Nova funkcija pravosuđa za jači pravni sistem

Kao što je poznato, započet je postupak za promenu Ustava Republike Srbije iz 2006. godine, gde je poseban akcenat na izmenama u oblasti pravosuđa.

Možda je to prilika da se ukaže i na određena pravna rešenja i uzmu u obzir predlozi stručne i druge javnosti.

Naime, osim sadašnjih odredbi Ustava koje se odnose na sudstvo i tužilaštvo, postoji niz zakona koji regulišu oblast pravosuđa: Zakon o sudijama, Zakon o uređenju sudova, Zakon o Pravosudnoj akademiji i drugi, gde je detaljno regulisana materija na koju se zakon odnosi.

Ovaj članak ukazuje na jedno pravno rešenje koje bi se kroz diskusiju eventualno pokazalo da je od opšteg značaja.

„Redovni sudovi prate i proučavaju društvene odnose i pojave od interesa za ostvarivanje svojih funkcija i daju ... predloge za sprečavanje društveno opasnih i štetnih pojava i za učvršćivanje zakonitosti ...“

Da je ostao samo ovaj citat, verovatno u njemu niko ne bi prepoznao odredbu člana 222 Ustava SFRJ, a koja se nalazi u okviru poglavlja V „Sudstvo i javno tužilaštvo“.

Tema ovog članka je upravo ova odredba koja bi uz adekvatnu korekciju morala da ima mesta u pravnom sistemu.

Važeći Ustav Republike Srbije u članu 4 pod nazivom „Podela vlasti“ predviđa da je pravni poredak jedinstven, da uređenje vlasti počiva na podeli vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku i da se odnos tri grane vlasti zasniva na ravnoteži i međusobnoj kontroli, a da je sudska vlast nezavisna.

Naravno da odredba člana 222 Ustava SFRJ u izvornom obliku ne bi mogla biti korišćena, jer i upotrebljena terminologija se odnosi na institucije koje ne postoje u današnjem sistemu. Međutim, čini se da suština te odredbe, koja se odnosi na praćenje i proučavanje društvenih odnosa i štetnih pojava i davanje predloga za sprečavanje upravo ovakvih pojava, bi bila veoma celishodna i u svakom smislu korisna za pravni poredak.

Ovo tim pre što je prema važećem Ustavu pravni poredak jedinstven.

Primedba da odredba potiče izvorno iz vremena drugog društvenog uređenja i drugog koncepta organizacije države nije osnovana, jer je bitna suština i da li je realno norma korisna u okviru današnjeg pravnog sistema.

U sadašnjim zakonima nema slične odredbe, a argument da ukoliko nešto nije zabranjeno dozvoljeno je, ne stoji, jer ovakva vrsta koordinacije ne može se ostvariti ni u punoj ni u dovoljnoj meri bez njenog normiranja.

Kada bi se ovo prikazalo primerom, moglo bi se reći da je potpuno normalno i uobičajeno da u izradi nacrta zakona ili drugog pravnog akta koji se tiče pravosuđa učestvuju pozvane ugledne sudije i profesori. Upravo na tom primeru ovakva odredba bi bila od značaja i koristi, jer je logično da se sudovima i sudijama omogući da ukažu na društvene pojave i odnose koje su uočili u oblastima u kojima rade (na primer iz procesnih i materijalnopravnih zakona ili čega drugog).

Široko postavljena odredba bi omogućavala da u najširem smislu sudovi ukažu i na društveno štetna ponašanja, uz eventualne statističke podatke, što bi sigurno imalo veću težinu.

S druge strane, poznato je da se na savetovanjima, stručnim skupovima i okruglim stolovima često diskutuje u ovom pravcu. Takođe se pišu i stručni radovi, što sve omogućava zapravo funkciju o kojoj se ovde govori, pa bi bilo opravdano i postojanje predložene norme.

Čini se da bi uspostavljanje ovakve odredbe, na primer u Zakonu o uređenju sudova u odeljku „Saradnja sudova i drugih organa“, uistinu omogućila veću povezanost pravnog sistema i bolje sagledavanje uočenih štetnih pojava i odnosa, jer bi najšira sudska baza imala mogućnost iskazivanja stručnog mišljenja iz svoje nadležnosti.

Kao polazna osnova za razmišljanje i diskusiju, ova norma mogla bi da glasi: Sudovi prate društvene pojave od interesa za ostvarivanje svoje funkcije i obaveštavaju državne organe radi sprečavanja društveno opasnih i štetnih pojava i jačanja zakonitosti.

Ovde treba reći da ovakva odredba ne znači predlaganje zakonskih rešenja, već kako sama norma kaže da se ukaže na štetne pojave i na primer potrebu regulisanja ili, pak, preduzimanja mera iz oblasti u kojoj sudovi ostvaruju svoju funkciju.

REZIME

Poreklo predložene odredbe ne sme da bude prepreka za njeno oblikovanje i primenu ukoliko se oceni potrebnom.

Pravni sistem bi bio povezaniji, a ne bi ugrožavao princip podele vlasti.

Sudovi bi imali mogućnost da znanjem i uvidom na „terenu“ obaveštavaju o uočenim pojavama i u vezi s tim eventualno daju predloge.

Sve navedeno bi u praksi predstavljalo samo mogući početni radni materijal i uvođenje mogućnosti jedne kvalitativne predfaze u postupanju državnih oragana.

Na kraju, ovaj članak je ideja za razmišljanje da možda u nekom obliku bi naznačena odredba mogla da donese korist celokupnom pravnom sistemu.