Prvi put smo saglasni: svi smo krivi

Stravična tragedija u kojoj je dete od trinaest godina ubilo devet osoba u OŠ „Vladislav Ribnikar“ pogodila je pre svega porodice žrtava, ali i sve nas. Otvorena su brojna pitanja - pravna, psihološka, psihijatrijska, sociološka.

Stiče se utisak da je šira javnost bila zatečena činjenicom da lica mlađa od 14. godina nisu krivično odgovorna.

Zakon o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica donet je još 2005. godine i predstavlja nastavak propisa koji su važili u SFRJ, tako da je starosna granica krivične odgovornosti ista u svim zemljama bivše Jugoslavije.

Naš zakon predviđa da se u odnosu na lice koje nije navršilo 14. godina ne mogu izreći ne samo krivične sankcije već se ne mogu primeniti ni druge mere koje predviđa ovaj zakon. Lice koje nije navršilo 14. godina života se u pravu naziva „detetom“ i ima „poseban tretman“, bilo kao žrtva bilo kao učinilac krivičnog dela jer se smatra (time se bavi razvojna psihologija[1] ) da ta lica – deca, još uvek nisu dostigli dovoljan stepen psihičke i fizičke razvijenosti da bi mogli da budu zaista racionalni u pogledu svojih postupaka, odluka koje donose, posledica koje ti postupci proizvode, nije završen razvoj shvatanja uzročnosti, nisu im formirani pojmovi, niti su sposobni da pruže adekvatan otpor.

Zakon poznaje kategoriju mlađih maloletnih lica (lica koja su u vreme izvršenja dela navršila 14 a nisu navršila 16 godina), kao i kategoriju starijih maloletnika (lica koja su u vreme izvršenja dela navršila 16, a nisu navršila 18 godina).

Prema svim maloletnicima se mogu primeniti vaspitni nalozi ukoliko su učinili lakša krivična dela (krivična dela za koja je propisana novčana kazna ili kazna zatvora do pet godina). Vaspitni nalozi su izvinjenje oštećenom, naknada štete, redovno pohađanje škole i dr.

Mlađim maloletnicima se mogu izreći samo vaspitne mere (i to gradacijski: sudski ukor, posebne obaveze (izvinjenje oštećenom, naknada štete, redovno pohađanje škole...), mere pojačanog nadzora od strane roditelja ili centara za socijalni rad i na kraju zavodske mere, i to upućivanje u vaspitnu ustanovu, upućivanje u vaspitno popravni dom, upućivanje u posebnu ustanovu za lečenje i osposobljavanje.

Samo se starijim maloletnicima pored vaspitnih mera može izuzetno izreći i kazna maloletničkog zatvora za teža krivična dela (za koja je propisana kazna zatvora preko pet godina) i kazna maloletničkog zatvora može trajati najviše pet, odnosno deset godina, u zavisnosti od težine učinjenog krivičnog dela.

Nakon događaja u OŠ „Vladislav Ribnikar“, društvo je logično posegnulo za rešenjem u vidu kazne i potrebom za strožim kažnjavanjem maloletnika, koje obuhvata i pitanje spuštanja starosne granice za krivičnu odgovornost sa 14 na 12 godina života učinioca. Postavilo se i pitanje da li bi spuštanje starosne granice i pooštravanje sankcija bilo potrebno samo za izvršioce najtežih krivičnih dela (ubistvo, silovanje, krivična dela sa elementima nasilja) gde je svest o učinjenom zlu najočiglednija. Takva praksa postoji u uporednom pravu.

Iako u svetu ne postoje jedinstveni standardi oko starosne granice za krivičnu odgovornost (to je primera radi uzrast od 10 godina u Švajcarskoj i Engleskoj, 12 godina u Mađarskoj, Austriji, 13 godina u Francuskoj, 14 godina kod nas, u regionu i u Nemačkoj, 15 godina je granica u nekim skandinavskim zemljama npr. Norveškoj, 16 godina u Belgiji za teška krivična dela i dr. Međutim, ne možemo posmatrati samo ove podatke bez analize mehanizama i mera koje imaju druge službe u tim zemljama (centri za socijalni rad, sudovi, škole..).

Pre izmene zakonskih rešenja (krivičnih, prekršajnih, onih u oblasti socijalne zaštite) stručnjaci moraju da odgovore na pitanje da li su maloletnici danas „zreliji“, „svesniji zla“ koje nanose ili su nesvesniji posledica koje njihovo ponašanje ostavlja na druge (npr. vršnjačko nasilje istog inteziteta, sa i bez društvenih mreža) i to nakon sveobuhvatne analize relevantnih podataka.

Ukoliko je mlađi maloletnik izvršio ma koje krivično delo, a krivični postupak se ne završi do njegove 21. godine života, krivični postupak se obustavlja. Postavlja se pitanje da li i ova odredba Zakona zahteva reviziju, naročito imajući u vidu sporost našeg pravosudnog sistema, ali i neke objektivne okolnosti (ozbiljna i duga bolest učinioca, njegov boravak van zemlje, nedostupnost svedoka i dr).

Što se tiče odgovornosti roditelja za postupke dece ona može biti samo prekršajna i građanskopravna (roditelji odgovaraju za materijalnu i nematerijalnu štetu koju su prouzrokovala njihova deca). Iako krivično pravo izuzetno poznaje objektivnu odgovornost nekog lica (komandna odgovornost, odgovornost vlasnika psa za ujed nekog čoveka od strane njegovog psa) u krivičnom pravu po pravilu vlada pincip individualne, subjektivne odgovornosti.

Sa druge strane, krivični zakonik poznaje krivično delo zapuštanje i zlostavljanje maloletnog lica iz čl. 193 КZ, čiji je zaštitni objekat brak i porodica, i koje čini roditelj koji grubim zanemarivanjem svoje dužnosti zbrinjavanja i vaspitavanja zapusti maloletno lice o kojem je dužno da se stara. Dakle, roditelji imaju zakonsku obavezu vaspitavanja svoje dece, a to vaspitavanje podrazumeva formiranje i prihvatanje kod dece pozitivnih moralnih i drugih društvenih normi, sprečavanje devijantnog ponašanja, odgovarajuće školovanje dece i dr. Posledica izvršenja ovog krivičnog dela je stanje zapuštenosti maloletnog lica. Ukoliko se dokaže uzročno posledična veza između tog i takvog stanja deteta (koje se može manifestovati na razne načine, npr. kroz vršnjačko nasilje) i činjenja ili nečinjenja roditelja, oni će biti odgovorni za izvršenje ovog krivičnog dela.

Što se tiče dece mlađe od 14 godina sa njima, kao i sa svim ostalim članovima porodice može raditi Centar za socijalni rad, savetodavno, kada je u pitanju nefunkcionalna porodica, kada je dete vaspitno, zdravstveno ili obrazovno zapušteno. Centar može odrediti korektivni nadzor roditeljima, a može inicirati i lišenje roditeljskog prava jednog ili oba roditelja.

Dete mlađe od 14 godina se može uputiti i u ustanovu za lečenje prema Zakonu o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama i tada se to lice smešta, primera radi, u Beogradu u Institut za mentalno zdravlje u Palmotićevoj ulici ili u Кliniku za neurologiju i psihijatriju za decu i omladinu.

Кazneni sistem nikada nije jedino niti dovoljno rešenje problema maloletničke delikvencije. Rad sa porodicom, vaspitačima, nastavnicima, profesorima, odgovoran odnos prema sadržajima koji se plasiraju na društvenim mrežama i televizijskim kanalima, reforma socijalnih službi, a pre svega sveobuhvatna analiza i stručna, javna rasprava su prvi korak ka rešavanju ovih ozbiljnih i kompleksnih problema, čije posledice pogađaju apsolutno sve nas i za koje smo svi odgovorni.