Građansko oduzimanje imovine - budućnost borbe protiv korupcije

Izvor fotografije: Ivanacoi / Pixabay
 

Uspešna borba protiv korupcije se ne može zamisliti bez oduzimanja imovine čije je poreklo nezakonito.

U Republici Srbiji je pored tradicionalnog oduzimanja imovinske koristi koja je pribavljena krivičnim delom i tzv. proširenog oduzimanja imovine, koje takođe mora biti u vezi sa tačno određenim krivičnim delima, na mala vrata pokušano oduzimanje imovine i kroz krivično delo pranje novca.

Problem je što se i kod ovog krivičnog dela mora dokazati da imovina (novac, nepokretnosti, zlato..) potiču od neke kriminalne delatnosti. Dakle, zakon više ne traži da imovina potiče iz krivičnog dela, ali se zahteva dokazivanje porekla iz kriminalne delatnosti, što je podjednako teško dokazati. Naime, iako je Srbija ratifikovala Varšavsku konvenciju još 2009. godine, a njom je propisano da ne mora nužno da bude precizno ustanovljeno o kom je prethodnom krivičnom delu reč, naši sudovi insistiraju na preciznom određivanju kriminalne delatnosti iz koje potiče “prljav” novac.

U odluci Evropskog suda za ljudska prava Steve Mitchell ZSCHUSCHEN protiv Belgije (predstavka broj 23572/07) ESLJP je takođe zauzeo stav da sud nije bio u obavezi da utvrdi konkretnu kriminalnu delatnost iz koje potiče tzv. prljav novac.

U pokušaju da svoju praksu u oduzimanju nezakonito stečene imovine, Srbija bi mogla da se ugleda i na simbole te uspešne borbe. Među njima se svakako ističu Singapur i Gruzija. U Singapuru je osnovana snažna i nezavisna služba za borbu protiv korupcije (Biro za istragu korupcije - DBК), a svim državnim službenicima i članovima njihovih porodica je oduzet imunitet. Agenti ove službe su dobili i pravo na proveru bankovnih računa i imovine, ne samo državnih službenika već i njihove dece, supružnika, rođaka, pa čak i prijatelja. Ako službenik i njegova porodica žive preko svojih mogućnosti, ova služba automatski, ne čekajući nikakvu naredbu, započinje istragu.

U Gruziji su doneti zakoni kojima su pojednostavljeni postupci predviđeni za hapšenje funkcionera osumnjičenih za korupciju i omogućena je konfiskacija njihove imovine ako nisu mogli da dokažu da su je stekli na zakonit način.

U rešenjima drugih zemalja možemo pronaći i građansko (civilno) oduzimanje imovine, bilo kroz parnični ili upravni postupak. Prednosti takvog oduzimanja koje postoji u velikom broju zemalja je u tome što se ne mora dokazivati nikakva kriminalna delatnost (jer je nju najčešće nemoguće otkriti, a kamoli dokazati) niti povezanost sa krivičnim delom. Prednost građanskog oduzimanja imovine je i u tome što je stepen sumnje potreban za takav postupak niži od onog koji se traži u krivičnom postupku. U parničnom postupku je niži teret dokazivanja i presuđuje se na osnovu tzv. balansa verovatnoća, tj. “najveće moguće verovatnoće”, dok se u krivičnom postupku dokazuje “izvan svake razumne sumnje” tj. izvesnost o nesumnjivom (ne)postojanju činjenica, zasnovanom na objektivnim merilima rasuđivanja.

Građanskopravno oduzimanje imovine postoji u Italiji od 1956. godine, u SAD od 1970. godine, a njegova popularnost godinama raste i proširuje se na druge zemlje (Velika Britanija, Кanada, Republika Irska, Holandija, Novi Zeland, Australija, Južnoafrička Republika, Кolumbija, itd). Građanskopravno oduzimanje može biti usmereno na lice (in personam) i na same stvari koje su predmet oduzimanja (in rem), s tim da parnični sudovi zadržavaju neke prednosti krivičnog postupka kao što su pravo da zamrznu imovinu, kako bi sprečili njen nestanak, pravo na pristup bankarskim podacima i nemogućnost banaka da se pozivaju na bankarsku tajnu, nalaganje pretrage i zaplene, međunarodnu pravnu pomoć i sl.

Sve više se veruje da je građansko oduzimanje stvari najefikasnije sredstvo zaplene “prljave” imovine. Rezonovanje za takvo oduzimanje su ponudili i sudovi Južnoafričke Republike jer su zaključili da je “najčešće nemoguće procesuirati vođe organizovanog kriminala, imajući u vidu činjenicu da oni uvek nastoje da budu daleko od konkretnih kriminalnih aktivnosti”. U Velikoj Britaniji, u jednom predmetu, apelacioni sud je objasnio da kod ovakvog oduzimanja ne postoji optužni akt, ne postoji hapšenje, osuda niti krivični dosije, zbog čega je ovaj postupak po svojoj prirodi građanskopravni, a ne krivični.

U Irskoj je sud u jednom predmetu zaključio da “sa stepenom velike verovatnoće” dokazano da je imovina stečena kriminalom, da takvo oduzimanje nije kazna i da ono ne zahteva krivični postupak. Takav stav zauzeli su i sudovi u Кanadi i u SAD, s tim da su se u SAD naročito bavili pitanjem zabrane dvostrukog suđenja (ne bis in idem) i zaključeno je da se građanskopravno oduzimanje ne smatra kažnjavanjem i da se može voditi nov postupak u vezi oduzimanja imovine.

Dakle, građanskopravno oduzimanje imovine se pokazalo vrlo efikasnim sredstvom u borbi protiv korupcije i kriminala, pre svega zbog nižeg stepena dokazivanja sumnje, ali i zbog činjenice da se nikakvo krivično delo ili kriminalna aktivnost ne moraju dokazivati. U Republici Srbiji Zakon o utvrđivanju porekla imovine i posebnom porezu nažalost nije dao očekivane rezultate. Zakon ima mnogo mana, kao što su okolnost da postupak sprovodi izvršna vlast (poreska uprava), da se zakon može primeniti samo ako je razlika između uvećanja imovine i prijavljenih prihoda fizičkog lica 150.000 evra u najviše 3 kalendarske godine i dr. Кao što smo već rekli, sudovi ne primenjuju adekvatno Varšavsku konvenciju i stavove zauzete u odlukama Evropskog suda za ljudska prava. Stoga bi građanski model oduzimanja imovine mogao biti efikasan korektiv krivičnog postupka.