Da li su građani Srbije bezbedni na protestu?

Postupanje policije na skorašnjim protestima potvrđuje da je ovaj organ reda zarobljen i podređen političkim interesima. Umesto toga, policija treba da štiti javni interes i građane Srbije koji imaju pravo da nenasilnim putem izraze svoje nezadovoljstvo radom institucija. Pravo na mirno okupljanje zagarantovano je Ustavom Republike Srbije (član 54), a u praksi je ugroženo i sve više građana Srbije se, potpuno opravdano, plaši da će biti povređeni i/ili uhapšeni zato što učestvuju u mirnom protestu.

Policijsko nasilje na protestima

Nakon tragičnog pada nadstrešnice u Novom Sadu prvog novembra 2024. godine, od koje je stradalo 16 osoba, hiljade građana izašle su na ulice širom Srbije u znak protesta. Na tim protestima, koje su inicirali studenti, građani su izrazili svoje nezadovoljstvo i izneli zahteve za utvrđivanjem krivične i političke odgovornosti za pad nadstrešnice. Tokom ovih protesta uhapšeno je skoro hiljadu demonstranata, gde je za 50 osoba određen kućni pritvor u trajanju od 30 dana. Došlo je do brojnih sukoba demonstranata i policije, ali i demonstranata i batinaša kao ubačenih elemenata; ukupan broj povređenih demonstranata nije poznat. Prema medijskim izveštajima, na primer, tokom protesta „15. za 15“ koji je održan 15. marta 2025. godine u Beogradu povređeno je 56 osoba, dok je na Vidovdanskom protestu povređeno desetine demonstranata.

Predsednik Srbije i ministar unutrašnjih poslova tvrdili su da su među povređenima i policijski službenici. Ipak, brojna svedočenja učesnika protesta i izveštaji nezavisnih medija ukazuju da su povrede, kako građana tako i samih policajaca, prvenstveno posledica prekomerne i neselektivne upotrebe sile od strane policije. Takva praksa policijskog nasilja nije novost, već se uočava i na prethodnim protestima, što ukazuje na sistemski problem u postupanju policije.

Krajem decembra 2023. godine u Beogradu, mirni protesti opozicione koalicije „Srbija protiv nasilja“ nakon parlamentarnih i lokalnih izbora eskalirali su kada su maskirane grupe gađale Skupštinu grada. Tom prilikom je policija reagovala suzavcem, biber sprejem i fizičkom silom, pri čemu je više demonstranata i novinara povređeno, a 38 osoba privedeno, uključujući četiri studenta. Sličan obrazac primenjen je u julu 2020. godine tokom protesta izazvanih najavom zabrane kretanja zbog povećanog broja zaraženih od korona virusa. Identične scene desile su se  i na prvom protestu u Novom Sadu, 5. novembra 2024, kada su uhapšeni opozicioni predstavnici i aktivisti, dok su nasilni demonstranti ostali nekažnjeni. 

Ovi primeri pokazuju da građani nisu bili bezbedni – prvobitno jer ih policija nije zaštitila od napada maskiranih grupa, a potom i zato što je sama policija primenjivala nasilje. Tokom aktuelnih protesta zabeleženi su slični incidenti: građani su obarani, udarani palicama i šutirani, dok su novinari napadnuti i ograničavani u izveštavanju. Kako su protesti postali masovni, taktike policije postale su agresivnije s ciljem da demotivišu građane i obeshrabre njihovo dalje učešće na protestima.

Najviše pažnje izazvala je sumnja da je protiv građana na protestu 15. marta u Beogradu korišćeno zvučno oružje LRAD, nakon što su demonstranti u Beogradu prijavili fizičke smetnje i paniku usled misterioznog zvučnog talasa. Kontradiktorne izjave ministra unutrašnjih poslova Ivice Dačića – od negiranja da Ministarstvo unutrašnjih poslova poseduje takvu opremu do priznanja da je nabavljena 2021. godine – dodatno su pojačale nepoverenje. Istovremeno, pojavljivanje maskiranih lica na protestima u uniformama nalik policijskim, bez legitimacija, otvorilo je pitanje da li država koristi parainstitucionalne grupe za razbijanje protesta. Takva pojava dodatno ukazuje na uključivanje maskiranih batinaša i huligana u narušavanje javnog reda tokom protesta, što dodatno ugrožava bezbednost građana.

Neposredno pre protesta 15. marta, u Beogradu je formiran kamp poznat kao „Ćacilend“, koji obezbeđuje policija. To je označilo novu vrstu reakcije vlasti kroz organizovano prisustvo provladinih aktivista u neposrednoj blizini protesnih okupljanja. U Ćacilendu su viđeni različiti pojedinci, uključujući političare, bivše i aktuelne državne funkcionere, osobe sa bogatim krivičnim dosijeima, kao i bivši pripadnici Jedinice za specijalne operacije. Ovaj kamp se nalazi u Pionirskom parku, odnosno na prostoru između Narodne Skupštine i Predsedništva Srbije. Već nekoliko meseci kamp predstavlja najdužu blokadu saobraćajnice, a za sada nije jasno kada bi mogao promeniti tu funkciju.

Ovi slučajevi pokazuju da policija, umesto da obezbeđuje prostor za mirno izražavanje nezadovoljstva, aktivno doprinosi njegovom suzbijanju. Time se sistematski podriva poverenje u institucije i obesmišljava pravo na mirno okupljanje. Drugim rečima, aktuelni protesti označili su drastičnu promenu u postupanju policije, koja je postala znatno represivnija.

Politička zloupotreba policije

Uprkos tome što Ustav i zakoni formalno garantuju pravo na slobodno okupljanje i zaštitu od policijske samovolje, praksa pokazuje suprotno. Na osnovu opisanih postupanja, zaključuje se da građani nisu bezbedni na protestima, jer pretnja dolazi i od same policije, ali i od infiltriranih lica. Nedostatak adekvatnih sankcija dodatno podstiče osećaj nekažnjivosti, što potvrđuje i činjenica da je pet godina nakon julskih protesta izrečena samo jedna presuda za policijsku brutalnost. Jasno je da se stepen represije povećava kako se društveno-politička kriza zaoštrava, a mirni protesti sve češće bivaju pretvarani u nasilne situacije usled prekomernog reagovanja policije.

Uslovi za građansku borbu protiv represije u Srbiji postali su teži, ali to ne znači da građani ne mogu učiniti ništa. U okolnostima gde mogu biti uhapšeni na protestu, građani treba da znaju svoja prava. Nakon što budu dovedeni u policijsku stanicu, odlučuje se da li će lice koje je lišeno slobode biti zadržano ili uhapšeno, u zavisnosti od stepena sumnje i pravnog osnova. Zadržavanje se određuje kada postoji samo osnov sumnje da je lice izvršilo krivično delo i može trajati najduže 48 sati, dok se hapšenje sprovodi kada postoji osnovana sumnja i razlozi za pokretanje krivičnog postupka. Policija je dužna da svakom licu lišenom slobode, bilo da je reč o zadržavanju ili hapšenju, bez odlaganja saopšti razloge lišenja slobode i da ga u pisanom obliku obavesti o svim njegovim pravima.

Ukoliko su uhapšeni ili zadržani, policija je dužna da im omogući da pozovu advokata i blisku osobu. Ako nemaju advokata, potrebno je da im odredi advokata po službenoj dužnosti, kao i da im omogući da obave poverljiv razgovor sa advokatom koji se nadzire samo gledanjem, a ne i slušanjem. Za vreme zadržavanja, lice može biti ispitano, ali ne sme biti izloženo prinudi niti uskraćivanju prava na odbranu. Ako se nakon zadržavanja utvrdi da nema osnova za hapšenje, lice mora odmah biti pušteno na slobodu. Prilikom ispitivanja građani mogu da se brane ćutanjem. Dodatno, svako lice lišeno slobode, a naročito ako je povređeno, ima pravo da zahteva da ga bez odlaganja pregleda lekar koga slobodno izabere, a ako on nije dostupan, lekar koga odredi javni tužilac, odnosno sud.

Tokom aktuelnih protesta policija često koristi činjenicu da građani ne poznaju razliku između hapšenja i zadržavanja. Zadržavanje, koje omogućava privremeno lišavanje slobode bez pokretanja formalnog postupka, sve češće se primenjuje kao sredstvo zastrašivanja i odvraćanja građana od daljeg učestvovanja u protestima. U sistemu u kojem institucije ne deluju nezavisno, a pravna zaštita građana zavisi od političke volje, poznavanje zakonskih prava ne garantuje njihovu primenu. Svakako, ono ostaje ključno oruđe građanske otpornosti i važan mehanizam za dokumentovanje zloupotreba.

Takođe, građani mogu podneti pritužbu Sektoru unutrašnje kontrole i Zaštitniku građana zbog neprofesionalnog postupanja policije na protestu. Dakle, iako znaju da od toga često nema stvarne koristi zbog neefikasnosti institucija, građani svakako treba da pokažu da su uložili napor da institucionalno reše problem i da zaštite sebe kao žrtve policijskog nasilja.