliditetom?

 

Stvarna pravna zaštita osoba sa invaliditetom znači da je:

 

• obezbeđena razumna adaptacija pravosudnih organa i pružalaca pravne pomoći i osigurana ravnopravnost u postupku, odnosno obezbeđeni su tumači za znakovni jezik, dokumenti na Brajevom pismu ili pristupačne prostorije,
• osoba može samostalno i bez straha da pokrene postupak,
• osoba razume šta se u postupku dešava i koje su njene mogućnosti,
• osobi se veruje i njen glas čuje,
• osoba ima podršku tamo gde joj je potrebna, a ne zamenu u odlučivanju.

 

 

Zašto je pitanje pristupa pravdi važno za sve nas?

 

Možda se čini da je pristup pravdi osoba sa invaliditetom tema koja se tiče „nekih drugih”. Ali invalidnost proističe iz interakcije osobe sa preprekama u okolini i preprekama koje se odražavaju u stavovima zajednice. Dakle, ne udaljava osobe sa invaliditetom od pravde invaliditet, nego pravosudni sistem koji ne prihvata različitost kao osnovnu karakteristiku ljudske vrste.

 

Nepristupačne pravosudne institucije, nedostupne informacije i usluge, komunikacione prepreke, neupotrebljivi formulari - svakoga od nas mogu udaljiti od pravde, bez obzira na lična svojstva. A pravni sistem koji ne može da zaštiti one koji su u nepovoljnijem položaju, sutra može zakazati za bilo koga.

 

Da li se desilo i vama da ostanete pred vratima pravosuđa? Podelite svoje iskustvo sa nama.