Društvena solidarnost i obavezna vakcinacija

Evropski sud za ljudska prava je u predmetu Vadrička i drugi protiv Češke, doneo presudu 08.04.2021. godine, kojom je između ostalog ukazao na neophodnu društvenu solidarnost koja se pretpostavlja u savremenom demokratskom društvu, a odnosi se na vakcinaciju kao prevenciju bolesti.

Obavezna vakcinacija je aktuelna tema u Republici Srbiji, iako se stručna javnost još uvek nije konačno izjasnila o tome. Ustav Republike Srbije u članu 68. garantuje pravo na zdravstvenu zaštitu svojim državljanima. Međutim, stepen te zaštite zavisi od ekonomskog i društvenog nivoa koji je Republika Srbija postigla i njenog pratećeg životnog standarda. Dužnost vakcinacije teži legitimnom cilju, zaštiti javnog zdravlja, ali isto tako svako ima pravo da iznese svoje mišljenje i da ga slobodno izražava u demokratskoj pravnoj državi. S tim u vezi, opasno je kada pojedinac iznosi prema vakcinaciji svoj lični stav koji nije zasnovan na objektivnim podacima.

Model dobrovoljne vakcinacije zasnovan je na pozitivnoj motivaciji i stoga je i efikasniji u celini, i proporcionalniji od obaveznog modela zasnovanog na prisili koja se smatra neprihvatljivom. Кonkretnije rečeno, vakcinacijom su zaštićeni vakcinisani, kao i drugi, posebno ugrožene osobe koje same nisu mogle biti vakcinisane ili za koje je imunizacija bila neefikasna. U Republici Srbiji, nažalost, pažnja javnosti i medija prešla je sa prevencije bolesti na bezbednost vakcine, što je stvorilo potencijal da iskrivi percepciju stvarnosti i generiše dezinformacije o vakcinama, i na kraju dovelo do smanjenja stope vakcinacije. Oklevanje sa vakcinama prepoznato je kao ozbiljan globalni problem.

Obavezna vakcinacija pravno izaziva dva suprotna ustavna načela: pravo na zdravstvenu zaštitu i poštovanje privatnog života. Nije bilo moguće pomiriti oba principa bez fundamentalnog ograničenja jednog od njih. Evropski sud jasno ukazuje na pozitivnu obavezu države da štiti svačiji život, i da ustanovi naučnu i medicinsku odgovornost radi isključivanja potencijalnih rizika od vakcinacije, odnosno da se utvrdi da ne postoji uzročna veza između patologija uočenih nakon vakcinacije i primene vakcine. Propust da se predhodno učini ne može se opravdati ekonomskim razlozima. Prvi imperativni korak države je da osigura da oni koji su u pitanju budu dovoljno informisani o svim relevantnim aspektima vakcinacije. Drugo, treba da postoji slobodan izbor imeđu informisanog pristanka i odbijanja. Dakle, mešanje države u obaveznu vakcinaciju mora biti „neophodno u demokratskom društvu“ za postizanje legitimnog cilja koji će odgovoriti na „hitnu društvenu potrebu“, a posebno ako su razlozi koje navode nacionalne vlasti da bi to opravdali „relevantni i dovoljni“, iako su srazmerni legitimnom cilju koji se želi postići.

Na kraju, u odnosu na vrednost društvene solidarnosti, Evropski sud smatra da je svrha te dužnosti da štiti zdravlje svih članova društva, posebno onih koji su posebno ranjivi u odnosu na određene bolesti i u čije ime se od ostatka populacije traži da preuzme minimalan rizik u obliku vakcinacije. S tim u vezi, ako se zauzme stav da politika dobrovoljne vakcinacije nije dovoljna za postizanje i održavanje imuniteta stada, ili imunitet stada nije relevantan zbog prirode bolesti, domaće vlasti mogu uvesti politiku obavezne vakcinacije kako bi se postigao odgovarajući nivo zaštite od ozbiljnih bolesti. U svakom slučaju, Evropski sud smatra da se obavezna vakcinacija ne može direktno nametnuti, u smislu odredbe koja dozvoljava nasilno davanje vakcine. U državama u kojima postoji obavezna vakcinacija, ta dužnost se primenjuje indiretkno, primenom sankcija. Umesto zaključka, bilo bi dobro navesti da je Svetska zdravstvena organizacija utvrdila da kada se dostigne prag od 95% vakcinisanih, bolest se eliminiše, i dalja vakcinacija više nije potrebna, a dužnost vakcinacije postaje nepotrebna.