Policijsko zlostavljanje

Policija je državna služba u okviru koje se obavljaju policijski poslovi, zaštita bezbednosti građana i imovine i obezbeđuje ostvarivanje ljudskih i manjinskih prava. Policijski poslovi se sastoje u otkrivanju krivičnih dela i prekršaja, hapšenju osumnjičenih, održavanju javnog reda i mira, regulisanju i kontrolisanju saobraćaja, obezbeđenju javnih skupova itd.[1] Njihovo vršenje podrazumeva upotrebu sredstava prinude, što je strogo zakonski regulisano i mora zadovoljiti princip srazmernosti.

 

Možemo postaviti pitanje šta u slučaju da ovaj princip srazmernosti ne bude postignut, odnosno kako postupiti ako policijski službenici posegnu za prekomernom primenom sile prema pojedincu ili grupi prilikom preduzimanja službenih radnji i vršenja službenih ovlašćenja? Iako je u demokratskom društvu ova neželjena pojava nedopustiva, ona nedvosmisleno postoji ne samo kod nas, već i u celom svetu. O tome svedoči npr. praksa Evropskog suda za ljudska prava zbog povrede zabrane zlostavljanja i mučenja iz čl. 3 Konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda.

 

O policijskom zlostavljanju se nerado javno govori, oštećeni građanin stoji naspram moćne policijske službe i ako i pokuša da progovori, nije mu lako da pronađe dokaze za svoje tvrdnje, može osećati ne samo fizičku bol, već i strah, nelagodnost i uznemirenost zbog misli o tome da li bi trebalo sam sebi da obezbedi i kasniju zaštitu ako podnese krivičnu prijavu.

 

Šta je uopšte policijsko zlostavljanje? Da li je oštećeni sam u slučajevima policijskog zlostavljanja? Ko štiti njegova prava i koje su specifičnosti krivičnog postupka?

 

 

Šta je policijsko zlostavljanje?

 

Policijsko zlostavljanje je radnja izvršenja krivičnog dela zlostavljanje i mučenje propisana čl.137 Krivičnog zakonika, za koje je zaprećena teža kazna zatvora ako je učinjeno od strane službenog lica u vršenju službe. Podrazumeva sledeće radnje:

1. zlostavljanje, koje se sastoji u aktivnosti koja mora da dostigne minimalan stepen surovosti, što se utvrđuje u zavisnosti od  svih okolnosti slučaja, a prvenstveno od: trajanja zlostavljanja, fizičkih elemenata, mentalnih, psihičkih posledica, kao i u nekim slučajevima od pola, starosti i zdravstvenog stanja žrtve.[2] Ono postoji npr. kada je lice prebijeno tako što je neprekidno u trajanju od jednog sata od strane jednog policijskog službenika udarano svuda po telu čvrstim predmetom nalik na bejzbol palicu, a od strane drugog je šutiran u predelu nogu i udaran pesnicama po leđima,[3] ili kada je silovana osumnjičena pri čemu je prethodno skinuta gola, stavljena joj je automobilska guma na vrat i policijski službenici su je vrteli u krug, a potom i tukli i prskali hladnom vodom[4] i sl.

2. postupanje na način kojim se vređa ljudsko dostojanstvo, što obuhvata: nečovečno postupanje ako je, između ostalog, planirano, primenjivano satima u kontinuitetu i ako prouzrokuje stvarne telesne povrede ili intenzivnu fizičku i psihičku patnju (npr. kada policijski službenici udaraju lice pendrecima u predelu stomaka[5], kada ga udaraju glavom o zid i sl.), ponižavajuće postupanje koje se javlja kada u svojim žrtvama izazove osećaj straha, bola i inferiornosti koji je u stanju da ih ponizi i eventualno slomi njihov fizički ili moralni otpor ili kada je takvo da navede žrtvu da deluje protiv svoje volje ili svesti (npr. kada se lice drži u prenatrpanoj i nehigijenskoj ćeliji[6]), i mučenje kao namerno nečovečno postupanje koje izaziva veoma veliku i ozbiljnu patnju i patnja ili poniženje moraju prevazići neizbežan element patnje, odnosno poniženja koji je povezan sa datim oblikom legitimnog postupanja ili kazne.[7] Ono npr. postoji kada tokom saslušanja policajci osumnjičenog golog vešaju za ruke vezane na leđima, daju mu elektrošokove, tuku ga, šamaraju i vređaju.[8]

3. primena sile, pretnje ili na drugi nedozvoljen način drugome nanošenje velikog bola ili težih patnji kako bi se dobilo priznanje, iskaz, ili drugo obaveštenje, kako bi došlo do zastrašivanja, ili nezakonitog kažnjavanja, kao i kad su ove radnje preduzete iz nekih pobuda, tj. motiva koji imaju diskriminatorski karakter, mržnje i sl.

 

 

Kako se policijsko zlostavljanje ispoljava u praksi?

 

Tri najčešće i najosetljivije situacije zlostavljanja lica od strane policijskih službenika su nezakonito hapšenje osumnjičenog, fabrikovanje dokaza i upotreba sile radi iznuđivanja iskaza[9], koje se dešavaju iza zatvorenih vrata u četiri oka i bez prisustva javnog tužioca, branioca, drugog lica od poverenja ili opšte javnosti. Hapšenje i dovođenje osumnjičenog u policijsku stanicu mogu predstavljati rizične radnje, jer se osumnjičeni po pravilu sam dovodi i to službenim vozilom od strane dva ili tri policajca. Od čega to zavisi? Pre svega, zavisi od ličnosti osumnjičenog, njegovog ponašanja prilikom hapšenja, kao i vrste krivičnog dela za koje se tereti, jer je npr. osumnjičeni za prodaju droge impulsivan i naprasit, a osumnjičeni haker staložen, povučen. Zavisi i od iskustva policijskih službenika, njihovog profesionalnog, ali i ličnog praga tolerancije i razvijenog taktičkog delovanja. Delikatno je dovođenje lica u alkoholisanom stanju ili lica pod uticajem narkotika koje i samo može tada ispoljavati agresivno ponašanje prema samom sebi npr. u vidu samopovređivanja ili prema policijskim službenicima u vidu šutiranja, otimanja, guranja i sl. Međutim, i tada ni u kom slučaju nije opravdano primeniti teža sredstva prinude od onih koja su nužna i opravdana. Lice mora biti bezbedno sprovedeno dо službenih prostorija policije. U tim prostorijama do dolaska branioca mora biti zaštićen i bezbedan, ali ima slučajeva da su baš tada policijski službenici dok je lice bilo vezano službenim lisicama i dok je sedelo bez faktičke mogućnosti pružanja čak i pasivnog otpora, bilo podvrgnuto fizičkoj sili, koja se sastojala u udarcima pesnicom u predelu grudi.

 

Upotreba sile kao sredstvo za fabrikovanje dokaza i iznuđivanje priznanja okrivljenog pripada prošlim vremenima, jer se od 2011. godine, kada je javni tužilac postao rukovodilac predistražnog i istražnog postupka, zahteva skup dokaza kako za podnošenje krivične prijave, a posebno za zadržavanje osumnjičenog. Nije dovoljno samo puko priznanje osumnjičenog. Pri tome, od momenta zadržavanja osumnjičenog on prestaje da bude „pod vlašću“ policije, koja je dužna da u roku od 48 sati sprovede ovo lice radi saslušanja kod javnog tužioca. Javni tužilac je dužan da posebnu pažnju obrati na lica kojima je određeno zadržavanje, jer su u ranjivom položaju. Ako javni tužilac primeti povrede kod osumnjičenog prilikom saslušanja nakon što bude doveden u Tužilaštvo, dužan je da vidljive povrede i one koje osumnjičeni prijavi konstatuje u zapisniku, da upita osumnjičenog da se izjasni o vremenu i načinu nastanka povreda. Ako postoji sumnja na policijsko zlostavljanje, javni tužilac će na osnovu primerka zapisnika o saslušanju osumnjičenog formirati poseban predmet za zlostavljanje i mučenje, kako bi se po njemu posebno postupalo.

 

 

Šta oštećeni može da uradi u slučaju zlostavljanja?

 

Čak i pre nego što pristupi branilac u policijsku stanicu, oštećeni koji je bio podvrgnut policijskom zlostavljanju ima pravo da traži od šefa smene da mu hitno bude ukazana lekarska pomoć, koja se obezbeđuje bez odlaganja. Oštećeni može lekaru koji ga pregleda da saopšti mehanizam nastanka povreda, tj. da opiše šta se tačno dogodilo i kako je povrede zadobio, što lekar obavezno unosi u svoj izveštaj. Ovaj pregled se obavlja bez prisustva policajaca koji su postupali prema oštećenom, kao i drugih lica osim ukoliko lekar iz razloga bezbednosti zatraži prisustvo policije.

 

Ako bude pušten iz policijske stanice, a nije prethodno bio na lekarskom pregledu, oštećeni bi trebalo odmah nakon izlaska da ode u zdravstvenu ustanovu na pregled, o čemu dobija izveštaj lekara, u koji se unose i navodi oštećenog o zadobijenim povredama. Ako je neko lice dovedeno u policijsku stanicu bilo dobrog zdravlja, a u vreme puštanja iz ustanove ima povrede, država je dužna da pruži uverljivo objašnjenje kako su te povrede nastale, te ukoliko to ne učini, javlja se jasna sumnja da je došlo do povrede čl. 3 Konvencije.[10]

 

Potom, oštećeni može sam ili uz angažovanje punomoćnika da podnese krivičnu prijavu javnom tužilaštvu i u njoj ukaže na sve detalje kojih se seća npr. vreme kada je doveden u policijsku stanicu, koja lica su bila prisutna, da li je zapamtio prezime policijskih službenika koji su prema njemu postupali, da njihov fizički opis, pojasni kako je došlo do nastanka povreda.

 

 

Kakav je tok krivičnog postupka?

 

Nakon podnošenja krivične prijave, javni tužilac razmatra priložene dokaze, a posebno vrstu zlostavljanja i način na koji je do njega došlo, odnosno da li je reč o primeni fizičke sile, ili pretnje i trajanju ovih radnji.

 

Ako oceni da su navodi krivične prijave verovatni, javni tužilac će tražiti od policije, i to one koja je nadležna za kontrolu njihovog rada da pribavi dodatne dokaze, kao što su npr. snimci kamera video nadzora u policijskoj stanici u kojoj se dogodio sporni događaj, izveštaj zdravstvene ustanove o težini i mehanizmu nastanka povrede, raspored rada policijskih službenika u konkretnoj smeni, radi ustanovljavanja koja službena lica su postupala prema oštećenom, izjave od svih policijskih službenika koji su kritičnom prilikom bili na dužnosti i službenu dokumentaciju koja je sačinjena u vezi sa boravkom oštećenog u policijskoj stanici.

 

Kada javnom tužiocu bude dostavljen ovaj izveštaj, on je dužan da hitno razmotri prikupljene dokaze. Ako nađe da ima dovoljno dokaza za policijsko zlostavljanje, preduzeće dokazne radnje, tako što će prvo saslušati osumnjičene policijske službenike, a potom oštećenog i druge svedoke. Ovde treba imati u vidu da je ključni dokaz javnog tužioca iskaz konkretnog oštećenog, koji bi trebalo da bude saglasan sa iskazom lekara hitne pomoći koji je neposredno nakon zlostavljanja pregledao oštećenog i eventualno iskazom pretpostavljenog policijskog službenika. Oštećeni se nalazi u ranjivom položaju, jer svedoči protiv policijskih službenika i može biti izložen konstantnom pritisku od strane policije, a posebno ukoliko živi u mestu koje teritorijalno potpada pod područje mesne nadležnosti policijske stanice u kojoj je zaposlen osumnjičeni. Način držanja svedoka oštećenog u krivičnom postupku zavisi od vrste i težine povreda koje je kritičnom prilikom zadobio, njegove ličnosti i načina na koji sagledava sporni događaj. Za pojedine oštećene to je izuzetno traumatično iskustvo, a za druge je pitanje lične borbe za pravdu. Nakon sprovođenja dokaznih radnji, koje uključuju i medicinsko veštačenje, javni tužilac podnosi optužni akt sudu ako oceni da postoji opravdana sumnja da je policijski službenik učinio krivično delo, odnosno ako ima dovoljno dokaza.

 

Međutim, ukoliko oceni da nema dovoljno dokaza za nastavak krivičnog postupka, jer je npr. oštećeni u izjavi naveo da se ne seća detalja, da se njegova izjava ne poklapa sa lekarskom dokumentacijom, ili se uopšte nije javio lekaru bez odlaganja čim je bio u prilici, da nije imao primedbe na službene akte koji su sačinjeni, niti su kod njega konstatovane vidne povrede prilikom saslušanja kod javnog tužioca ili tokom ročišta za odlučivanje o pritvoru pred sudijom za prethodni postupak, javni tužilac će rešenjem odbaciti krivičnu prijavu. Protiv ove odluke osnovnog javnog tužioca oštećeni može uložiti prigovor mesno nadležnom višem javnom tužilaštvu.

 

 

Koji su oblici zaštite svedoka oštećenog u slučajevima policijskog zlostavljanja u krivičnom postupku?

 

Javni tužilac može i pre ispitivanja u istrazi oštećenom dodeliti status posebno osetljivog svedoka,[11] koji je značajan zbog načina obavljanja konkretne dokazne radnje i posebnog obzira prema svedoku prilikom postavljanja pitanja od strane javnog tužioca, branioca i okrivljenog.

 

Moguće je predložiti sudu određivanje mere zabrane prilaženja, sastajanja ili komuniciranja sa određenim licem i posećivanja određenih mesta[12] ako postoje okolnosti koje ukazuju da bi okrivljeni mogao ometati postupak uticanjem na oštećenog, svedoke, saučesnike ili prikrivače ili bi mogao ponoviti krivično delo, dovršiti pokušano krivično delo ili učiniti krivično delo kojim preti. Ta mera može najduže trajati do pravnosnažnosti presude, odnosno do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode.

 

Takođe, oštećeni može steći status zaštićenog svedoka kada postoje okolnosti koje ukazuju da bi svedok davanjem iskaza ili odgovorom na pojedina pitanja sebe ili sebi bliska lica izložio opasnosti po život, zdravlje, slobodu ili imovinu većeg obima, kada mu sud odobrava jednu ili više mera posebne zaštite.[13] Ove mere se ogledaju u garancijama da javnosti neće biti otkriven identitet oštećenog, isključenju javnosti sa suđenja i zabrani objavljivanja podataka o njemu. Ovaj status se daje svedocima za krivična dela organizovanog kriminala, ali u konkretnom slučaju svedok oštećeni je poznat policijskim službenicima protiv kojih se vodi krivični postupak, te one ne bi na adekvatan način ispoljile svoju svrhu u krivičnom postupku koji se vodi zbog krivičnog dela zlostavljanje i mučenje.

 

Nedozvoljeni uticaji na oštećenog mogu biti vršeni u toku krivičnog postupka posredno preko trećih lica, ali bez obzira na način i vrstu pritiska ako su oštećenom ostale trajne traume ili posledice od kritičnog događaja, one mogu imati zastrašujući efekat. Ipak, sve ove nedozvoljene radnje oštećeni treba da prijavi javnom tužiocu, radi pokretanja postupka protiv lica koja ga uznemiravaju u vezi sa tekućim krivičnim postupkom za krivično delo sprečavanje i ometanje dokazivanja iz čl. 336 KZ. U praksi je bio slučaj i da je javni tužilac podneo disciplinsku prijavu nadležnoj advokatskoj komori protiv branioca okrivljenog koji je bez poziva otišao na adresu oštećenog kako bi mu nudio novčanu naknadu za pretrpljen bol i strah i to neposredno pre dana kada je oštećeni trebalo da da iskaz pred sudom. Važno je razumeti da javni tužilac nije saveznik policije ni u jednom krivičnom predmetu, a posebno ne u predmetima koji se odnose na policijsko zlostavljanje, u kojima štiti javni interes i ima obavezu sprovođenja nepristrasne i efikasne istrage i potom i zastupanja optužnog akta pred sudom.

 

Dešavalo se i da su oštećeni menjali iskaz na glavnom pretresu u odnosu na onaj koji su prvobitno dali prilikom ispitivanja kod javnog tužioca. Ta promena je bila takva da je oštećeni izjavio da ga je samo jedan policijski službenik udarao iako ih je više optuženo, a da se zbog proteka vremena ne seća drugih detalja i sl. To može uticati na izmenu činjeničnog stanja, a samim tim i optužnog akta protiv policijskih službenika, ali je na javnom tužiocu da aktivnošću na glavnom pretresu nastoji da ukaže sudu na eventualne nelogičnosti i nedoslednosti u kasnijem iskazu oštećenog u odnosu na prvi koji je dao pred javnim tužiocem, kada se i najbolje sećao događaja. Takođe,  javni tužilac je dužan i da strogo pazi na zaštitu ličnosti oštećenog, koja je zbog sumnje u zlostavljanje od strane policijskih službenika bila ozbiljnije ugrožena.

 

 

Koje su specifičnosti krivičnog postupka za policijsko zlostavljanje?

 

Svaki krivični postupak je važan i strogo zakonom uređen, ali vrsta dokaza koji se prikupljaju zavisi od krivičnog dela za koje se neko tereti. U predmetima vezanim za policijsko zlostavljanje javni tužilac pokreće krivični postupak protiv policijskih službenika, sa kojima sarađuje u drugim predmetima. To na prvi pogled može negativno da se odrazi kako na konkretan krivični postupak, tako i na druge predmete. Međutim, javni tužilac mora svojim profesionalnim autoritetom da garantuje i policajcu protiv kog se vodi postupak i oštećenom da će objektivno prikupiti sve raspoložive dokaze i savesno, nepristrasno i kvalitetno doneti odluku o krivičnom gonjenju i efikasno reagovati na svaki oblik kriminalnog ponašanja. To znači da će policajca goniti za policijsko zlostavljanje, a u slučaju da je oštećeni lažno svedočio i njega sankcionisati, jer mora postojati nulta tolerancija na svaki oblik kriminala. Kada postoji sumnja da je više policajaca učestvovalo u zlostavljanju npr. grupe ljudi, među kojima su i rukovodioci, ili pripadnici više policijskih odseka, postupajući javni tužilac je ovlašćen i da traži da se odredi drugo javno tužilaštvo za postupanje u slučaju zlostavljanja, radi sprečavanja ometanja postupka.

 

Postoji još jedna okolnost koja je delikatna kod predmeta policijskog zlostavljanja, a ona se odnosi na postojanje objektivnih okolnosti koje otežavaju otkrivanje i dokazivanje ovog krivičnog dela. Te okolnosti odnose se na postojanje kolegijalne solidarnosti i timske zaštite među policijskim službenicima. Gotovo da nema slučaja u praksi da jedan policajac iz tima da drugačiji iskaz, ili ima različito viđenje određenog činjeničnog događaja u odnosu na drugog. Ovakvo postupanje ide i do te mere da policijski službenici pre će i sami sebe izložiti krivičnom gonjenju nego što okrivljuju kolegu za određene nedozvoljene radnje, što u znatnoj meri otežava prikupljanje dokaza. Svi policijski službenici koji su bili na licu mesta pojavljuju se u krivičnom postupku kao svedoci i ako postoje drugi dokazi koji pobijaju njihove iskaze, a oni su učestvovali u postupanju prema oštećenom, moguće je da javni tužilac i njih krivično goni zbog lažnog sačinjavanja izveštaja o događaju za krivično delo falsifikovanje službene isprave, npr. ako su uneli da je oštećeni zadobio povrede samopovređivanjem, a iz nalaza i mišljenja veštaka medicinske struke nedvosmisleno proizlazi da su povrede kod oštećenog nanete od strane treće osobe.

 

Shodno navedenom, nesporna je težina ovakvih predmeta i njihova složenost, ali i važnost obezbeđenja zaštite oštećenom i nužnost prikupljanja različitih vrsta dokaza koji će omogućiti da se pravilno i potpuno utvrdi šta se tačno dogodilo.

 

Zabrana zlostavljanja i mučenja spada u „tvrdo jezgro“ ljudskih prava, što znači da je garantovana svakom licu, u svim okolnostima i na svim mestima, za koju nema opravdanja, ni izvinjavajućih okolnosti. Ne može se pravdati opasnošću od terorizma, organizovanog kriminala, operativnom procenom o postojanju povećanog rizika, težinom krivičnog dela zbog koje je uhapšen ili ranijom osuđivanošću, agresivnim ponašanjem oštećenog. Jaka procesna zaštita i brz krivični postupak ne samo da sankcionišu konkretno policijsko zlostavljanje već i obuzdavaju policiju kao represivnu instituciju da ono ne postoji ni u izuzetnim slučajevima.