Zašto su sudski predmeti pogodni za medijaciju

Kratak osvrt na Analizu podobnosti pojedinih vrsta sporova za upućivanje na medijaciju[1]

Pravosudni sistem Srbije godinama unazad suočava se sa velikim brojem predmeta, posebno onih iz kategorije “starih”. To dodatno opterećuje sudove, a građanima otežava pristup pravdi. Iako je u poslednje dve decenije iniciran niz projekata sa ciljem dodatnog unapređivanja efikasnosti našeg pravosuđa, problem nije u potpunosti rešen, a jedan od uzroka može se tražiti i u činjenici da u našoj zemlji još uvek nisu u dovoljnoj meri zaživeli alternativni mehanizmi rešavanja sporova, pre svih medijacija.

Iako je medijacija uvedena u pravni sistem Srbije još 2005. godine usvajanjem prvog Zakona o posredovanju - medijaciji, a novi Zakon o posredovanju u rešavanju sporova[2] iz 2014. godine trebalo da pruži dodatni zamajac razvoju medijacije u Srbiji, konkretni rezultati su izostali. Broj sporova rešenih putem medijacije i dalje je neznatan. O skromnim rezultatima u primeni medijacije govore i podaci Ministarstva pravde iz kojih vidimo da je u toku 2019. godine sprovedeno samo 569 medijacija, što je u odnosu na ukupan broj predmeta pred sudovima tek 0,12%.[3]

Jedan od zadataka nedavno završenog projekta ”EU za Srbiju – Podrška Vrhovnom kasacionom sudu” koji je sproveo konzorcijum okupljen oko Britanskog saveta, bilo je i unapređenje primene medijacije u Republici Srbiji.

Kako bi se ispitala mogućnost za širu primenu medijacije pre nego što jedan spor uđe u fazu suđenja, projekat je sproveo i Analizu podobnosti pojedinih vrsta predmeta za upućivanje na medijaciju. Svrha upućivanja stranaka na medijaciju je omogućavanje bržeg i ekonomičnijeg rešavanja spora, u situacijama kada karakter spornog odnosa i međusobni odnosi stranaka to dozvoljavaju, sa ciljem da stranke same pronađu rešenje u zajedničkom interesu, uz posredovanje kvalifikovanog medijatora.

Metodologija analize

Analizirani su egzaktni statistički podaci u ukupno 8.302 predmeta iz 26 sudova (18 osnovnih i 8 viših sudova) koji su prvostepeno okončani u toku 2019. godine.

Metodologija analize prvo je testirana u Osnovnom sudu u Kruševcu, kao pilot sudu, nakon čega je sprovedena puna analiza u još 25 sudova. Svaki od analiziranih sudova samostalno je izabrao po tri vrste predmeta (osnova spora) koji su, po njihovom mišljenju i iz njihove prakse, najpodobniji za upućivanje na medijaciju. Tako su izabrani sudovi predložili sledeće vrste predmeta za analizu: naknada štete, dug, deoba bračne tekovine, isplata u vezi sa radnim odnosima, isplata po drugim osnovama, utvrđenje prava svojine, druge vrste utvrđenja, zakonsko izdržavanje, zlostavljanje na radu, raskid ugovora, nasledni sporovi, naknade štete iz radnog odnosa, povraćaj stvari, sticanje bez osnova i diskriminacija.

Za svaki od izabranih osnova spora, između ostalog, prikupljeni su podaci i analizirani sledeći parametri:

Najznačajniji rezultati i zaključci analize

Analiza je na osnovu definisanih parametara i statističkih podataka dobijenih iz sudskih predmeta, dala konkretne pokazatelje o podobnosti određenih vrsta sporova za upućivanje na medijaciju, koji su prikazani u tekstu pune analize, dok će ovde biti predstavljeni najznačajniji rezultati i zaključci.

• Trajanje medijacije je i do 10 puta kraće u odnosu na dužinu sudskog postupka, što je velika prednost za stranke i značajan doprinos rasterećenju sudova.

Analiza 8.302 sudska predmeta i 304 predmeta upućena na medijaciju pokazala je da je prosečno trajanje prvostepenog sudskog postupka u analiziranim osnovnim i višim sudovima 425 dana, dok je prosečno trajanje medijacije 45 dana. Prosečan broj ročišta je 4,6, dok između dva ročišta prosečno protekne 101 dan. Ovde treba još jednom istaći i činjenicu da se radilo o prvostepenim sudskim postupcima, te da je svaki spor rešen putem medijacije značio i jedan predmet manje za opterećenje celokupnog sudskog aparata, kako u prvostepenom, tako i u mogućem postupku po žalbi ili izvršenju.

• Troškovi medijacije su i do 5 puta manji u odnosu na troškove sudskog postupka.

Iako u okviru Analize nije bilo moguće precizno utvrditi konkretne troškove medijacije iz razloga poverljivosti postupka, procena je izvršena na bazi podataka dobijenih od sudova i procenjenih troškova za angažovanje medijatora i advokata u medijaciji. Prosečni sudski troškovi su 85.167 dinara, dok su troškovi medijacije procenjeni na 15.000 dinara pred osnovnim sudovima, odnosno 331.890 dinara u odnosu na 78.000 dinara pred višim sudom.

• I pored mera uvedenih u cilju povećanja broja medijacija, postojeći zakonski okvir ne predstavlja podsticajno okruženje za širu primenu medijacije u Srbiji.

U toku istraživanja svi predstavnici sudova istakli su da bi medijacija predstavljala značajnu pomoć kako u smanjenju opterećenja sudova i povećanju njihove efikasnosti, tako i u unapređenju pristupa pravdi. Pojedine vrste sporova tradicionalno „zagušuju“ sudove i otežavaju sprovođenje suđenja u razumnom roku, jer nesrazmerno angažuju sudski aparat, čime se svim građanima otežava pristup pravdi.

Prema nalazima istraživanja i stavovima predstavnika sudova, postojeće zakonske mogućnosti, kao i ustanovljeni podsticaji u vidu preporuka za sudije i mogućeg oslobođenja od plaćanja sudske takse, u praksi su se pokazali nedovoljnim za masovnije upućivanje sudskih predmeta na medijaciju, te je stoga za širu primenu medijacije u Srbiji neophodno sveobuhvatno unapređenje normativnog okvira.

• Ograničenje maksimalne visine sudske takse ne deluje podsticajno na upućivanje predmeta veće vrednosti na medijaciju.

Zakonom o sudskim taksama predviđeno je da taksa za tužbu ili protivtužbu pred sudom opšte nadležnosti ne može biti viša od 97.500 dinara.[4] Istraživanje je pokazalo da je prosečna vrednost spora pred osnovnim sudovima 364.000 dinara, dok je pred višim sudovima preko 17 miliona dinara, a sudska taksa je, ponavljamo, limitirana, te je stoga učešće troškova u vrednosti spora daleko veće pred osnovnim sudovima (20,07%) nego pred višim (1,46%).

Ovi podaci pokazuju da su stranke u sporovima veće vrednosti neopravdano finansijski „favorizovane“ na teret sudskog budžeta, naročito imajući u vidu da su sporovi pred višim sudovima po pravilu kompleksniji i traju duže. Dodatno, disproporcionalno niski troškovi postupka pred višim sudovima ne motivišu stranke da rešenje pokušaju da nađu putem medijacije. O ovome svedoči i broj od samo 18 predmeta koji su u toku cele 2019. godine iz analiziranih viših sudova upućeni na medijaciju.

• Šira primena medijacije u društvu doprinela bi unapređenju međuljudskih odnosa i promociji kulture dijaloga i tolerancije, umesto sukobljavanja i parničenja.

Pored uštede troškova i vremena, medijacija predstavlja humaniji način rešavanja sporova, koji omogućava stranama ne samo da reše sporno materijalno pitanje, već i da očuvaju i unaprede međusobni odnos i nastave saradnju koja je prekinuta. Upravo to je jedan od argumenata za primenu medijacije u sporovima između srodnika, bivših supružnika, komšija i poslovnih saradnika, kao i u sukobima u kontekstu radnih odnosa.

Za razliku od sudskog postupka gde rešenje spora nameće sud, i po pravilu jedna strana dobija, a druga gubi, u medijaciji strane do rešenja dolaze sporazumno, čime svi dobijaju.

(Analiza podobnosti pojedinih vrsta sporova za upućivanje na medijaciju dostupna je na sajtu Partnera Srbija, na sledećem linku:

https://www.partners-serbia.org//public/news/Analiza_podobnosti_pojedinih_vrsta_sporova.pdf)