Rat je strašna i skupa reč

Rat je strašna i skupa reč. Možda i najstrašnija imajući u vidu da se po razaranjima i tuzi koju donosi može meriti samo sa velikim prirodnim nepogodama. Ali tu je i caka – rat je ljudska aktivnost i zavisi isključivo od ljudi, njihovih stavova, uverenja, namera. Međutim, čak i među oružjem, pravo ne ćuti.

 

Međunarodno pravo obavezuje sve, a glasno govori za sve one koji se ne prave da ga ne čuju. Jedan od fundamentalnih postulata obnove sveta nakon Drugog svetskog rata je i zabrana rata, odnosno zabrana pretnje silom i upotrebe sile među državama i na ovoj zabrani počiva čitava jedna grana međunarodnog prava – pravo na upotrebu sile (ius ad bellum). Pravo je ovde predvidelo i jedina dva moguća izuzetka, a to su odobrenje Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija i samoodbrana države od napada spolja. Čim se rat dogodi jasno je da je ovo pravilo uglavnom prekršeno.

 

 

Pravo u ratu

 

Paradoksalno samoj zabrani rata, postoji još jedna grana međunarodnog prava koja se tiče kako se vodi taj rat, odnosno oružani sukob. Ovu granu prava, koja se zove međunarodno humanitarno pravo (MHP) ili pravo u oružanom sukobu (ius in bello), karakteriše to da se tiče načina na koji se sme voditi oružani sukob. MHP uređuje pitanja poput šta je dozvoljeno raditi tokom oružanog sukoba, šta je dozvoljeno napasti i kad, koje oružje (ne) sme da se koristi, a štiti civile, bolesnike, ranjenike i još po nekog. Teška kršenja MHP su ratni zločini.

 

Međutim, možda i najvažnije od svega je što za MHP nije bitno ko je prvi počeo već pravila MHP moraju da poštuju svi. Ova pravila su toliko fundamentalna i toliko bitna da ne postoji razlikovanje u vezi sa tim ko sebe vidi kao žrtvu, a ko koga vidi kao agresora. Nema višeg (moralnog ili pravnog) položaja onih koji su napadnuti, nema višeg (moralnog ili pravnog) položaja onih koji smatraju da vode „pravedni rat“. Rat je rat i ratni zločin je ratni zločin uvek i svuda.

 

 

Koja su pravila?

 

Međunarodno humanitarno pravo je relativno mlad naziv za nešto što se ranije nazivalo pravila/zakoni ratovanja (laws of war) ili pravo oružanih sukoba (law of armed conflict), a sam odabir „novog“ imena već otkriva ideju njegovog razvoja, a to je, kad rat već ne može u potpunosti da se iskoreni (još uvek), što veće ograničenje rata i humanizacija kroz zaštitu žrtava rata.

 

Sve strane u sukobu moraju u svakom trenutku da razlikuju civile od vojnih ciljeva (princip razlikovanja). Nijedna od strana u sukobu ne sme da napada civile i civilnu imovinu, a napade mora da usmeri samo na vojne ciljeve. Nijedna od strana u sukobu ne sme da napada one koji više ne učestvuju u neprijateljstvima – zabranjeno je napasti vojnika koji je položio oružje i predao se, zabranjeno je napasti i ubiti ranjene vojnike bilo koje strane i zabranjeno je napasti vojnike brodolomnike.

 

Zabranjeno je nanositi nepotrebne patnje i suvišne bolove neprijatelju – tako su još 1899. godine na konferenciji u Hagu zabranjeni „dum-dum“ meci koji se prilikom dodira sa telom raspršuju u ljudskom telu i izazivaju veoma teške rane. Zabranjena je upotreba hemijskog i bakteriološkog oružja. Tu je i obaveza država da u proučavanju, usavršavanju, nabavljanju ili prihvatanju novog oružja (ali i taktika) utvrde da li je primena tog novog oružja zabranjena već postojećim pravilima međunarodnog prava. Izbor oružja i taktika nije neograničen.

 

Posebno je problematična kasetna municija i ona i danas ugrožava građane Srbije pošto su kasetne bombe korišćene od strane država članica NATO tokom bombardovanja SRJ 1999. godine. Iako je Srbija posebno pogođena ovom temom i učestvovala je na Konferenciji država ugroženih kasetnom municijom, ona ni danas nije ni potpisala Konvenciju o kasetnoj municiji.

 

Ne smeju se koristiti taktike ratovanja poput perfidije koja prvo uliva lažno poverenje kako bi ga na kraju izneverila s ciljem da se tako naškodi neprijatelju, a naročito je ozbiljno ukoliko se za to koriste dobro poznati humanitarni znakovi poput znaka Crvenog krsta ili Ujedinjenih nacija.

 

 

Poštovanje naspram kršenja MHP

 

Skepticizam povodom stvarno poštovanja normi MHP nije uvek neopravdan, ali je veoma preuveličan. Bilo bi suprotno realnosti reći da se MHP uvek i svuda poštuje i da se nijedno njegovo pravilo ne krši. Bilo je kršenja ovih pravila i nažalost ima ih i danas. Međutim, percepcija da se MHP više krši nego što se poštuje ne samo da nije ispravna, već je i opasna. Verovanje da se MHP samo krši nas može odvesti u samoispunjavajuće proročanstvo.

 

Kada bismo se oslanjali samo na naslovne strane novina i priloge u vestima utisak bi nam verovatno bio da se nijedno pravilo MHP ne poštuje, jer slike njegovog kršenja su mnogo češće zato što su šokantnije. U vestima se ne izveštava o poštovanju pravila saobraćaja skoro nikad, ali svako kršenje koje rezultira povredom ili gubitkom života nađe svoje mesto.

 

Međutim, zapanjujuće je koliko se često poštuju pravila MHP u oružanim sukobima. O tome svedoče mnogobrojni izveštaji, kao i posete Međunarodnog komiteta Crvenog krsta skoro milionu zatvorenika ili ratnih zarobljenika. Često se stvarne informacije mogu saznati tek kada se oružani sukob završi jer je upotreba navoda da protivnik sistematski krši pravila ratovanja već viđena i česta tehnika ratne propagande. Kako bi pokušao da zaustavi širenje takvog narativa, Međunarodni komitet Crvenog krsta je pokrenuo impresivnu bazu podataka o poštovanju MHP (videti: IHL in Action).

 

Na kraju, dok pacifisti i optimisti čekaju vreme kada više neće biti ratova, ne treba izgubiti iz vida da ratove još uvek vode ljudska bića koja imaju sposobnost i izbor da i u ratu ostanu humana.