Istopolne zajednice-zašto da/ne?

„Neće šetati“, „Ubi pedera“, samo su neke od poruka koje se mogu čuti na ulicama skoro svakog septembra. Povod za ovakva dešavanja naroda je šetnja koju predstavnici LGBT zajednice organizuju kako bi skrenuli pažnju javnosti na njihov položaj u društvu.

 

Jedan od glavnih zahteva parade je pravno regulisanje istopolnih zajednica. Sa druge strane, nešto umereniji protivnici ovakvih okupljanja predlažu, gotovo jednoglasno, kompromisno rešenje da umesto javne šetnje, „oni to rade u svoja četiri zida.“

 

Ne ulazeći u društveno-politički aspekt parade, ovaj tekst će se upravo baviti fenomenom „četiri zida“, kao i odgovorom na pitanje šta zapravo znači istopolna zajednica, kakva pitanja ona reševa, te kakav je njen uticaj na društvo?

 

„Četiri zida“ je najčešće sinonim za stan ili kuću, kao vrstu nepokretnosti, na kojoj može postojati zasebno pravo svojine.

 

U čijoj svojini je stan koji su kupila lica u istopolnoj zajednici, u kakvom je statusu imovina stečana za vreme trajanja istopolne zajednice, ko nasleđuje predmetni stan i ostalu imovinu, samo su neka od pitanja koja bi Zakon o istopolnim zajednicama trebalo da reši.

 

S tim u vezi, u predlogu nacrta Zakona o istopolnim zajednicama propisano je da imovina lica u istopolnoj zajednici može biti podeljena na posebnu i zajedničku imovinu.[1]

 

Posebnu imovinu čini imovina koju je partner istopolne zajednice stekao pre zaključenja istopolne zajednice, kao i imovina koju je stekao u toku trajanja zajednice deobom zajedničke imovine, nasleđem, poklonom ili drugim pravnim poslom kojim se pribavljaju isključivo prava.[2]

 

Sa druge strane, zajedničku imovinu čini imovina koju su partneri istopolne zajednice stekli radom u toku trajanja zajednice života u istopolnoj zajednici, kao i prihodi iz te imovine. Takođe, u zajedničku imovinu ulaze i prihodi od posebne imovine koji su ostvareni radom partnera istopolne zajednice, kao i imovina stečena igrom na sreću, osim ako je u tu igru jedan partner ulagao posebnu imovinu.[3]

 

Shodno navedenom, prava partnera istopolne zajednice na zajedničkoj imovini upisuju se u javne registre prava na nepokretnostima i druge odgovarajuće registre imovine na ime oba partnera kao njihova zajednička imovina sa neopredeljenim delovima.[4]

 

Ako je u javne registre prava na nepokretnostima i druge odgovarajuće registre imovine upisan kao vlasnik zajedničke imovine samo jedan partner istopolne zajednice, smatraće se kao da je upis izvršen na ime oba partnera, ako do upisa nije došlo na osnovu pisanog ugovora zaključenog između partnera.[5]

 

Ako su u javne registre prava na nepokretnostima i druge odgovarajuće registre imovine upisana oba partnera istopolne zajednice kao suvlasnici na opredeljenim delovima, smatraće se da su na ovaj način izvršili deobu zajedničke imovine.[6]

 

Svojim udelom u nepodeljenoj zajedničkoj imovini partner istopolne zajednice ne može samostalno raspolagati, niti ga može opteretiti pravnim poslom među živima.[7]

 

U slučaju smrti jednog od istopolnih partnera, drugi partner bi, u slučaju zakonskog nasleđivanja, bio u prvom ili drugom naslednom redu. Kad je pozvan na nasleđe s naslednicima drugog naslednog reda a nema nužnih sredstava za život, istopolni partner može u roku od jedne godine od smrti ostaviočeve zahtevati doživotno uživanje (plodouživanje) na celini ili delu zaostavštine koju su nasledili ostali naslednici.[8]

 

Takođe, u slučaju testamentarnog nasleđivanja, istopolni partner bi imao pravo na nužni deo.

 

Shodno navedenom, u slučaju smrti osiguranika ili korisnika penzije pod članom njegove porodice, osim lica utvrđenih propisima kojima se uređuje penzijsko osiguranje, smatrao bi se i partner istopolne zajednice.[9]

 

Evropski sud za ljudska prava je u presudi Karner protiv Austrije (Predstavka br. 40016/98) naveo da lice u istopolnoj zajednici ima pravo da nasledi svog preminulog partnera. U presudi je dalje navedeno da cilj zaštite porodice u tradicionalnom smislu prilično je apstraktan i postoji širok spektar konkretnih mera koje mogu biti iskorišćene zarad ostvarivanja tog cilja. U slučajevima kada je razlika u tretmanu utemeljena na polu ili seksualnoj orijentaciji, načelo srazmernosti ne zahteva samo da mera koja je izabrana bude primerena ostvarivanju željenog cilja. Mora se takođe dokazati da je bilo neophodno da se, kako bi se taj cilj ostvario, isključe određene kategorije ljudi - u konkretnom slučaju lica koja žive u istopolnoj zajednici.[10]

 

Kao što se može zaključiti iz navedene presude, istopolne zajednice ne mogu biti diskriminisane na osnovu svog statusa, ali se one ipak ne mogu poistovetiti sa brakom.

 

U skladu sa nevedenim, nisu opravdane tvrdnje da se regulisanjem statusa istopolnih zajednica ugrožava tradiocionalna bračna zajednica ili porodica. Takođe, neosnovani su stavovi da se legalizovanjem istopolnih zajednica uništava jedno društvo u celini, iz prostog razloga što se navedene odredbe uopšte ne odnose, a samim tim nemaju nikakav uticaj, na veliku većinu građana koja je heteroseksualnog opredeljenja.

 

Regulisanje istopolnih zajednica ima, pre svega, imovinski karakter, odnosno rešavanje imovinsko-pravnih pitanja lica u istopolnim zajednicama. Ovakvim shvatanjem istopolne zajednice, problem „četiri zida“ postaje suštinsko pitanje. Trenutni status lica koja se nalaze u istopolnim zajednicama predstavlja pravnu prazninu, te kao takav predstavlja potencijalni problem za pravosudni sistem.

 

Međutim, pored pitanja zajedničke imovine i nasleđivanja, bitno je istaći da je regulisanje istopolnih zajednica pitanje solidarnosti i ljudskosti. Za razliku od heteroseksualnih parova, istopolni partner nema prava da poseti svog partnera u bolnici tokom bolničkog lečenja, nema prava da bude upoznat o zdravstvenom stanju i toku lečenja svog partnera. Takođe, istopolni partner nema zakonsku obavezu da izdržava svog partnera u slučaju nezaposlenosti ili sprečenosti za rad.

 

Naša zemlja je dovoljno velika za sve vrste različitosti. Naša istorija je prepuna primera empatije prema obespravljenima. Naša je obaveza da stvaramo društvo jednakih mogućnosti i da stvaramo državu kojom će se ponositi svaki naš građanin. U skladu sa tim, regulisanje istopolnih zajednica predstavlja korak unapred ka postizanju zajedničkog cilja.