Nedovoljne izmene neprimenjenog zakona

Uvod

 

Fenomen da se zakon menja pre nego što je njegova primena počela u Srbiji nije potpuno nov – setimo se samo raznih verzija Zakonika o krivičnom postupku.

 

Činjenica da je Vlada predložila Zakon o izmenama i dopunama zakona o utvrđivanju porekla imovine i posebnom porezu[1] jeste pozitivna, iako je reč o reakciji koja je u mnogome zakasnela. Naime, zakon će početi da se primenjuje za svega nekoliko sedmica, usvojen ne pre godinu dana, a svi nedostaci koji se rešavaju ovim izmenama i dopunama bili su poznati i u vreme kada je zakon pisan[2]. Pored toga, mnogi drugi nedostaci koje je trebalo otkloniti i pitanja koja je trebalo razjasniti, ostaće i nakon ovih izmena u poslednji čas.

 

O nekim od tih pitanja sam već pisao u prethodnim tekstovima, a takođe o tome je pisao i kolega, advokat Ilija Rilaković u tekstu "Bolje biti bogat nego ne biti".

 

 

Izmene definicija

 

Unutar defincija je dodat novi pojam - „4) „izdaci za privatne potrebe fizičkog lica”. To su izdaci koje je fizičko lice imalo za privatne potrebe i koji su utvrđeni u postupku utvrđivanja imovine i posebnog poreza”. Ova definicija je poreznicima bila potrebna kako ne bi došli u situaciju da poreski obveznik tvrdi kako je sve svoje prihode iskoristio za uvećanje imovine.

 

Još je bitnije to što se ovim izmenama uvodi pojam „imovina na koju se utvrđuje poseban porez”. To je „razlika između zbira uvećanja imovine i izdataka za privatne potrebe fizičkog lica, sa jedne strane i prijavljenih prihoda koji su uvećani za iznos prihoda koji ne podležu oporezivanju u Republici Srbiji, besteretno stečene imovine, imovine stečene zaduživanjem, odnosno imovine stečene na drugi zakonit način”.

 

Ovim je izmenjena ranija definicija ključnog pojma, koji je originalno bio nazvan „nezakonito stečena imovina”. Tu imovinu bi predstavljala „razlika između uvećanja imovine i prijavljenih prihoda za koju fizičko lice ne dokaže da je stečena na zakonit način“. U obrazloženju se kaže da je izmena naziva predložena, kako se ovaj izraz („nezakonito stečena imovina“) ne bi poistovećivao sa izrazom „imovina proistekla iz krivičnog dela”.

 

Zaista, pogrešno odabran naziv imovine koja je predmet oporezivanja otvarao je mnoga pitanja. Pre svega, zakonodavac je na taj način kršio pretpostavku nevinosti i proglašavao svaku imovinu za koju ne postoji dokaz o zakonitom sticanju za nezakonitu. Dalje, kada bi zaista bilo reči o „nezakonito stečenoj imovini“, ne bi postojala elementarna logika da se ona samo oporezuje (čak ni po „kaznenoj“ poreskoj stopi od 75%), a ne i da se u celosti oduzme. Izmenjena definicija će otkloniti ovaj rizik za primenu Zakona.

 

 

Analiza rizika i ostale izmene

 

U članu 4. je predviđeno da je Poreska uprava nadležna i za naplatu posebnog poreza. U članu 11. je propisano da će Vlada propisati način i postupak utvrđivanja ne samo vrednosti imovine i prihoda fizičkog lica, već i izdataka za privatne potrebe fizičkog lica.

 

Pokretanje prethodnog postupka u članu 12. vršiće Poreska uprava na osnovu analize rizika. U ranijem tekstu je bilo predviđeno da se na osnovu analize rizika izrađuju godišnje smernice, da to čini direktor Poreske uprave i da te smernice nisu javno dostupne. U obrazloženju ove promene se kaže da je prilikom izrade podzakonskih akata utvrđeno da je dovoljno i celishodno da se prethodni postupak sprovodi na osnovu informacija koje su sadržane u analizi rizika, koje prethode izradi Godišnjih smernica, a ne na osnovu samih Godišnjih smernica. Na taj način se, kako se kaže, izbegava nepotrebno administriranje od strane Poreske uprave.

 

Da li je zaista tako, nije moguće proceniti jer ni Godišnje smernice ni analize rizika do sada nisu bile javno dostupne. U novom tekstu člana 12. ne kaže se ništa o tome da li će analiza rizika biti javno dostupna, što otvara, istina ne tako velike nade, da će javnost ipak imati mogućnost da dođe do ovih informacija.

 

Problem sa nedostupnošću podataka o kriterijumima na osnovu kojih se bira ko će biti kontrolisan leži u tome što trenutno nema nikakvih zakonskih garancija da će svi oni koji podležu kontroli biti zaista i provereni. Na primer, predlagači nisu izneli čak ni okvirnu procenu broja obveznika i broja lica čija će imovina biti kontrolisana na godišnjem nivou. Kada se sve to poveže sa čestim izjavama predstavnika vlasti kako će ovaj zakon omogućiti kontrolu pojedinih njihovih političkih protivnika, ne treba da čudi što je i Evropska komisija u svom do sada jedinom osvrtu na ovaj zakon ukazala na to da primena ne sme biti diskriminatorna.

  

U članu 14, 21. i 24. se vrši usaglašavanje termina sa novim definicijama. U članu 15. se predviđa izričito da prihod ostvaren posebnim porezom pripada Republici Srbiji. U članu 20. zamenjen je samo naslov.

 

U članu 24. je dužnost čuvanja tajnosti podataka koji su prikupljeni u postupku utvrđivanja imovine vezana za tajnost iz opšteg Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, umesto, na ovom mestu neprimenjive odredbe o „profesionalnoj tajni“.

 

 

Druga nerešena pitanja

 

Dok su predlagači ovim izmenama rešili neke od uočenih problema i pre nego što je primena zakona počela, ostaje čitav niz ozbiljnih problema koje su zanemarili i Ministarstvo finansija i Ustavni sud. Pre svega, to je pitanje mogućnosti da se naknadno oporezuju neprijavljeni prihodi (to jest, imovina stečena od prihoda), ako je u međuvremenu nastupila zastarelost (rok je pet godina). Pored toga, ostale su nedoumice u pogledu statusa posebne jedinice unutar strukture organa uprave, u vezi sa ovlašćenjima za prikupljanje podataka od fizičkih lica, kao i mogućnost da se kroz akt Vlade bliže uređuje nešto što uopšte nije uređeno u samom zakonu. Najzad, kao najveće neodgovoreno pitanje ostaje da li je uopšte postojala potreba za donošenjem ovog zakona, a posebno u svetlu činjenice da javnost nikada nije dobila informaciju o tome zbog čega veoma sličan zakonski mehanizam „unakrsne provere imovine i prihoda“, koji postoji već 18 godina, nije bio primenjen u praksi.