Viktimizacija po drugom pravnom osnovu

Izvor fotografije: Tumisu / Pixabay

Zakonom o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku Republike Srbije ("Sl. glasnik RS", br. 40/2015), predviđeno je da postupak u kome se štiti pravo na suđenje u razumnom roku počinje podnošenjem prigovora. Prigovor i žalba mogu da se podnesu dok se postupak ne okonča. Pravo na suđenje u razumnom roku ima svaka stranka u sudskom postupku, što uključuje i oštećenog u krivičnom postupku, samo ako je istakao imovinsko-pravni zahtev.

Dakle, u odnosu na ishod krivičnog postupka, oštećeni i okrivljeni nisu u istom položaju. Po zakonu o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, oštećeni se aktivno legitimiše da mu je povređeno navedeno pravo isključivo ukoliko je podneo imovinsko pravni zahtev, iako u odnosu na “osetljiva krivična dela”, bez oštećenog, odnosno prijave zločina, krivični postupak ne bi ni započeo. Na primer, krivično delo nasilje u porodici. U najvećem broju slučaja, oštećeni nikada neće postaviti imovinsko pravni zahtev, ali mu je jako stalo da se postupak okonča, efikasno i pravično. Ukoliko sudija nije spreman da sudi blagovremeno, oštećeni krivičnim delom nasilje u porodici, ukoliko nije podneo imovinsko pravni zahtev nema pravo prigovora na ubrzanje postupka. Dakle, zakon koji je na zdravim pravnim temeljima, može biti izuzetno loš za oštećene koji nisu postavili imovinsko pravni zahtev iz bilo kod razloga. Dubljom analizom, može se zaključiti da identičan problem imaju i oštećeni sa statusom posebno osetljivog svedoka, jer zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, ne pravi razliku u pravnom kvalitetu svedoka oštećenih, posebno osetljivih svedoka i žrtvi zločina. Zapravo, ni Krivični zakonik Republike Srbije ne poznaje pojam žrtve krivičnog dela.

I posle nekoliko izmena Krivičnog zakonika Republike Srbije, i dalje nije jasno zašto kod određenih specifičnih krivičnih dela, oštećeni još uvek nemaju status žrtve. Opšta definicija žrtve, istu definiše kao osobu koja je pretrpela direktnu fizičku, emocionalnu ili materijalnu štetu kao rezultat izvršenja krivičnog dela. Dakle, žrtva je svedok oštećeni, odnosno posebno osetljivi svedok u krivičnom postupku. Međutim, pojam žrtve ima jači kvalitet u krivičnom pravnom smislu.

Opštepoznato je da žrtve zločina, odnosno oštećeni krivičnim delom, često mogu osetiti strah, nesigurnost, frustraciju, pa čak i ljutnju kao rezultat krivičnog dela. Upravo zbog prethodno navedenog je neophodno praviti jasnu razliku između oštećenog krivičnim delom i žrtve. Za žrtve je karakteristično da su to osobe, koje su najčešće žrtve nasilja, gde kao posledica krivičnog dela sledi naknada nematerijalne štete. U praksi, međutim, žrtve nasilja u porodici nisu zainteresovane za naknadu štete, nego za specijalnu prevenciju, i eliminisanje recidiva, eventualno zabranu pristupa i komunikacije.

Baš zato, svi učesnici krivičnog postupka, osim okrivljenog, trebalo bi da se više potrude da pomognu oštećenima u ostvarivanju svojih prava kao žrtve zločina, i da se pozabave specifičnim problemima i pravnim dilemama koje su se pojavile kao rezultat krivičnog dela, odnosno da se potrude da krivični postupci budu efikasni i pravični, i da istovremeno postupaju prema oštećenima dostojanstveno i sa poštovanjem.

Dakle, insistiranje na imovinsko pravnom zahtevu, odnosno da ga oštećeni podnese u krivičnom postupku, kao uslovu za primenu zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku Republike Srbije, samo potvrđuje neravnopravan položaj žrtve zločina sa oštećenim krivičnim delom, jer po pravilu, žrtva nije zainteresovana za naknadu štete nego za ishod krivičnog postupka, ali bez postavljenog imovinsko pravnog zahteva neće moći da zahteva ubrzanje postupka.