Prava građana lišenih slobode u noći između 28. i 29. juna

U noći između 28. i 29. juna 2025. godine nakon što je došlo do sukoba između policije i demonstranata, dežurni telefoni organizacija civilnog društva koje su okupile advokate spremne da pruže besplatnu pravnu pomoć počeli su neprestano da zvone. Više desetina građana je, često uz prekomernu upotrebu sile, privedeno od strane policijskih službenika ili lica koja su se tako predstavljala. Međutim, pored navoda o prekomernoj upotrebi sile, postoje naznake da su se i druga osnovna prava lica lišenih slobode kršila te noći.

Članovi porodica, partneri i druga bliska lica privedenih pozivali su dežurne telefone tražeći pomoć da pronađu svoje najbliže s obzirom da nisu znali u koju su policijsku stanicu demonstranti odvedeni. To je otežavalo i posao advokatima koji, nakon što ih porodica privedenih demonstranata ovlasti da zastupaju privedenog, nisu znali u koju policijsku stanicu da se upute kako bi obavili razgovor sa privedenim licem.

Pravo lica da se o vremenu i mestu zadržavanja ili dovođenja obavesti lice po njegovom izboru garantovano je Zakonikom o krivičnom postupku, ali i Pravilnikom o policijskim ovlašćenjima. To pravo, bi u praksi trebalo da izgleda tako što, policijski službenik odmah nakon lišenja slobode lica, omogući telefonski poziv preko službenih telefona ili mobilnog telefona samog lica koje je lišeno slobode . Uz to, policijski službenik bi trebalo i samom dovedenom da da informaciju gde se nalazi, obzirom da su studenti u svojim javnim obraćanjima govorili da ih često ’’spakuju’’ u maricu koja ih odveze na njima nepoznatu lokaciju.

Članovi porodice zadržanih lica nisu dobijali informacije o tome gde se nalaze njihovi bližnji, te je jedina opcija koja je ostala da sami pozivaju policijske stanice i tako se raspituju. Dežurni policijski službenici nisu uvek davali informacije o zadržanim licima, vodeći računa o zaštiti podataka o ličnosti, koje jeste još jedno pravo o kom treba voditi računa. Međutim, to ostavlja porodicu uhapšenog u brizi i neizvesnosti gde su i u kom su stanju njihovi najbliži.

Činjenica da su samo porodice demonstranata pozivali advokate, znači da je još jedno njihovo pravo bilo narušeno tu noć - pravo na branioca, takođe zagarantovano Zakonikom o krivičnom postupku i Pravilnom o policijskim ovlašćenjima. Ovi zakonski akti predviđaju pravo branioca po svom izboru, da neometano obavi razgovor sa braniocem i da branilac prisustvuje njegovom saslušanju. O ostvarivanju ovog prava dosta govori slučaj o kom su organizacije civilnog društva već pričale u javnosti, a koji se dogodio nakon protesta 15. marta. Advokatica, pozvana od strane jednog od roditelja dovedenih studenata, nije uspela da obavi razgovor sa njim te noći. Naime, policijski službenik nakon dva sata čekanja, nasilno je izgurao iz hodnika, uz uvrede, pri čemu je advokatica zadobila i povrede.

Prava lica lišenih slobode zagarantovana su ne samo Ustavom i domaćim zakonima, već i međunarodnim dokumentima, poput Evropske konvencije o ljudskim pravima i Konvencije protiv torture i drugih surovih, neljudskih ili ponižavajućih kazni i postupaka. Uprkos tome, praksa pokazuje da se ta prava ozbiljno ugrožavaju, posebno u trenucima kada država reaguje na masovne proteste i okupljanja. Nacionalni preventivni mehanizam protiv torture posetio je policijske stanice u Beogradu gde su demonstranti bili zadržani, ali izveštaj još nije objavljen, i tek će se kroz njegov nalaz moći videti da li su zapisnici o zadržavanju potpuni i da li postoje preporuke u vezi sa pravom na obaveštavanje i pravom na branioca.

Da bi se ovakve situacije sprečile ubuduće, neophodno je insistirati na doslednoj i obaveznoj primeni prava na obaveštavanje bliskog lica odmah po privođenju, kao i na brzom i nesmetanom pristupu advokata svojim klijentima.

Ovaj deo priče o noći između 28. i 29. juna, iako se ne bavi prekomernom upotrebom sile kojoj smo takođe te noći svedočili, alarmira na ozbiljno kršenje osnovna dva prava - pravo na poziv bliskom licu i pravo na advokata, koja su ključna u prvim momentima dovođenja. Uskraćivanje ovih prava nije samo proceduralna nepravilnost već zadire u samu srž prava na slobodu i pravično suđenje. Kada se takva praksa ponavlja, a država ćuti, ona postaje signal da institucije ne štite građane. Zato je podsećanje na događaje te noći važno ne samo za one koji su bili lišeni slobode, već za sve građane, jer garancije zakona imaju smisla samo ako važe jednako i bez izuzetka - upravo onda kada su pred najvećim iskušenjem.