U nedavno okončanom postupku najviši sud u zemlji odabrao je pravo dostupno svim građanima, a ne privilegiju koja je samo sudovima dodeljena. Pravo se sastoji u načelu tačnosti i pretpostavke savesnosti, prema kome treća lica koja se u pravnom prometu pouzdaju u podatke iz registara Agencije za privredne registre ne snose štetne pravne posledice zbog netačnih podataka u registrima. Problem je, međutim, u tome što u konkretnom slučaju nije reč o običnoj slobodi izbora. Radi se o ozbiljnom ataku na princip vladavine prava i pravnu sigurnost izvršenog od organa koji je, saglasno Ustavu, dužan da svakome kome je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko pravo zajemčeno Ustavom pruži sudsku zaštitu. I što treća lica ipak trpe štetne pravne posledice zbog izbora koji je napravio najviši sud.
Ako ne ranije, javnost je mogla da se upozna sa činjenicom da su u nekim registrima Agencije za privredne registre upisani i podaci koji ne odgovaraju pravnom niti činjeničnom stanju nakon što je predsednik države jednog od direktora javnog preduzeća pozvao da odstupi sa te funkcije. Ispostavilo se da je to nepotrebno s obzirom da mu je mandat odavno istekao već da je dovoljno da prestane da dolazi na posao.
S druge strane, privilegija se ogleda u pravu i dužnosti suda da činjenično stanje na kome će zasnovati svoju odluku potpuno i tačno utvrdi tako što će razmotriti i utvrditi činjenice koje su stranke iznele. U konkretnom slučaju, sud je tvrdnje tužioca da je njegov otkaz o radu nezakonit jer ga je potpisao direktor javnog preduzeća kome je istekao mandat razmotrio i utvrdio tako što je tom pitanju, u presudi na više strana, posvetio jednu jedinu rečenicu. "Takođe, nasuprot navodima revidenta, protek mandata direktora tuženog ne utiče na zakonitost donetog rešenja o otkazu tužioca, u situaciji kada je u vreme njegovog donošenja i potpisivanja tadašnji direktor bio upisan na toj funkciji u registar privrednih subjekata Agencije za privredne registre".
Da je želeo, sud je mogao da proveri primenu materijalnog prava tj. odredbi Zakona o javnim preduzećima prema kojima mandat, čija dužina je precizno određena kako za direktore tako i za vršioce dužnosti direktora, prestaje istekom perioda na koji je direktor imenovan, ostavkom i razrešenjem. Nakon toga, mogao je da izvrši uvid u odgovarajući broj "Službenog glasnika" u kome mora biti objavljeno rešenje o imenovanju i jednostavnom računskom operacijom doći do zaključka da li ono što je zapisano u registru odgovara pravnom i činjeničnom stanju. Tada bi mogao da ima slobodu izbora. S obzirom da njegova odluka zavisi od prethodnog rešenja pitanja da li postoji neki pravni odnos, a o tom pitanju još nije doneo odluku sud ili drugi nadležni organ (prethodno pitanje) mogao je da prethodno pitanje sam reši, s tim što bi takva odluka imala pravno dejstvo samo u parnici u kojoj je to pitanje rešeno ili da se obrati Agenciji za privredne registre i zatraži njeno izjašnjenje o tome, koje će posle razmotriti.
Dugoročno posmatrano, druga opcija bi mogla da proizvede dalekosežnije posledice. Svojim obraćanjem, sud bi prekinuo zavet ćutanja koji je omogućio nastanak ovog svojevrsnog Gordijevog čvora. Na taj način, sud bi podstakao Agenciju za privredne registre da obrazloži zašto tvrdoglavo insistira na načelu formalnosti koje registratora obavezuje da postupak upisa pokrene na osnovu podnete prijave i priloženih dokumenata dok odbija svaku pomisao da postoji javni interes da podatak o zakonskom zastupniku javnog preduzeća bude tačan, što mu daje pravo da postupak registracije pokrene po službenoj dužnosti. Osim toga, time bi istovremeno pružio priliku i Vladi da iznese razloge zbog kojih nije dostavila Agenciji za privredne registre novo rešenje o imenovanju zakonskog zastupnika.
Šta god da je uradio, ne bi pogrešio, ali bi mu obe opcije, podjednako, proizvele obavezu da svoje postupanje obrazloži. A sudu je očigledno bliža bila opcija da iskoristi zakonom propisanu mogućnost da ne mora detaljno da obrazlaže presudu kojom se revizija odbija kao neosnovana, ako zaključi da to nije potrebno zbog toga kada se obrazlaganjem presude kojom se revizija odbija ne bi postiglo novo tumačenje prava niti doprinelo ujednačenom tumačenju prava. Iako je ujednačeno tumačenje navedene pravne situacije potrebno zbog zaštite prava i interesa građana čije su akte iz i povodom radnog odnosa potpisivali direktori kojima je istekao mandat s jedne strane, kao i zaštite javnih interesa i resursa kojima su ista lica raspolagala nakon isteka mandata s druge strane, očigledno je da opisani stav suda stoji na dijametralno suprotnom stanovištu. Što ga, želeo to ili ne, stavlja u položaj da je ipak dao novo tumačenje prava. Kao u ‘’Alhemičar’’-u – upisano je! Ostaje samo nada da takvo novo tumačenje prava neće dovesti do ujednačene prakse u svim pravnim oblastima s obzirom da ima kapacitet da, dosledno i do kraja primenjeno, ukine neke oblike krivičnog dela falsifikovanja isprave. Jer kako dokazati da je službena isprava falsifikovana tako što su u nju uneti neistiniti podaci kada su oni u njoj – upisani! A kada je upisano onda je to sigurno tako. Na opštu radost branilaca okrivljenih – ne postoji falsifikovanje isprave kada izdavalac isprave uz svoj potpis stavi da ima položaj ili čin ili zvanje iako nema takav položaj, čin ili zvanje, a ovo ima bitni uticaj na dokaznu snagu isprave. Sigurno ga ima – upisano je.