Sine ira et studio.
Doslovno: Bez mržnje i naklonosti.
Misli se: nepristrasno i objektivno suditi.
Uvod
Objektivno pravo svake države priznaje fizičkim i pravnim licima subjektivna prava koja se sastoje iz ovlašćenja koja služe podmirenju njihovih interesa. Država garantuje nosiocu subjektivnog prava da će mu po njegovom zahtevu svojom prinudom pružiti zaštitu tog prava, ukoliko ono bude ugroženo ili osporeno, i to putem suda kao samostalnog i nezavisnog državnog organa. Zaštitu subjektivnih prava sud pruža u parnici, a parnica predstavlja niz radnji povezanih u jedinstvenu celinu sa ciljem da se raspravi i odluči o zahtevu za sudsku zaštitu u građanskopravnom sporu. Parnicu čine radnje tri subjekta, odnosno radnje u parničnom postupku preduzimaju tri subjekta, i to: tužilac, sud i tuženi. Radnje koje preduzima sud kao nepristrasan u onom što je predmet spora imaju za krajnji cilj da se ispita koji je od zahteva u sporu stranaka osnovan, kako bi se samo zahtevu sa takvim atributom pružila sudska zaštita. Pri tome, treba imati u vidu da sud pruža pravnu zaštiti i tuženom, a ne samo tužiocu, jer ukoliko sud nađe da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan tuženom se od strane suda pruža zaštita od daljih aktivnosti tužioca kojima bi u pravnom poretku prema tuženom ponovo isticao pravo koje mu sud nije priznao. Da bi sud, kao državni organ, ispunio navedeni zadatak na adekvatan način, od suda se očekuje nepristrasnost u donošenju odluka, jer pristrasnost suda nije ništa drugo već negacija jednakosti subjekata prava – fizičkih i pravnih lica pred sudom. S obzirom da sudija koji postupa u određenom predmetu predstavlja samo personifikaciju suda kao državnog organa, to se kroz prizmu (ne)pristrasnosti konkretnog sudije posmatra i čini (ne)pristrasnost suda kao državnog organa. Otuda, sam Zakon o parničnom postupku nastoji da osigura strankama pravo na nepristrasno suđenje, omogućujući strankama da se u opravdanim situacijama koriste institutom isključenja, odnosno izuzeća sudija, u cilju osiguranja objektivnog i nepristrasnog suda.
Nezavisan i nepristrasan sud
U svakoj stvari koja se iznosi pred sud da se o njoj raspravlja i odluči postoji opšti interes da konačna odluka suda bude doneta nepristrasno na podlozi istinite sadržine odnosa o kome se raspravlja i koji sud razrešava. Od onih učesnika u parničnom postupku koji su istovremeno i učesnici u pravnom odnosu o kome se raspravlja i samim tim, na jednoj ili drugoj strani tog odnosa, neposredno zainteresovani za ishod sudskog odlučivanja, ne može se očekivati da budu nepristrasni, što je prirodno i razumljivo. Ponašanje stranaka ostaje u sferi moralne prinude, koja nesumnjivo ima svoj značaj, a prinudi koja se postiže merama u oblasti pravnog poretka, a posebno merama koje otklanjaju pristrasnost u parničnom postupku, prema strankama nema mesta. Međutim, sud ima ne samo pravo nego i obavezu da spreči i kazni svaku zloupotrebu prava koje imaju stranke u postupku. Sa druge strane, u istupanjima kojima onemogućuje zloupotrebe prava stranaka u postupku ni sud ne sme da pređe granice preko kojih, pre same odluke o ishodu spora, postaje vidljivo i opredeljenje suda za jednu ili drugu od spornih teza stranaka. Prejudiciranje je takođe vid pristrasnosti i svakako najnepoželjniji među razlozima za izuzeće nosilaca pravosudne funkcije – sudija.
Isključenje i izuzeće
Zakon o parničnom postupku (u daljem tekstu: ZPP) posle odredaba o nadležnosti posvećuje posebnu glavu isključenju i izuzeću sudije. Pre svega, zakon propisuje opšte pravilo da je sudija dužan da se uzdrži od suđenja ako postoje razlozi koji dovode u sumnju njegovu nepristrasnost. Zatim, zakon je propisao slučajeve u kojima sudija ne može vršiti sudijsku dužnost (isključenje), i to: 1) ako je sam stranka, zakonski zastupnik ili punomoćnik stranke, ako je sa strankom u odnosu saovlašćenika, saobveznika ili regresnog obveznika, ili ako je u istom predmetu saslušan kao svedok ili veštak; 2) ako je akcionar, član privrednog društva ili član zadruge kad je jedna od stranaka njegov poverilac ili dužnik; 3) ako mu je stranka ili zakonski zastupnik ili punomoćnik stranke srodnik po krvi u pravoj liniji, a u pobočnoj liniji do četvrtog stepena, ili mu je supružnik, odnosno vanbračni partner (sadašnji ili bivši), srodnik po tazbini do drugog stepena, bez obzira da li je brak prestao ili nije; 4) ako je staralac, usvojilac ili usvojenik stranke, zakonski zastupnik ili punomoćnik, ili ako između sudije i stranke, zakonskog zastupnika ili punomoćnika stranke postoji zajedničko domaćinstvo; 5) ako između sudija i lica iz ovog stava teče neka druga parnica ili između njih postoji sukob interesa; 6) ako je u istom predmetu učestvovao u postupku posredovanja (medijacije), u donošenju odluke koja se pobija, ili u zaključenju sudskog poravnanja koje se pobija u parnici; 7) ako je u stečajnom postupku povodom koga je došlo do spora učestvovao kao stečajni sudija ili član stečajnog veća, odnosno odluku povodom koje je došlo do spora. Takođe, zakon je normirao i da sudija može da bude izuzet ako postoje okolnosti koje dovode u sumnju njegovu nepristrasnost (izuzeće). Dakle, zakon najpre precizno nabraja odnose u kojima se sudija nalazi prema konkretnoj parničnoj stvari i koji govore za to da sudija ne može da bude u takvim slučajevima nepristrasan pa sam taj odnos, po sili zakona, uzima kao osnov za isključenje. U tim slučajevima postoji neoboriva pretpostavka pristrasnosti i taksativno nabrojani razlozi koji uvek dovode do isključenja sudije iz konkretnog predmeta. Sa druge strane, u slučaju iz st. 2. člana 67. ZPP, nikakav odnos nije konkretizovan već je zakon ostavio da se prema okolnostima koje dovode u sumnju nepristrasnost sudija izuzme od suđenja, što predstavlja fakultativno izuzeće koje označava postojanje okolnosti koje izazivaju sumnju u sudijsku nepristrasnost uopštenim navođenjem, a koje mogu dokazivati da je u konkretnom slučaju nepristrasnost sudije dovedena u pitanje. Zakon se rukovodi time da u postizanju cilja, otklanjanja pristrasnosti kao jednog vida negacije jednakosti stranaka, nije toliko bitno da li u konkretnoj stvari postoje razlozi za isključenje ili za izuzeće sudije, bez obzira što pravi jasnu distinkciju između ova dva pojma. Bitan je krajnji učinak, a to je da u suđenju ne učestvuje sudija koji bi mogao da naruši jednakost stranaka u sporu. Praksa pokazuje da se sumnje u nepristrasnost kod stranaka javljaju najčešće zbog razloga o kojima zakon konkretno ne govori, odnosno precizno ne konkretizuje te razloge, a to su: prijateljstvo između stranke i sudije, kumstvo, ali isto tako i netrpeljivost i animozitet koji postoji mimo spora o kome sud treba da donese odluku. Otuda, sledi da je cilj zakonskih odredaba o isključenju i izuzeću otklanjanje sumnji u nepristrasnost suda, u vezi sa čime se izjasnio i ESLJP, smatrajući da se radi o pitanju poverenja koje sudovi moraju uživati u javnosti u demokratskom društvu (videti presudu Castillo Algar protiv Španije, od 28. oktobra 1998, stav 45.).
Postupak za isključenje i izuzeće
Odredbama Zakona o parničnom postupku, uređen je postupak isključenja, odnosno izuzeća sudije. Iz do sada navedenog, sledi da institut isključenja, odnosno izuzeća ima za svrhu da spreči mogućnost pristrasnog suđenja, jer sudija ne sme vršiti svoju funkciju kad postoji razlog koji ukazuje na takvu mogućnost. Razlozi izuzeća dele se u dve grupe. U prvu spadaju okolnosti navedene u samom zakonu (isključenje) i tada nema mesta ocenjivanju da li sudija treba da sudi, već je on po samom zakonu izuzet (isključen). Drugu grupu čine sve druge okolnosti koje objektivnost sudije dovode u sumnju i tada sud ceni da li sudija treba da bude izuzet. Procesnu mogućnost izuzeća mogu koristiti i sudija i parnične stranke.
Sudija, čim sazna da postoji koji od razloga za isključenje iz člana 66. stav 1. tač. 1-7. ZPP, dužan je da prekine svaki rad na tom predmetu i da o tome obavesti predsednika suda, koji će mu odrediti zamenika. Ako sudija smatra da postoje okolnosti koje dovode u sumnju njegovu nepristrasnost (čl. 65. i 66. stav 2), zastaće sa postupkom i obavestiti o tome predsednika suda koji će odlučiti o izuzeću. Do donošenja rešenja predsednika suda, sudija može preduzimati samo one radnje za koje postoji opasnost od odlaganja. Кada izuzeće traži stranka, koji zahtev mora da podnese čim sazna da postoji razlog za isključenje ili izuzeće, a najkasnije do zaključenja rasprave pred prvostepenim sudom, dužna je da u zahtevu navede zakonski razlog zbog koga se traži isključenje ili izuzeće, okolnosti iz kojih proizlazi da je predlog blagovremen i činjenice na kojima se zasniva postojanje razloga za isključenje ili izuzeće. Pored procesnog momenta do kojeg se može tražiti isključenje ili izuzeće sudije prvostepenog suda, zakon je regulisao i procesni trenutak do kog stranka može tražiti isključenje ili izuzeće sudije koji odlučuje po pravnom leku, pri čemu zahtev za isključenje sudije koji odlučuje o pravnom leku, stranka može da podnese do donošenja odluke o pravnom leku, a zahtev za izuzeće u roku od 15 dana od dana prijema spisa u sud višeg stepena, a ukoliko u sudu višeg stepena bude promenjeno veće, rok za podnošenje zahteva za izuzeće počinje iznova da teče od dana dostavljanja stranci te odluke suda.
Po podnetom zahtevu za isključenje i izuzeće sudije odlučuje predsednik suda, najkasnije u roku od tri dana od dana podnošenja zahteva, a o zahtevu za isključenje i izuzeće predsednika suda i predsednika Vrhovnog suda odlučuje se u roku od 15 dana. Zakon je regulisao i funkcionalnu nadležnost u okviru suda po pitanju zahteva za isključenje ili izuzeće predsednika suda i predsednika Vrhovnog suda, tako što je propisao da o zahtevu za isključenje i izuzeće predsednika suda odlučuje predsednik neposredno višeg suda, dok o zahtevu za isključenje i izuzeće predsednika Vrhovnog suda odlučuje Opšta sednica. Pre donošenja rešenja o izuzeću, sprovodi se postupak u kojem se uzima izjava od sudije čije se izuzeće traži, a po potrebi vrše se i druge provere. Nakon sprovedenog postupka, donosi se odluka u formi rešenja, kojim se zahtev za isključenje ili izuzeće usvaja ili odbija, s tim da je protiv rešenja o isključenju ili usvajanju zahteva za izuzeće isključena mogućnost žalbe, dok protiv rešenja kojim se zahtev za izuzeće odbija nije dozvoljena posebna žalba. Bitno je ukazati i na činjenicu da zakon nije predvideo obavezu da se izjašnjenje sudije čije se isključenje ili izuzeće traži dostavlja strankama, što se može smatrati kao nedostatak kome se osnovano može prigovoriti. Naime, tako nešto bi bilo u interesu same stranke da bude upoznata sa svim detaljima postupka u kome ona učestvuje.
Zakon je posebno regulisao postupanje suda u situaciji kada stranka podnese zahtev za isključenje ili izuzeće na ročištu za glavnu raspravu, precizirajući da je u takvoj situaciji sudija dužan da dovrši započeto ročište, ako postoji opasnost od odlaganja. Navedena situacija, odnosno postupanje suda, kada je na ročištu za glavnu raspravu podnet zahtev za isključenje ili izuzeće sudije, nije regulisana samo Zakonom o parničnom postupku, već i Sudskim poslovnikom, koji predviđa da se ročište na kojem se traži izuzeće, odnosno isključenje sudije, ako zahtev ne bude odbačen, prekida i nastavak zakazuje odmah, a najkasnije nakon poslednjeg ročišta istog dana (čl. 181. st. 1. Sudskog poslovnika). Čini se najpre da je Sudski poslovnik, ako se precizno pogleda odredba kojom je uredio postupanje suda u situaciji kada je na ročištu podnet zahtev za isključenje ili izuzeće sudije, više vodio računa o ekonomisanju vremenom, nego što je to učinio Zakon o parničnom postupku. To proizlazi otuda što sam zakon ne predviđa rok u kome je sud dužan da zakaže novo ročište za glavnu raspravu nakon što je podnet zahtev za isključenje ili izuzeće sudije i nakon odluke po podnetom zahtevu, dok je Sudski poslovnik obavezao sud da to učini odmah i precizirao najkasniji momenat kada se prekinuto ročište mora nastaviti, a to je nakon poslednjeg ročišta istog dana kada je i podnet zahtev za isključenje ili izuzeće sudije. Nadalje, Sudski poslovnik je, za razliku od Zakona o parničnom postupku, u ovoj situaciji postavio i kraći rok u kojem je predsednik suda dužan da odluči o zahtevu za isključenje ili izuzeće, propisujući da je predsednik suda dužan da o tom zahtevu odluči odmah. Za razliku od Sudskog poslovnika, zakon je predsedniku suda u ovoj situaciji ostavio konforniji rok, propisujući da je predsednik suda dužan da odluči u roku od tri dana od dana podnošenja zahteva.
Naposletku, treba istaći da je Zakon detaljno regulisao postupanje suda sa neblagovremenim, nepotpunim i nedopuštenim zahtevom za isključenje ili izuzeće, dajući ovlašćenje predsedniku veća pred kojim se vodi postupak da takav zahtev odbaci bez odlaganja. Takođe, zakon je konkretizovao i šta se sve podrazumeva pod nedopuštenim zahtevom za isključenje ili izuzeće, navodeći da je to zahtev kojim se uopšteno traži izuzeće svih sudija nekog suda ili svih sudija koji bi mogli da učestvuju u nekom postupku; o kome je već odlučeno; u kome nije obrazložen zakonski razlog zbog koga se izuzeće traži; ako stranka zahteva isključenje, odnosno izuzeće sudije koji ne postupa u tom predmetu; ako stranka zahteva za isključenje, odnosno izuzeće predsednika suda, izuzev kada postupa u tom predmetu.
Sve odredbe o isključenju i izuzeću sudije primenjuju se i na predsednika suda i sudije porotnike, s tim da je za sudije porotnike dodat još jedan razlog za isključenje, a to je ukoliko sudija porotnik stalno ili privremeno radi kod preduzetnika ili u pravnom licu koje je stranka u postupku.
Zaključak
Legitimna očekivanja građana predstavljaju svojevrsnu spoljašnju kontrolu suda u vidu konstantnih zahteva za efikasnom i blagovremenom pravdom, koju donosi nezavisan i nepristrasan sud kao garancija kvaliteta u ostvarenju pravde. Zbog toga je zadatak suda veoma složen, jer poverenje stečeno kroz hiljade sudskih predmeta može biti dovedeno u pitanje samo na osnovu jednog ili nekoliko predmeta u kojima bi se moglo zapaziti odsustvo procesnih garancija pravičnog postupka usled postupanja sudije kojeg odlikuje atribut pristrasnosti. To samo dodatno potvrđuje ionako čvrsto utemeljenu maksimu da pravda, pa samim tim i nepristrasnost, kao jedan od njenih bitnih elemenata, moraju biti ne samo učinjeni, već to činjenje mora biti i vidljivo. Načelo nemo iudex in causa sua samo je krovni pojam koji od sudije zahteva distanciranje od postupka u kojem ima neposredni interes ili je taj interes na strani njemu bliskih lica. U ostvarivanju tog cilja, kako sudu, tako i strankama u postupku, stoji na raspolaganju institut isključenja i izuzeća sudije iz konkretnog predmeta, a sve u cilju eliminisanja iz postupka sudija za koje se može pojaviti sumnja u njihovu nepristrasnost, pri čemu je uklanjanje takvih sudija iz postupka u funkciji ostvarivanja važnog prava stranaka, a to je pravo na jednakost pred zakonom, kao jednog od temeljnih principa prisutnih u društvu zasnovanom na vladavini prava. Isključenje ili izuzeće sudija u čiju nepristrasnost postoji sumnja nije samo pitanje formalnosti, već pitanje suštinskog ostvarivanja prava stranaka da nezavisan i nepristrasan sud odluči o njihovim pravima i obavezama.