U tekstu su izneti stavovi autora, a ne Trećeg osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu.
Svi smo čuli za izreku da je tanka linija između ljubavi i mržnje. Ovaj tekst nastoji da utvrdi još jednu granicu - između pristojnog udvaranja, s jedne strane i proganjanja ili čak polnog uznemiravanja „projektovanog“ partnera, s druge strane. Teži oblici ovih ponašanja tretiraju se kao bića pojedinih krivičnih dela, za koja su zaprećene i zatvorske kazne.
Udvaranje kao fenomen
Udvaranje je univerzalni fenomen, izražen u svim kulturama i vremenskim periodima, prisutan čak i kod životinja. Međutim, razlikuju se načini na koji se ono ostvaruje. Kako bi se udvarač prikazao kao adekvatna prilika za budućeg partnera, nastojaće na mnoge načine (nekada i neprimerene) da skrene pažnju na sebe. Telefonski razgovori, prepiska, pozivanja na izlaske su samo neki od vidova udvaranja potencijalnom partneru. Narodna mudrost je ovekovečila opšte stanovište da muškarci ne pokušavaju da skrenu pažnju na svoje kvalitete dok im žene to ne dozvole. Iako narodne mudrosti imaju prizvuk negativne konotacije i „balkanskog sindroma“, one samo podsećaju da su žene nosioci vrste i da biraju svog partnera. Psiholog Žarko Trebješanin takođe navodi da "istraživanja pokazuju da su žene te koje prve emituju ljubavne signale. Muškarcima tek tada dopire do svesti da bi mogli nešto da urade, pa onda oni prvi prilaze ženi. Odatle i osećaj da muškarci prave prvi korak pri upoznavanju...“ Iako je psihologija udvaranja uvek zanimljiva tema, možemo postaviti pitanje kakve veze ona ima sa pravom.
Muško-ženski nesporazumi na ovim relacijama ne ostaju uvek samo na sitnijim neprijatnostima i povređenoj sujeti. Nekada jedna od ovih strana „ne“, ne prihvati kao odgovor, već nastavlja sa intenzivnim „udvaranjem“, koje ne prija drugoj strani i u određenoj meri narušava harmoniju njenog života. U tom slučaju agresivni „udvarač“ svojim ponašanjem može da ostvari biće bar dva krivična dela – proganjanje ili polno uznemiravanje.
Kada se prelazi granica dobrog ukusa i „udvaranje“ postaje krivično delo?
U sudskoj praksi imamo sve više presuda nastalih usled insistiranja odnosno nerazumevanja muškaraca da su u međuvremenu izgubili simpatije određenih žena (ili je možda nikada nisu ni stekli), odnosno da naklonost, prijatnost i dobro vaspitanje u međusobnom odnosu nije imalo koren u romantičnim emocijama. Uprkos mogućnosti da granicu udvaranja mogu da pređu i žene, muškarci kao jači pol nesumnjivo lakše izlaze na kraj sa takvim pojavama i uglavnom imaju drugačiji odnos prema tome.
Za razliku od krivičnog dela polno uznemiravanje, krivično delo proganjanje (član 138a Krivičnog zakonika) nema, niti mora da ima bilo kakvu emotivnu/seksualnu konotaciju. Njega pre svega izvršava lice koje u toku određenog vremenskog perioda uporno drugo lice neovlašćeno prati ili preduzima druge radnje u cilju fizičkog približavanja tom licu protivno njegovoj volji. Ovo delo će izvršiti i ko protivno volji drugog lica nastoji da sa njim uspostavi kontakt neposredno (sačekivanje ispred zgrade, na poslu kako bi se „objasnili“, ostavljanje cveća, poklona, ispisivanje grafita i plakata sa prepoznatljivim porukama i motivima), preko trećeg lica (kontaktiranje prijatelja, kolega, rodbine sa kojima bi se razgovaralo o oštećenom/oj..) ili putem sredstava komunikacije (slanje raznih vrsta poruka, mejlova, obraćanje putem društvenih mreža...).
Inkriminacija kod ovog krivičnog dela je široko postavljena i može se odnositi na mnoge situacije, pa između ostalog i na praćenje „voljene“ osobe. Iako je praćenje moguće izvršiti fizičkim prisustvom, osobe se mogu pratiti i putem društvenih mreža. Savremene tehnologije su između ostalog promenile i koncept udvaranja. Komunikacija koja se nekada ostvarivala putem pisama i razgovora „uživo“, sada se u velikoj meri ostvaruje putem elektronskih medija. Izostanak govora tela, prisutan kod vizuelnog kontakta i pojačan osećaj samopouzdanja izazvan komuniciranjem na daljinu, takođe može da doprinese nesporazumu u pogledu karaktera komunikacije, odnosno ostvarivanju bića krivičnog dela.
Međutim, praćenje određene osobe na društvenim mrežama se ne podvodi pod izvršenje ovog krivčnog dela (recimo slanjem određenih zahteva za prijateljstvo na različitim profilima i sl.). Potrebno je dokazati da je cilj bio fizičko približavanje toj osobi (recimo traženje njene adrese od zajedničkih prijatelja na mreži, informisanje o njenom radnom mestu, životnim navikama i sl.). Takođe, neće biti dovoljna samo jedna ovako preduzeta radnja, već je je potrebno da se to čini uporno u određenom vremenskom intervalu, na (u određenom smislu) agresivan način ili tako da to može uticati na život proganjane osobe.
Koje su osobenosti polnog uznemiravanja?
Dok kod proganjanja okrivljeni, usled iskrivljene percepcije, može da na određeni način bude u zabludi, odnosno može da pomisli da je odbijanje druge strane „deo igre“, kod polnog uznemiravanja (član 182a Krivičnog zakonika) situacija je mnogo jasnija. Polno uznemiravanje je deo krivičnopravne celine kojom se štiti polna sloboda.
Krivični zakonik polno uznemiravanje određuje kao: "svako verbalno, neverbalno ili fizičko ponašanje koje ima za cilj ili predstavlja povredu dostojanstva lica u sferi polnog života, a koje izaziva strah ili stvara neprijateljsko, ponižavajuće ili uvredljivo okruženje“. Ovim krivičnim delom štiti se polno dostojanstvo svakog lica, bez obzira na njegov pol ili starost. Ipak, kako polno dostojanstvo predstavlja relativnu kategoriju postavlja se pitanje kako će se u praksi razlikovati moralno od seksualno nemoralnog ponašanja. U našoj javnosti u prethodnom periodu, bilo je stavova da objektivni kriterijum u ovom smislu određuje sam oštećeni ovim krivičnim delom.
U tom smislu oštećeni bi svojim stavom trebao jasno da stavi do znanja licu koje ga uznemirava, da mu njegovo ponašanje smeta, pa ukoliko se uznemiravanje i pored toga nastavi, biće ostvareno ovo krivično delo.
Smatramo da je objektivni kriterijum pravičan i praktičan, s obzirom na to da u sferi seksualnosti, postoje izražene razlike pojedinaca prema polnim radnjama koje se prema njima preduzimaju. Subjektivni kriterijum, koji bi isključivo zavisio od toga kako određeno seksualno ponašanje doživljava žrtva uznemiravanja, mogao bi da se lako zloupotrebi. Kako bi se izbegle zloupotrebe potrebno je imati na umu da je polno uznemiravanje pre svega uznemiravanje što znači da se prilikom analiziranja bića krivičnog dela mora sagledati šira slika i pređašnji odnos (pod pretpostavkom da je postojao) okrivljenog i oštećenog.
Zbog karakteristika društvenih mreža i današnjeg načina života, možemo očekivati da će se ovo delo često prijavljivati. Nepristojni komentari seksualne prirode istaknuti na profilima i u elektronskoj pošti korisnika nisu retkost. Važna razlika između ova dva krivična dela sastoji se u broju radnji koje dovode do njihovog izvršenja. Naime, dok se za proganjanje zahteva osvedočena upornost, polno uznemiravanje može da se ostvari i samo jednom radnjom. Iako je prilikom implementiranja ovih krivičnih dela u naš pravni sistem jedan kolega šaljivo konstatovao da “ko se oženio, oženio se“, savetujemo udvarače da kada čuju „ne“ sa druge strane, umesto proveravanja iskrenosti odgovora, produže dalje.