Pritvor - procesna mera ili odmazda za učinjen zločin?

Izvor fotografije: Falco / Pixabay

 

 

 

Shvatanje kazne kao čiste odmazde za izvršeno krivično delo bilo je primereno srednjem veku. U novije vreme prihvatamo da je svrha kažnjavanja delovanje na učinioca da ne ponovi kriminalno ponašanje uz istovremeno uticanje na građane da se uzdrže od vršenja krivičnih dela i izražavanje društvenog stava prema kriminalitetu uopšte. Međutim, u proteklom periodu bili smo svedoci medijske tendencije da se okolnost - da li je licu koje se sumnjiči za izvršenje krivičnog dela određen pritvor, usko veže za pitanje adekvatnosti reakcije pravosuđa na pojavu kriminaliteta.

 

 

1. Uticaj medija na formiranje pogrešne predstave građana

 

Čitajući naslove i tekstove u različitim publikacijama, uočavaju se sistematski pokušaji oblikovanja pogrešne percepcije građana o sudbini učinilaca krivičnih dela kojima nije određen pritvor. Razlog te vrste manipulacije leži u potrebi senzacionalizma u masovnim medijima. Bombastičnim naslovima, nepotpunim izveštavanjem pa čak i iznošenjem netačnih podataka nastoji se povećati čitanost.

 

Tako se činjenica da javni tužilac nije predložio, a sud nije odredio pritvor nekom licu koje se sumnjiči za izvršenje krivičnog dela, medijskom propagandom pokušava predstaviti građanima kao neadekvatna reakcija pravosuđa na pojavu kriminaliteta, nezainteresovanost, pa čak i izuzimanje od odgovornosti učinilaca društveno neprihvatljivih radnji. Stiče se utisak da to lice neće biti krivično gonjeno ni osuđeno, ukoliko tužilaštvo, odmah po saznanju za izvršeno krivično delo, nije reagovalo “stavljanjem istog iza rešetaka”, odnosno lišavanjem slobode.

 

Takva medijska propaganda i pogrešno poistovećivanje “zatvora” i “pritvora” sasvim opravdano i dovodi do nezadovoljstva građana u situacijama kada dođe do zločina, a lice koje se za zločin sumnjiči, ne bude odmah lišeno slobode i smešteno u zavodsku (zatvorsku) ustanovu. Građani tada nastoje da se različitim protestima obezbedi tzv. zadovoljenje pravde i lišavanje slobode učinioca, posebno kada se radi o događajima u kojima je došlo do smrti nekog lica.

 

Ovakva pojava je posebno učestala u situacijama saobraćajnih nezgoda u kojima je neko lice izgubilo život. Izmanipulisan medijskim naslovima, koji navodeći da “nema pritvora” pogrešno insinuiraju da odgovorno lice neće ni biti kažnjeno, narod želi odmah da vidi “iza rešetaka” vozača čija je vožnja pod dejstvom alkohola ili samo nesmotrenost, dovela do nečije smrti. Naime, pojava uznemirenosti građana u situacijama kada je došlo do kriminalnih aktivnosti, pogotovo kada je neko lice izgubilo život, sasvim je opravdana. Životno je očekivanje građana da se “krivac” kazni. Razumljiv je i zahtev da ta kazna bude u vidu lišenja slobode. Međutim, nije opravdano nastojanje da se takvi zahtevi realizuju u okviru jedne procesne mere kao što je određivanje pritvora.

 

Iako je zajednička karakteristika “zatvora”, “pritvora” pa čak i “hapšenja” i “zadržavanja”, činjenica da se lice lišava slobode, radi se o različitim kategorijama. Dok “zatvor” predstavlja vrstu kazne koja se izriče od strane suda nakon utvrđivanja krivice učinioca za konkretno krivično delo, “pritvor” predstavlja procesnu meru koja se može odrediti samo izuzetno u svrhu obezbeđenja prisustva okrivljenog i nesmetanog vođenja krivičnog postupka. Radi se o istoj svrsi koju imaju i radnje pozivanja, dovođenja na saslušanje, zabrane napuštanja boravišta ili stana i slične mere.

 

 

2. Pritvor kao procesna mera

 

Upotreba mere “pritvora” je zakonom ograničena. Tako se pritvor može odrediti samo ukoliko postoji dovoljna količina dokaza u smislu skupa činjenica koje će neposredno ukazivati da je određeno lice učinilac krivičnog dela. Uz navedeni uslov, potrebno je da postoji: opasnost od bekstva okrivljenog, uništenja, sakrivanja ili falsifikovanja dokaza krivičnog dela, bojazan da će okrivljeni uticati na svedoke, saučesnike ili prikrivače ili visok stepen verovatnoće da će ponoviti krivično delo, dovršiti pokušano ili izvršiti krivično delo kojim preti. Isključivi slučaj u kome zakon prepoznaje “uznemirenje javnosti” kao okolnost od značaja za ocenu da li je potrebno odrediti pritvor nekom licu, predviđen je u slučaju kada je za krivično delo za koje se lice osnovano sumnjiči propisana kazna zatvora preko deset godina, ili kazna zatvora preko pet godina, a radi se o deliktu sa elementima nasilja, ili pak kada je okrivljenom prvostepenom presudom već izrečena kazna zatvora od pet godina ili teža, a radi se o takvom uznemirenju javnosti da može da ugrozi nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka. U svim ovim situacijama, pritvor može biti određen samo ukoliko se ostalim raspoloživim merama ne može obezbediti prisustvo okrivljenog i adekvatno sprovođenje krivičnog postupka.

 

 

3. Veza pritvora i osude za zločin

 

Činjenica da u konkretnom slučaju nije sprovedeno hapšenje osumnjičenog, isti nije zadržan, niti mu je određen pritvor, sama po sebi ne podrazumeva da je “izostala reakcija” pravosuđa na određenu kriminalnu radnju. Ustav i celokupno krivično zakonodavstvo štite prava građana i predviđaju mogućnost lišenja ili ograničenja slobode samo pod izuzetnim okolnostima. Otuda činjenica da nije došlo do preduzimanja procesnih radnji poput hapšenja, zadržavanja ili određivanja pritvora osumnjičenom, ne podrazumeva da to lice neće biti krivično gonjeno, sprovedeno nadležnom sudu i osuđeno. Jednako tako, hapšenje, zadržavanje, pritvaranje i svaki drugi vid lišenja slobode osumnjičenog, ne znače da će to lice nužno odsluživati kaznu zatvora niti uopšte da će biti oglašeno krivim za izvršeni delikt. Osudi za konkretan zločin i izricanju kazne prethodi čitav krivični postupak u kome sud izvodi raspoložive dokaze i njihovom ocenom utvrđuje da li je izvesno da je određeno lice izrvršilo krivično delo ili ne. S tim u vezi, ukoliko protiv lica koje je po bilo kom osnovu bilo lišeno slobode ne bude pokrenut krivični postupak, ili postupak bude pravnosnažnim rešenjem obustavljen ili okončan odbijajućom ili oslobađajućom presudom, dolazimo do situacije da će takvom licu (čije lišenje slobode nije bilo osnovano) na teret države biti isplaćena naknada štete, odnosno da takvu naknadu može potraživati od Republike Srbije.

 

 

Zaključak

 

Autor članka, sledno iznetom, nastoji ukazati na pogrešnu medijsku percepciju o tome koji su uslovi za određivanje pritvora. Pri tom akcenat se stavlja i na činjenicu da sudbina osumnjičenog lica (po pitanju da li će biti osuđen za izvršnjenje krivičnog dela) nije zavisna od činjenice da li je istom bio određen pritvor ili je po drugom osnovu bio lišen slobode ili ne. Određivanje pritvora ne može služiti kao vid odmazde za izvršeni zločin. Nije opravdano da ova procesna mera služi kao način izražavanja društvene osude za kriminogeno ponašanje, niti kao način umirenja gneva javnosti do kog dolazi zbog nekog zločina. Svakako da se prema izvršiocu krivičnog dela mora jasno izraziti, pre svega, društvena i moralna osuda, a potom takva lica i na odgovarajući način sankcionisati za njihova neprihvatljiva postupanja. Međutim, takva osuda ne sme podlegati medijskom pritisku, niti biti izražena pre nego što nadležan sud s izvesnošću utvrdi krivicu tog lica za predmetni zločin.