,,Nigde ne postoji jednostavan put do slobode, i mnogi od nas će morati proći više puta kroz dolinu smrti kako bi dosegli vrh naših želja” – Nelson Mendela
Svedoci smo promovisanja i popularizacije ideala dostupnosti prava i pravde za sve društvene kategorije građana. Da li je to zaista tako? Iako se u sredstvima javnog informisanja i različitim naučnim krugovima često govori o obespravljenosti i problemima oko ostvarivanja prava posebno osetljivih društvenih grupa (pripadnika nacionalnih manjina, starijih osoba, žrtava nasilja u porodici i drugih krivičnih dela, osoba iz ruralnih sredina, žena, maloletnika…), pravima osuđenih lica se posvećuje veoma malo pažnje.
Kada određeno lice bude oglašeno krivim i osuđeno, takva pravnosnažna presuda nužno proizvodi određene pravne posledice po osuđeno lice. Iako su osuđena lica ograničena u svojim pravima, pre svega u pravu na slobodu, ista imaju i širok korpus prava koja im pripadaju kao osuđenim licima, a koja su nažalost u praksi teško ostvariva.
Prava osuđenih lica propisana su kako domaćim, tako i međunarodnim pravnim aktima. U domaćem zakonodavstvu položaj i prava osuđenih lica reuglisana su odredbama Zakona o izvršenju krivičnih sankcija, pa je tako odredbom čl. 8 st. 1 i 2 navedenog Zakona propisano da lice prema kome se izvršava krivična sankcija ima pravo na zaštitu osnovnih prava propisanih Ustavom, potvrđenim međunarodnim ugovorima, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i ovim Zakonom, pri čemu lice prema kome se izvršava krivična sankcija može biti ograničeno u osnovnim pravima samo u meri neophodnoj za izvršenje krivične sankcije i u postupku propisanim ovim Zakonom. Korpus prava osuđenih lica, kao i postupak za njihovo ostvarivanje propisani su odredbama čl. 76 do 128 Zakona o izvršenju krivičnih sankcija (npr. pravo na čovečno postupanje, pravo na smeštaj, pravo na rad, pravo na ishranu, pravo na lekarsku zaštitu, pravo na ispovedanje vere i verskih običaja, pravo na pritužbu…), kao i odredbom čl. 129 Zakona o izvršenju krivičnih sankcija (proširena prava i pogodnosti).
Međutim, iako je zakonska regulativa u osnovi dobra, problemi se javljaju prilikom njene primene u praksi. Mnoga osuđena lica uopšte nisu upoznata sa pravima koja im pripadaju na osnovu Ustava, zakona i međunarodnih pravnih akata, dok u Zavodima u kojima se izvršavaju krivične sankcije ne postoji dovoljno kapaciteta (tehničkih, materijalnih i kadrovskih) za adekvatnu edukaciju i pomoć osuđenim licima.
Problem je vidljiv na samom početku izvršenja krivične sankcije, kada osuđeno lice stupi u Zavod za izvršenje krivičnih sankcija, odnosno za vreme njegovog boravka u tzv. prijemnom odeljenju. Tada se osuđeno lice upoznaje sa svojim pravima i obavezama za vreme izdržavanja kazne, dok stručna služba zavoda, na osnovu uspostavljenih parametara i kriterijuma, utvrđuje program postupanja prema osuđenom licu i određuje individulane ciljeve koje osuđeno lice treba ostvariti tokom izdržavanja kazne. Ipak, u praksi se dešava da osuđena lica uopšte ne dobiju informacije, ili dobiju samo deo informacija, koje se odnose na njihova prava. Deo tog problema se odnosi na sama osuđena lica, koja često nemaju sposobnost i mogućnost da na adekvatan način shvate prirodu prava koja im pripadaju i koja su im zagarantovana, kao i načine za njihovo ostvarivanje, dok problem postoji i na strani stručnih službi i timova Zavoda, koji često nemaju vremena i mogućnosti, a u nekim situacijama i stručnog znanja, da osuđena lica pravilno informišu o pravima koja im pripadaju.
Osuđena lica, pored korpusa osnovnih prava koja im pripadaju na osnovu Zakona o izvršenju krivičnih sankcija, imaju i određena prava koja su predviđena odredbama Zakonika o krivičnom postupku, a koja su direktna posledica sudskog postupka koji je vođen protiv njih i koji je rezultirao njihovom osudom. Tu se pre svega misli na pravo na podnošenje vanrednih pravnih lekova (zahteva za ponavljanje postupka i zahteva za zaštitu zakonitosti), ali i na pravo osuđenih lica na pokretanje odgovarajućih postupaka za ostvarivanje određenih prava (zahtev za izricanje jedinstvene kazne – spajanje kazni, molba za uslovni otpust, zahtev za rehabilitaciju, zahtev za utvrđenje nastajanja zastrelosti izvršenja krivičnih sankcja, itd.). Upravo su ova prava osuđenih lica potpuno marginalizovana od strane sistema, tako da se osuđena lica o njima, kao i o načinu njihovog ostvarivanja, infrmišu isključivo preko osuđeničkog kolektiva (drugih osuđenika koji naplaćuju ,,svoje usluge“). Ovakvo postupanje često ima za posledicu nemogućnost osuđenog lica da na adekvatan način ostvari svoja prava (npr. inicijalni akti – zahtevi i molbe u velikom broju slučajeva ne sadrže sve ono što je po zakonu potrebno da bi se po njima moglo postupati, zbog čega se isti odbacuju).
Rešenje ovog problema leži u informisanju i svojevrsnoj ,,obuci“, koja bi imala za cilj upoznavanje osuđenih lica sa svim pravima koja im pripadaju i načinima za njihovo ostvarivanje. Ta aktivnost bi se mogla sprovesti kroz izradu odgovarajućih stručnih ,,brošura“ ili ,,vodiča“ za osuđena lica, koji bi detaljno i na način razumljiv za sve kategorije osuđenih lica, sadržali sve informacije vezane za njihov položaj, prava i obaveze za vreme izdržavanja kazne. Postoji mogućnost organizovanja i odgovarajućih seminara, gde bi od strane stručnih predavača iz odgovrajućih oblasti, osuđena lica bila detaljno informisana i obaveštena o svim pitanjima od značaja za njihova prava i njihov položaj. U tom delu, svakako je poželjna i pojačana aktivnost od strane sudije za izvršenje krivičnih sankcija, koji iako u skladu sa Zakonom o izvršenju krivičnih sankcija (odredba čl. 42) ima velika ovlašćenja i bitnu ulogu, u praksi nije dovoljno angažovan na ovom problemu (njegova aktivnost se pre svega svodi na rešavanje po pritužbama i molbama osuđenih lica).
Takođe postoji mogućnost stručne pomoći osuđenim licima preko institucija za pružanje besplatne pravne pomoći građanima, pogotovo ako se ima u vidu da pored prava koja proizilaze iz samog položaja osuđenih lica, istima pripadaju i druga prava koja su im zagarantovana nacionalnim i međunarodnim prvanim aktima, a čije ostvarivanje im je onemogućeno ili znatno otežano položajem u kojem su nalaze (npr. pravo na podizanje tužbe radi ostvarivanja nekog građanskog prava, pravo na vađenje ili produženje ličnih dokumenata, prava po osnovu rada, penzijskog ili invalidskog osiguranja, itd.). Sa druge strane, potrebno je raditi i na dodatnoj edukaciji zaposlenih u Zavodima za izvršenje krivičnih sankcija, kako bi mogli da pravovremeno reaguju, prepoznaju problem i potrebu osuđenog lica za ostvarivanjem određenog prava, i upoznaju istog sa ispravnim načinom i postupkom za njegovo ostvarivanje, pri čemu je potrebno raditi i na jačanju kapaciteta i mogućnosti samih Zavoda u ovom smeru.
Poseban problem koji se javlja kada se govori o pravima i položaju osuđenih lica, predstavlja problem postpenalnog prihvata i pomoći osuđenim licima nakon izdržane kazne. Evidentno je da se ovom segmentu izdržavanja kazne ne posvećuje dovoljno pažnje, a što ima za posledicu kriminološki, a potom i penološki, povrat osuđenih lica. Iako se o postpenalnom prihvatu formalno vodi računa i na njemu se radi tokom izdržavanja kazne, neadekvtna pomoć države i njenih organa osuđenim licima nakon izdržane kazne ima za posledicu da se takva lica ponovo javljaju kao izvršioci krivičnih dela, nerekto u kratkom vremenskom periodu nakon izdržane kazne. Potrebno je osuđenim licu pružiti pomoć (pre svega materijalnu u vidu zaposlenja, hrane, novčane pomoći, a potom i psihološku i svaku drugu vrstu pomoći) odmah po izlasku sa izdržavanja kazne, kako bi se predupredila svaka mogućnost njegovog ponovnog vraćanja kriminalnom ponašanju i vršenju krivičnih dela. Nažalost, svedoci smo jedne sasvim drugačije politike i odnosa države i njenih organa prema osuđenim licima, koji ne samo da ne pružaju neophodnu pomoć osuđenim licima, već donose pojedina zakonska rešenja koja izazivaju još više problema u praksi. Tu se pre svega misli na insitut višestrukog povrata (čl. 55a Krivičnog zakonika), koji propisuje da se pod zakonom predviđenim uslovima određenoj kategoriji učinilaca krivičnih dela (oni koji su dva puta osuđeni za krivična dela učinjena sa umišljajem na zatvor od najmanje jednu godinu), izriče znatno strožija kazna zatvora (iznad polovine raspona propisane kazne). Dakle, umesto jačanja sopstvenih kapaciteta na pružanju podrške i pomoći osuđenim licima nakon izdržane kazne, država se odlučila na pooštravanje kaznene politike i da kroz znatno strožije kazne reši problem osuđenih lica, tako što će umesto omogućavanja njihove potpune reintegracije u društvenu sredinu i pomoći da ponovo postanu korisni članovi društvene zajednice, ista izopšti iz društva, doduše ovaj put na znatno duži vremenski period.
Može se dakle reći da se radi o jednom veoma bitnom i važnom sistemskom problemu, koji nužno nameće hitnu reakciju i saradnju mnogih državnih organa i institucija, kao i nevladinog sektora, kako bi se omogućilo da i ova kategorija građana, koja je trenutno marginalizovana i izopštena iz društva, ostvari svoja Ustavom, Zakonom i međunarodnim aktima zagarantovana prava, a sve u cilju njihove uspešne resocijalizacije i ponovne reintegracije u drušvtenu sredinu.