autor ilustracije: Đorđe Matić/CINS
Veliki broj građana je nezadovoljan radom srpskog pravosuđa. Nekada sa pravom, a nekada ne. Malo je onih kojima je jasno zašto suđenja traju dugo, zašto se na pravdu nekada čeka i celu deceniju, da li za to ima opravdanih razloga. Pokušaću da ukažem na najčešće razloge zbog kojih pojedina suđenja traju dugo. Ovo smatram važnim jer, kada nam nešto nije jasno, često smo spremni da mistifikujemo stvari i krivimo one koji nisu pravi krivici.
Pođimo od poznate izreke da spora pravda nije zaista pravda, te da često može da bude izvor raznih nepravdi. Pravda na koju se čeka godinama može biti izvor agonije i za žrtve i za krivce. Ono što je podjednako važno reći, jeste to da krivični postupak ima za cilj da utvrdi da li je neko učinio krivično delo, da li ga treba kazniti i koliko. U tom smislu i brzo donošenje odluka može biti razlog dugog kajanja. Najbrži krivični postupci su se odvijali pred prekim sudovima, a svi znamo koliko su ti postupci bili pravedni i kakve su posledice proizveli, ne samo u tom vremenu, već i za naredne generacije. Treba ukazati još i na to da je za suđenje najopasnije kada u javnosti počnu da kolaju priče kako „svi znamo, sve je jasno i tu nema ništa sporno“, jer tada ono što „svi znamo“, „što je svima jasno“ ili „nije sporno“, najčešće ne korespondira sa onim što se stvarno desilo, niti onim za šta postoje dokazi.
Cilj krivičnog postupka je prikupljanje relevantnih dokaza, na osnovu kojih se može doneti valjan zaključak da li je neko kriv. Ukoliko jeste, koju sankciju mu treba odmeriti. U krivičnom postupku postoji više procesnih subjekata i svaki od njih ima svoju ulogu i značaj. Tužilac ima zadatak da u fazi istrage na zakonit način prikupi dovoljno dokaza na osnovu kojih se može doneti valjana odluka, a zatim da u fazi glavnog pretesa zastupa optužni akt. Branilac je tu da obezbedi prava okrivljenog, ukazuje i reaguje na svaku njihovu povredu, kao i da ukazuje na sve okolnosti koje idu u prilog odbrani. Sud treba da, na bazi izvedenih dokaza na glavnom pretresu, donese pravilnu i na zakonu zasnovanu odluku. Važno je još jednom podvući da krivični postupak ima svoj tok i da se presuda ne može očekivati „preko noći“.
Svaki krivični predmet mora se posmatrati zasebno, jer je svaki predmet drugačiji.Ipak, pokušaću da ukažem na najčešće razloge zbog kojih se krivični postupci oduže.
SLOŽENOST PREDMETA
U krivičnom postupku postoje predmeti različite složenosti. Pojedini predmeti su složeni usled obilnosti dokazne građe, koja se mora proučiti i zatim izvesti na glavnom pretresu. Drugi predmeti su složeni zbog velikog broja okrivljenih (netreba pojašnjavati da će se predmet sa jednim okrivljenim mnogo brže rešiti nego onaj sa deset okrivljenih). Složenost pojedinih predmeta proizilazi iz težine činjeničnih i pravnih pitanja koja moraju da se reše u toku suđenja. Složenost predmeta je često jedini uzrok dužeg trajanja postupka i pored toga što laici često ne misle da je tako.
OPTEREĆENOST SUDIJA
Pored toga što je svakome njegov predmet najvažniji, postoji obaveza sudije da se sa istom marljivošću posveti svakom predmetu. Stoga ne treba gubiti iz vida da su sudije često previše opterećene predmetima i da je to razlog dužine trajanja postupka. Treba znati da svaki sudija nema svoju sudnicu, već je najčešće deli sa još jednim kolegom, što znači da da svaki sudija ima mesečno oko jedanaest sudećih dana. U Višem sudu u Beogradu prosečan broj krivičnih predmeta po sudiji iznosi oko 60, pa ako se ima u vidu da se dnevno može zakazati dva do tri suđenja, lako se mogu izračunati razmaci između suđenja u svakom pojedinačnom predmetu.
KVALITET DOKAZA
Pored toga što u krivičnom procesnom pravu postoji maksima da se okrivljeni mora osloboditi ukoliko nema dovoljno dokaza, u praksi nisu retke situacije u kojima postoje dokazi koji ukazuju na to da je okrivljeni učinilac krivičnog dela, ali nisu dovoljni da sud izvede zaključak da je to tako.
Ovde moramo pojasniti pojedine faze postupka. U svakoj fazi postupka mora da postoji izvesni stepen sumnje koji ukazuje da je okrivljeni učinio krivično delo. Tako, u predistražnom postupku potrebno je da postoji osnov sumnje, u istrazi osnovana sumnja, za podizanje optužnice je neophodna opravdana sumnja, a presuda se donosi na osnovu izvesnosti da je okrivljeni učinio krivično delo. Pošto dokazi koji ukazuju na određeni stepen sumnje nisu standardne kategorije, u svakom konkretnom slučaju mora se odmeriti da li određeni skup dokaza ukazuje na određeni stepen sumnje, da bi se moglo preći na sledeću fazu postupka. Česte su situacije da su prikupljeni dokazi veoma blizu određenom stepenu sumnje, a da li u konkretnom slučaju „prebacuju lestvicu“ neophodnu da se pređe u sledeću fazu postupka, predmet je polemike i među samim sudijama.
Ako se ima na umu da protok vremena od momenta izvršenja krivičnog dela, otežava prikupljanjedokaza, onda je jasno da u pojedinim situacijama pokušaj da se naknadno obezbedi dovoljan kvalitet dokaza može uticati na dužinu trajanja postupka.
OPSTRUKCIJE U TOKU POSTUPKA
Jedan od najčešćih faktora koji utiču na dužinu trajanja postupka su različite opstrukcije u toku postupka. Ovde ćemo ukazati samo na neke od njih. Nekada one mogu biti opravdane, kao što su bolest okrivljenog ili put u inostranstvo svedoka. U nekim slučajevima razlog za neodržavanje glavnog pretresa može biti to što se okrivljeni nalazi u bekstvu, pa se za njim traga. Neprijavljvanje adrese stanovanja ili promene boravišta (što u Srbiji nije retkost) znaju da zadaju velike glavobolje organima postupka. Neodazivanje uredno obaveštenih svedoka na poziv bez razloga (neretko i policajaca), takođe je jedan od čestih razloga za odugovlačenje postupka. Zakonik o krivičnom postupku okrivljenom garantuje određeni korpus prava, koja imaju za cilj da se sprovede fer postupak i donese pravilna odluka, ali poznate su situacije i zloupotrebe tih prava, a što neminovno vodi odugovlačenju postupka.
Treba napomenuti da organ postupka ima zakonom predviđene načine da onemogući opstrukciju u toku postupka. Međutim, da bi zakonski mehanizmi bili pokrenuti, neophodno je ispitati sve opcije, odnosno da li je u pitanju namerna opstrukcija ili ipak opravdani razlog.To ispitivanje zahteva izvesno vreme.
NEPRIPREMLJENOST ZA SUĐENJE
Ne tako čest, ali najgori razlog za odlaganje suđenja je nedovoljna pripremljenost procesnih subjekata za suđenje. Naime, nisu nepoznate situacije da pojedini učesnici u postupku, dođu na suđenje, a da prethodno ne pročitaju predmet i ne znaju o čemu se u predmetu radi. U takvim situacijama jedini izlaz za nepripremljenog učesnika u postupku je da nađe bilo kakav način da odloži suđenje.
Pored navedenih, postoje mnogobrojni drugi razlozi koji mogu uticati na dužinu trajanja suđenja, a da bismo mogli pravilno da se odredimo prema tome da li neko suđenje traje neprimerno dugo ili ne, moramo uzeti u obzir sve faktore.