Ustavni sud Srbije: neopravdana primena oportuniteta u slučaju zločina motivisanog mržnjom

Izveštaj Evropske komisije o napretku Srbije u procesu evrointegracija, u kom je finim, diplomatskim rečnikom napredak Srbije ocenjen kao "ograničen" teško da izaziva iznenađenje kod stručnjaka iz različitih oblasti koje obuhvata izveštaj. U javnom i medijskom prostoru centralno mesto zauzela je spoljno-politička pozicija Srbije, a neke druge oblasti su pale u drugi plan, iako se zamerke Srbiji u ovim oblastima ponavljaju u više izveštaja. Tako, Evropska komisija u delu u kom se obrađuje zaštita od diskriminacije i osnovna prava LGBT+ osoba, u pogledu borbe protiv zločina iz mržnje navodi:

"Sprovođenje zakona koji sankcioniše zločin iz mržnje, uključujući i onaj po osnovu seksualne orijentacije, ostaje neadekvatna. Nedostaju centralizovani podaci o broju zločina iz mržnje i motivima za njihovo izvršenje. Zbog nepoverenja u institucije, slučajevi nasilja i diskriminacije učinjeni prema LGBTIQ osobama često se ne prijavljuju".

Položaj osobe koja je izložena zločinu iz mržnje izuzetno je težak, jer pored problema sa kojim se inače suočavaju svi oštećeni krvičnim delima u Srbiji (odustvo informacija o statusu predmeta, ćutanje nadležnih organa, teškoće u ostvarivanju imovinskog zahteva, nerazumevanje postupka…), osobe koje su pogođene specifičnim delom koje napada njihov identitet, prolaze i kroz sekunadarnu viktimizaciju i rizik od diskriminacije od strane zaposlenih u državnim organima.

Ovo je bio slučaj i sa G. M. koji je 2015. godine napadnut na ulici zbog pretpostavljene seksualne orijentacije od strane njemu nepoznatih napadača. On je pretučen uz nedvosmisleno homofobični motiv koje su pratile uvrede i psovke, isključivo vezane za njegovo lično svojstvo, odnosno seksualnu orijentaciju. Nakon podnete krivične prijave, G. M. je dao iskaz u policiji i napadači su uhapšeni u veoma kratkom roku. Tračak nade koji se pojavio zbog brze reakcije nadležnih organa, ubrzo je zamenila zbunjenost oštećenog kada je primio obaveštenje od javnog tužilaštva da je postupak obustavljen, a krivična prijava za krivično delo nasilničko ponašanje odbačena, jer su osumnjičeni izvršili obavezu koju im je naložilo tužilaštvo, odnosno uplatili su novac u humanitarne vrhe (načelo oportuniteta).

U nedostatku drugih pravnih lekova, G. M. je preko Komiteta pravnika za ljudska prava – YUCOM podneo ustavnu žalbu Ustavnom sudu Srbije zbog povrede prava na fizički i psihički integritet i povrede načela zabrane diskriminacije. Smatrali smo da načelo oportuniteta, iako zaista koristan institut krivičnog prava koji može značajno da rastereti pravosuđe od krivičnih postupaka za blaža krivična dela, nema mesta primeni u slučaju dela sa elementom nasilja koje je motivisano mržnjom. U biti zločina iz mržnje, nije samo nasilje prema pojedincu, već i prema čitavoj grupi koja je zahvaćena motivom mržnje (u ovom slučaju LGBT+ populaciji), ali i čitavom društvu. Da bi bio žrtva krivičnog dela motivisanog mržnjom, pojedinac ne mora zaista da pripada ranjivoj grupi koja je zaštićena, dovoljno je da učinilac pretpostavi da žrtva ima to svojstvo. Evropski sud za ljudska prava je u ovakvim slučajevima otišao i korak dalje, pa je zaštitu od zločina iz mržnje garantovao i osobama koje su bliske žrtvi iako same ne poseduju zaštićeno lično svojstvo, ali su izložene nasilju koje je motivisano mržnjom prema bliskom licu.

U aprilu 2022. godine, gotovo sedam godina nakon učinjenog dela i pretrpljene štete, Ustavni sud Srbije doneo je veoma značajnu odluku kojom je utvrdio da je Prvo osnovno javno tužilaštvo u Beogradu povredilo pravo na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta oštećenog, u vezi sa načelom zabrane diskriminacije.

U obrazloženju odluke, Ustavni sud navodi:

„Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud konstatuje da je podnosilac kritičnom prilikom tvrdio da je fizički i verbalno napadnut od strane dva lica bez ikakvog povoda, da je kao rezultat napada pretrpeo telesne povrede, kao i psihičke posledice, o čemu je priložio medicinsku dokumentaciju, pri čemu je od posebnog značaja i ukazivanje na homofobni motiv napada koji je zasnovan na pretpostavljenoj seksualnoj orijentaciji podnosioca, kao i osećanja straha, tuge, nesigurnosti i poniženja koje je podnosilac naveo da je pretrpeo. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud ukazuje da u okolnostima konkretnog slučaja, za ocenu pitanja primenjivosti člana 25. Ustava nije od odlučujućeg značaja težina fizičkih povreda koje je podnosilac pretrpeo, već su od presudnog značaja psihološke posledice i osećaj poniženja i nesigurnosti koji po redovnom toku stvari nastupaju kao posledica takve vrste napada, a što podrazumeva i povredu podnosiočevog ljudskog dostojanstva. Sledom iznetog, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju ostvaren minimalni nivo ozbiljnosti koji je potreban da bi postupanje koje je podnosilac navodno pretrpeo prilikom napada uživalo zaštitu po članu 25. Ustava, odnosno da je član 25. Ustava primenjiv u konkretnom slučaju“.

Iako obaveza države da preduzme efikasnu istragu ne predstavlja obavezu cilja, već obavezu sredstva (dakle, da preduzme sve razumne korake kako bi istraga bila efikasna), prilikom istrage nasilnih događaja, nadležni organi imaju obavezu da preduzmu sve razumne korake da otkriju mogući diskriminatorni motiv. U konkretnom slučaju, učinioci nisu upitani, ni od strane postupajućih službenika MUP-a, niti od strane nadležnog tužilaštva o uvredama koje su uputili oštećenom, već se u zapisniku nalazi samo da su ga „uz uvrede i pretnje oterali sa lica mesta”, što je ocenjeno kao neadekvatno sporvođenje istrage, jer je oštećeni u svojoj krivičnoj prijavi, kao i u iskazu od početka istakao homofobiju kao motiv napada na njega. Konkretne uvrede glasile su: „Gde si pošao pederčino?”, „Stani pederčino” i sl. Iako načelno ustavnopravno prihavtljiva primena načela oportuniteta, Ustavni sud, konstatuje da ona nije uvek i opravdana u svakom konkretnom slučaju.

Odluka Ustavnog suda u ovom slučaju, iako doneta uz nerazumno dugačak rok i odbijanje Ustavnog suda da odluči o zahtevu za naknadu štete, o čemu će, nažalost, morati da se izjasni Evropski sud za ljudska prava, predstavlja prekretnicu u borbi protiv zločina iz mržnje. Ona predstavlja opomenu za javno tužilaštvo, ali i druge nadležne organe da se sve okolnosti slučaja moraju uzeti u obzir, naročito motiv mržnje. Na kraju, ona nas vraća i na izveštaj Evropske komisije koji konstatuje da Srbija ne posvećuje dovoljnu pažnju motivu mržnje prilikom izvršenja dela, što nije tek puka međunarodna obaveza koju je Srbija preuzela na sebe, već zaštita osnovnog ljudskog dostojanstva koje je neprikosnoveno. U društvu u kome nisu svi pojedinci zaštićeni bez obzira na njihova lična svojstva, a naročito imajući u vidu ranjive grupe koje su izloženije nasilju od većinske populacije, niko od nas nije bezbedan.