Primena propisa o advokaturi od strane suda prilikom upravljanja parničnim postupkom – zaštita prava na delotvornu pravnu pomoć

Uvod

 

Opšti položaj advokata regulisan je Zakonom o advokaturi[1], Kodeksom profesionalne etike advokata[2], Statutom Advokatske komore Srbije[3] i statutom advokatske komore u sastavu Advokatske komore Srbije čiji je advokat član, kao i međunarodnim dokumentima, među kojima su najznačajniji Kodeks advokatske etike Evropske unije i Osnovni principi o ulozi advokata (u daljem tekstu zajednički: propisi o advokaturi).

 

Pod upravljanjem parničnim postupkom podrazumeva se aktivnost suda, odnosno preduzimanje parničnih radnji kojima sud rukovodi radnjama stranaka i drugih učesnika u parnici i određuje kako će se postupiti u pojedinim procesnim situacijama, sa ciljem pravilnog i celishodnog odvijanja parnice.[4] Zakon o parničnom postupku[5] uređuje način upravljanja parničnim postupkom, u najvećem delu kroz odredbe o pripremanju glavne rasprave i o rukovođenju glavnom raspravom.

 

Za razliku od Zakonika o krivičnom postupku[6], koji propisuje sa jedne strane obavezu branioca (advokata) da okrivljenom pomoć u odbrani pruži stručno, savesno i blagovremeno i da ne zloupotrebi prava u cilju odugovlačenja postupka,[7] kao i sa druge strane sankciju za nepoštovanje ovih dužnosti koja se ogleda u razrešenju branioca,[8] ZPP nije izričito uredio pitanja (obavezu) adekvatnog, savesnog, efektivnog, efikasnog, i kompetentnog zastupanja od strane advokata.

 

Imajući u vidu odsustvo izričitih normi u važećem građanskom procesnom zakonu kojima bi se ova pitanja podrobno regulisala, predmet razmatranja biće uloga parničnog suda kao garanta prava na delotvornu pravnu pomoć (eng. Right to effective counsel), kao i mogućnost neposredne primene propisa o advokaturi u upravljanju parničnim postupkom u cilju ostvarenja ovog prava.

 

 

2. Položaj advokata u parničnom postupku

 

ZPP je opšti položaj advokata u parničnom postupku uredio kroz odredbe o punomoćnicima sadržane u čl. 85 – 94, kojima se uređuju pitanja: mogućnosti da advokat bude punomoćnik fizičkog ili pravnog lica, obaveze advokatskog zastupanja stranke u postupku po vanrednom pravnom leku, zamene advokata od strane advokatskog pripravnika i obima punomoćja datog advokatu.

 

Dužnost suda da se stara o zakonitom zastupanju neposredno i posredno proizilazi iz odredbi ZPP-a, koje kroz različite norme o upravljanju postukom propisuju: obavezu da sud u toku celog postupka vodi računa o tome da je lice koje se pojavljuje kao punomoćnik ovlašćeno za zastupanje, (čl. 91, st. 2); obavezu da sud spreči svaku zloupotrebu prava koje imaju stranke u postupku (čl. 9, st. 2), odnosno da spreči svaki pokušaj neosnovanog odlaganja ročišta i sankcioniše svaku povredu ili zloupotrebu procesnih prava i narušavanje procesne discipline (čl. 309, st. 4), kao i da dosudi naknadu štete zbog zloupotrebe procesnih prava (čl. 187); mogućnost da sud izvan ročišta za glavnu raspravu donese rešenje o urednosti punomoćja (čl. 327, st. 1); da okolnost da punomoćnik stranke nije imao potrebno ovlašćenje za vođenje parnice ili za pojedine radnje u postupku predstavlja apsolutno bitnu povredu postupka (čl. 374, st. 2, t. 9).

 

 

3. Dužnosti advokata

 

Propisi o advokaturi predviđaju brojne dužnosti advokata, što služi kao garancija delotvorne pravne pomoći. Najznačajnije dužnosti sa aspekta zaštite ovog prava stranke su obaveze advokata: da pravnu pomoć pruža stručno i savesno, u skladu sa zakonom, statutom advokatske komore i kodeksom (čl. 15 ZA); da stalno stiče i usavršava znanja i veštine potrebne za stručno, nezavisno, samostalno, delotvorno i etično obavljanje advokatske službe (čl. 17 ZA); da odbije pružanje pravne pomoći u pojedinim situacijama u kojima može postojati sukob interesa (čl. 19 ZA); da zastupa savesno, odnosno brižljivo, marljivo, odlučno i blagovremeno, i interese klijenta advokat stavi ispred sopstvenih interesa i interesa svojih kolega, drugih učesnika u postupku i trećih lica. (t. 7 Kodeksa); da odbije zastupanje u slučaju postojanja opravdanog razloga (preopterećenosti, prepoznavanja obesti stranke i malih izgleda za uspeh, odnosa sa suprotnom strankom koji dovode u pitanje njegovu nepristrasnost; ako je u svojstvu službenog lica ranije postupao u predmetu; ako nema dovoljno znanja i dovoljnog iskustva u konkretnoj oblasti; ako bi trebalo da zastupa protiv bivšeg klijenta, itd.) (t. 22 Kodeksa).

 

 

4. Mogućnost neposredne primene propisa o advokaturi od strane suda radi zaštite prava na delotvornu pravnu pomoć

 

Advokatskoj komori Srbije, odnosno advokatskim komorama u njenom sastavu povereno je javno ovlašćenje da sankcionišu kršenje propisa o advokaturi od strane advokata (čl. 65 ZA), što se shodno odnosi i na advokatske pripravnike (na osnovu čl. 60 ZA).

 

Međutim, postavlja se pitanje da li sud, u slučaju da u parničnom postupku koji se pred njim vodi primeti da advokat pravnu pomoć ne pruža u skladu sa propisima o advokaturi, ima ovlašćenje da primeni odgovarajuće procesne mere u okviru upravljanja postupkom u cilju zaštite prava stranke na delotvorno zastupanje u konkretnoj parnici?

 

Ovakvo ovlašćenje suda može biti dovedeno u pitanje imajući u vidu da ZPP nije izričito predvideo obavezu advokata da kao punomoćnik u parničnom postupku pravnu pomoć pruža adekvatno, stručno i savesno, kao i da nije izričito predvideo sankciju za kršenje dužnosti adokata. Ipak, ciljno i sistemsko pravno tumačenje, kojim se procesni instituti ovlašćenja za zastupanje, zakonitog zastupanja, urednog zastupanja, urednog ovlašćenja, zloupotrebe prava i procesne discipline dovode u vezu sa propisima o advokaturi, kao materijalnim pravom koje je sud dužan da primenjuje, daje dovoljan osnov za stav da sud ima ovlašćenje da spreči ili sankcioniše kršenje propisa o advokaturi od strane advokata u toku parničnog postupka. Dodatnu potporu ovakvom stavu daju i načela parničnog postupka, obaveza suda da po službenoj dužnosti vodi računa o urednosti zastupanja kao procesnoj pretpostavki, pravo na pravično suđenje i pravo stranke na delotvornu pravnu pomoć, Dakle, pod pojmom ovlašćenje za zastupanje, odnosno zakonitim i urednim zastupanjem ne treba podrazumevati samo ispunjenost formalnog uslova – postojanje pisanog punomoćja, već i ispunjenost svih suštinskih uslova i činjenica, odnosno odsustvo smetnji, predviđenih ZPP-om i propisima o advokaturi kojima se uređuje zakonitost zastupanja.

 

 

5. Primeri kršenja propisa o advokaturi i mere koje sud u upravljanju postupkom može preduzeti tim povodom

 

U parničnom postupku mogu se dogoditi različite situacije u kojima je uočljivo da advokat u svom postupanju ne poštuje propise o advokaturi.

 

Sud može biti upoznat sa činjenicom da je advokat ranije postupao u istoj pravnoj stvari kao nosilac pravosudne funkcije (npr. kao sudija, pravobranilac ili javni tužilac) ili službeno lice (npr. pravnik centra za socijalni rad, veštak ili punomoćnik organa ili pravnog lica po osnovu zaposlenja), ili da je kao advokat ili advokatski pripravnik zastupao suprotnu stranku. Sud može imati saznanja o tome da su interesi stranke suprotni interesima advokata ili njegovih srodnika, saradnika ili prijatelja (npr. u situaciji kada stranka vodi postupak protiv lica bliskog advokatu, ili kada odluka u postupku može uticati na prava i obaveze lica bliskog advokatu) ili posumnjati u nepristrasnost advokata (npr. zbog postojanja ličnih odnosa advokata sa suprotnom strankom ili njenim punomoćnikom, ili ličnog interesa advokata da se spor okonča na određeni način).

 

Sud može utvrditi da advokat pravnu pomoć ne pruža savesno i blagovremeno (npr. u slučaju kontinuiranog propuštanja rokova i ročišta ili višetrukog podnošenja zahteva za povraćaj u pređašnje stanje bez opravdanog razloga; postojanja velikog broja parnica pred istim sudom u kojima učestvuje kao punomoćnik, zbog čega postoji preopterećenje; propuštanja davanja odgovora, predloga, izjašnjenja i zahteva u postupku) ili da advokat ne zastupa stručno, odnosno da ne poseduje dovoljno znanja iz konkretne oblasti (npr. advokat ne poseduje znanja iz novijih oblasti prava koje su predmet rasprave, ili daje pravnu argumentaciju koja nije povezana sa predmetom spora, što vodi produžetku postupka), ili je pokrenuo postupak u ime i za račun stranke čije su namere frivolne ili zasnovane na obesti, čiji su izgledi za uspeh nepostojeći, ili u cilju zloupotrebe prava. Postupanje advokata može biti takvo da dovodi do neosnovanog odlaganja ročišta, produžetka postupka, prouzrokovanja troškova ili nastanka štete.

 

Sud može, proverom legitimacije ili na osnovu obaveštenja nadležne komore, utvrditi da lice koje postupa pred sudom nije advokat, nema svojstvo advokatskog pripravnika, ili nije kao strani državljanin upisan u odgovarajući imenik; da mu je privremeno prestalo pravo na bavljenje advokaturom (zbog stručnog usavršavanja, bolesti, porodiljskog odsustva, izbora za poslanika ili odbornika i dr.) ili mu je izrečena mera privremene zabrane advokaturom; i slično.

 

Primenom odredbi o upravljanju postupkom, uz tumačenje pojmova zakonitog i urednog zastupanja, odnosno ovlašćenja za zastupanje kroz relevantne odredbe propisa o advokaturi, sud ima mogućnost da preduzme odgovarajuće mere u cilju sprečavanja ili sankcionisanja različitih oblika nepropisnog postupanja advokata, odnosno obezbeđenja redovnog toka postupka i ostvarenja prava na delotvorno zastupanje. Sud može donošenjem odgovarajućeg rešenja o upravljanju postupkom advokatu (ili advokatskom pripravniku) uskratiti ili zabraniti zastupanje u konkretnoj parnici (npr. zbog postojanja sukoba interesa ili nepostojanja punomoćja), o njegovom nezakonitom i neetičkom postupanju obavestiti nadležnu komoru ili neposredno stranku, pozvati stranku da odredi drugog punomoćnika iz reda advokata, naložiti podnošenje overenog ili urednog punomoćja i obavezati advokata da nadoknadi troškove ili štetu koje je svojim nepropisnim postupanjem prouzrokovao.

 

 

6. Kršenje propisa o advokaturi u stranoj i domaćoj sudskoj praksi

 

Evropski sud za ljudska prava u svojim odlukama naglašava ulogu advokata u prevenciji zloupotrebe prava: „Advokati moraju da shvate da, uzimajući u obzir dužnost suda u da ispituje navode o kršenju ljudskih prava, oni takođe moraju pokazati visoku profesionalnu razboritost i smislenu saradnju u radu sa Sudom, štedeći ga od neozbiljnih priužbi, te se, pre pokretanja postupaka i nakon toga, oni moraju marljivo raspitati o svim detaljima slučaja, pažljivo se pridržavajući svih relevantnih pravila postupka, pri čemu su takođe dužni da podstaknu svoje klijente da učine isto. U protivnom, namerna ili nemarna zloupotreba resursa Suda može ugroziti verodostojnost rada advokata u očima Suda, pa čak i ako se sistemski dogodi, može dovesti do situacije da se pojedinim advokatima zabrani zastupanje podnosilaca predstavki...“.[9]

 

Sudovi u Sjedinjenim američkim državama redovno sprovode postupke za sankcionisanje advokata. Slučajevi u kojima su sprovođeni postupci za sankcionisanje advokata po zahtevu stranke (eng. Motion for Sanctions) naročito su bili aktuelni po okončanju izbora za predsednika SAD u novembru 2020. godine. Dotadašnji predsednik Donald Tramp i zainteresovana fizička lica i političke organizacije, pokretali su brojne postupke u cilju osporavanja rezulatata sprovedenih izbora. Tužbe koje su podnosili po pravilu su bile odbacivane, a do glavne rasprave nije dolazilo. Tuženi u ovim postupcima isticali su zahteve za sankcionisanje punomoćnika tužilaca iz redova advokata zbog neprofesionalnog postupanja. U jednom od brojnih postupaka[10], sud je utvrdio da su advokati tužilaca podneli zahtev koji je bio očigledno neosnovan, jer je bio zasnovan na činjenicama i događajima koji se zapravo nisu desili, jer su advokati propustili da se informišu o izbornom pravu konkretne savezne države, jer nisu pružili dokaze u prilog svojih tvrdnji i jer su se služili spekulacijama i lako oborivim tvrdnjama trećih lica, iz čega proističe da je pokretanje postupka bilo motivisano nedopuštenim ciljem i lošom verom. Sud je našao da su sankcije nužne kako bi se sprečilo buduće podnošenje frivolnih tužbi, zbog čega je naložio advokatima tužioca da nadoknade parnične troškove tuženih, da pohađaju kurs u vezi sa obraćanjem sudu i kurs iz Izbornog prava, kao i da se odluka dostavi disciplinskim organima nadležnih pravničkih komora.

 

Iako broj dostupnih sudskih odluka u kojima se razmatra primenjivost propisa o advokaturi u kontekstu upravljanja parničnim postupkom u Srbiji nije značajan, ovo pitanje jeste razmatrano u praksi domaćih sudova. Nekadašnji Viši trgovinski sud je u jednoj od svojih odluka[11] zauzeo stanovište da ovlaćenje advokatskog pripravnika ne proističe samo iz datog punomoćja, već i iz činjenica propisanih ZPP-om i ZA-om, zbog čega lice koje jeste bilo označeno u punomoćju, ali u stvarnosti nije bilo upisano u imenik advokatskih pripravnika, nije bilo ovlašćeno za zastupanje. Praksa Višeg suda u Nišu nije dosledna po pitanju uticaja propisa o advokaturi na ovlašćenje za zastupanje: u jednoj od odluka[12] ovaj sud je bio stava da činjenica da je u postupku zastupalo lice koje se identifikovalo kao advokatski pripravnik, a koje u stvarnosti u datom trenutku nije imalo ovo svojstvo, predstavlja bitnu povredu postupku, dok u drugoj odluci[13] zanemaruje da primeni propise o advokaturi, i uprkos tome što lice nije imalo svojstvo advokatskog pripravnika, svoj stav da nije došlo do povrede postupka sud zasniva na činjenici da se ime ovog lica nalazi u punomoćju koje je potpisala stranka. U praksi su najčešći slučajevi u kojima sud kažnjava advokate zbog nepoštovanja procesne discipline ili zbog nepoštovanja suda, dok nisu javno poznate situacije primene propisa o advokaturi u kontekstu kršenja drugih dužnosti advokata u parničnom postupku.

 

 

7. Zaključak

 

Imajući u vidu da se broj parničnih postupaka koji se vode u Srbiji meri u stotinama hiljada[14], nesumnjiva je mogućnost pojave nedelotvornog zastupanja parničnih stranaka od strane advokata. Iz ovog razloga, potrebno je da sud prepozna ovakve situacije, preuzme aktivnu ulogu zaštitnika na delotvornu pravnu pomoć, i po službenoj dužnosti otpočne sa značajnijom neposrednom primenom propisa o advokaturi prilikom upravljanja parničnim postupkom, svakako uz ispunjenje zakonskih standarda za dokazivanje kršenja propisa o advokaturi. Na ovaj način došlo bi to potpunog i suštinskog ostvarenja prava stranke na delotvorno zastupanje, kao aspekta prava na pravično suđenje.