Pritvor u krivičnom postupku po privatnoj krivičnoj tužbi

U sudskoj praksi osnovnih sudova, pravilo je da sud odbija predlog za određivanje pritvora protiv okrivljenog u krivičnom postupku po privatnoj krivičnoj tužbi. Takvu odluku bi u postupku po žalbi, viši sudovi potvrđivali. Кratko obrazloženje obe odluke, uvek sadrži odredbu člana 212. Zakonika o krivičnom postupku, odnosno striktnu primenu stava 1. istog člana, koji predviđa da o određivanju pritvora odlučuje sud na predlog javnog tužioca. Dakle, u predmetnim odlukama, oba suda su isključiva da se pritvor protiv okrivljenog može odrediti isključivo na predlog javnog tužioca, odnosno državnog organa. Takav stav implicira da privatni tužilac nije ovlašćen da predloži određivanje pritvora, odnosno da se njegov predlog usvoji, iz razloga jer privatni tužilac nije državni organ.

Opšte je poznato da zakonodavac spram društvene opasnosti pojedinih krivičnih dela odnosno javnog interesa u vezi s tim, reguliše da li se krivični postupak u odnosu na njih, vodi po službenoj dužnosti ili po privatnoj krivičnoj tužbi. Po pravilu, krivična dela koja se gone po privatnoj krivičnoj tužbi nisu naročito društveno opasna, niti postoji značajan javni interes da se postupak vodi po službenoj dužnosti. 

Sa aspekta privatnog tužioca, koji je lično zainteresovan za krivični postupak, krivično delo koje je izvršeno na njegovu štetu za njega ima dovoljan značaj opasnosti, jer u suprotnom ne bi ni pokrenuo krivični postupak. Dakle, privatni tužilac koji je pokrenuo krivični postupak po privatnoj krivičnoj tužbi, svesno je svoje pravo na zaštitu svojih interesa poverio sudu, i nije samovlasno „uzeo pravdu u svoje ruke“. 

Ustav Republike Srbije, u članu 30. ne pravi razliku između krivičnih dela koja se gone po službenoj dužnosti i krivičnih dela koje se gone po privatnoj krivičnoj tužbi, kada predviđa da lice za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo može biti pritvoreno samo na osnovu odluke suda, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka. S druge strane, Zakonik o krivičnom postupku, istina, u članu 212. zaista predviđa da se pritvor može odrediti isključivo na osnovu predloga javnog tužioca, a član 64. istog zakonika da privatni tužilac ima sva prava koja pripadaju javnom tužiocu, osim onih koja on ima kao državni organ. Međutim, intencija zakonodavca da isključi mogućnost da privatni tužilac podnese pravno osnovan predlog za određivanje pritvora protiv okrivljenog, ne može se jasno definisati isključivo na osnovu prethodno dva navedena člana zakonika. 

Na prethodno navedeno, najpre ukazuju odgovarajuće odredbe Ustava i, što je mnogo važnije, odredba člana 500. Zakonika o krivičnom postupku koji u stavu 2. decidno navodi da se u privatnoj tužbi može predložiti da se okrivljeni stavi u pritvor. Član 500. pripada glavi XX Zakonika o krivičnom postupku odnosno skrećenom postupku koji predstavlja Lex specialis u odnosu na opšte odredbe navedene u članu 212. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku. S tim u vezi, već u članu 216. Zakonika o krivičnom postupku, navodi se da se rešenje o određivanju pritvora donosi po službenoj dužnosti, ili na predlog stranaka i branioca. Dakle, član 216. ostavlja mogućnost i sudu da odredi pritvor, čak i bez predloga stranaka.  

Ukoliko bi se prihvatio stav iz obrazloženja jednog od rešenja osnovnog suda, a potom i višeg suda kojim je takav predlog privatnog tužioca odbijen, onda je jasno da je privatnom tužiocu povređeno pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. Ustava Republike Srbije i da mu nije pružena jednaka zaštita prava pred sudom. Ukoliko osim određivanja pritvora nije moguće obezbediti prisustvo okrivljenog u krivičnom postupku, onda će sud sasvim sigurno povrediti pravo privatnog tužioca na pravičnu raspravu u razumnom roku pred sudom, što je suprotno odredbi člana 32. Ustava. Sud neće odlučiti o pravu privatnog tužioca, ukoliko pre meritorne odluke ne ispuni procesne uslove za suđenje uopšte, a što je, neretko, nemoguće bez prisustva okrivljenog.

Osnovano se postavlja pitanje koju pravnu mogućnost ima privatni tužilac u krivičnom postupku, radi obezbeđenja prisustva okrivljenog na glavnom pretresu, ukoliko nema pravo da predloži pritvor, a nijedna manje represivna mera obezbeđenja prisustva okrivljenog iz određenih razloga nije realizovana. Ovaj pravni problem se reflektuje i na efikasanost ukupnog krivičnog postupka s obzirom da se glavni pretres zakazuje redovno, da se predvidi određeno vreme za svako ročište, a da se isto ne održava jer nije obezbeđeno prisustvo okrivljenog na glavnom pretresu u sudnici.

Na kraju, bilo bi dobro napomenuti da su osnovni sudovi ustanovili identičnu pravnu praksu i u situaciji kada predlog za određivanje pritvora podnese oštećeni kao tužilac.