Istine i laži u sudnici - Pojedini aspekti (lažnog) svedočenja u krivičnom postupku

Koliko neistine izgovorene u sudnici od strane lažnih svedoka mogu da izazovu teške posledice osetila je porodica pokojnog Miodraga Jovanovića iz Požarevca pre nekoliko godina. Na internet stranici jedne naše imanentne baze podataka još uvek se nalaze detaljne informacije o začecima ovog slučaja. Nakon što je preminuo čovek sa istim imenom, njegovi naslednici (žena i deca) su pred sudom prihvatili, greškom pripisanu imovinu drugog čoveka - živog Miodraga Jovanovića, koji je bio znatno stariji i živeo je na drugoj adresi od njihove. Nakon izvesnog vremena, „naslednici“ živog Miodraga Jovanovića, pošto su se uknjižili kao vlasnici, pokušali su da prodaju kuću. U jednom trenutku kupac je došao da razgleda kuću, te se klupko brzo odmotalo. Mediji su temeljno ispratili ovaj događaj. Greška ostavinskog suda je ispravljena, a naslednici kuće su procesuirani od strane Osnovnog javnog tužilaštva u Požarevcu.

Prvo zabeleženo pojavljivanje svedoka na istorijskopravnoj sceni podudara se sa nastankom prvih robovlasničkih država oko 2500 godina p.n.e. i prava koje je u tim državama uređivalo privatne i javne odnose. I tada, kao i danas, kada bi oštećeni tužio nekoga u optužnom (akuzatorskom) postupku, kao dokazno sredstvo korišćeni su svedoci. Očevici nekog događaja izjave su davali pod zakletvom, na ime Boga ili Faraona (u Egiptu). Da je problem tačnog svedočenja starovremenska pojava, ukazuje i poreklo reči svedok, kao i poslovice vezane za taj pojam. U latinskom jeziku svedok nosi naziv testis, a izraz je potekao iz ceremonije polaganja zakletve prilikom svedočenja u starorimskim sudovima. Da će govoriti istinu, svedok je potvrđivao time što je (prilikom polaganja zakletve) stavljao ruku na genitalije (testise), zaklinjući se svojim potomstvom. Međutim, čak ni simbolično zaklinjanje u potomstvo ne bi imalo adekvatnu dokaznu snagu ukoliko bi o nekom događaju svedočio samo jedan svedok. Iz latinskog jezika je i potekla maksima unus testis nullus testis ili „jedan svedok, kao nijedan“.

Uloga svedoka na sudu

Iako je naš tekst u značajnoj meri posvećen lažnim svedocima, njihovim nedelima i posledicama koje iz njih proizilaze, potrebno je reći da je pretežan broj svedoka u (krivičnim) postupcima ispravan. Građanska, ali i zakonska dužnost građana je da nadležnim organima prenesu svoja saznanja ili opažanja u vezi sa predmetom svedočenja. Da bi mogao da da iskaz bez pritiska, ali i da ne bi svojim izlaganjem uticao na preostale svedoke, svedok će biti ispitan usmeno i bez prisustva ostalih svedoka. Važan momenat kod svedočenja je provera iskaza od strane nadležnih organa. Ukoliko je svedok iznosio neke navode koji su poznati samo njemu, a odudaraju od ostalih dokaza ili su, recimo, nelogični i nesuvisli sudija i javni tužilac mogu da njegov iskaz provere drugim dokazima.

Ova faza krivičnog postupka je za istinu iznetu u sudnici ključna. Pre svega, svedoka mogu uvek da pitaju otkud mu je poznato ono o čemu svedoči. Pored toga, da bi svedok svoj iskaz dopunio ili razjasnio, nadležni će mu postaviti dodatna pitanja koja moraju biti jasna, određena i razumljiva. Međutim, ta pitanja se ne postavljaju da bi se svedok zbunio i sl. Naprotiv, ona se postavljaju da bi se njegovi navodi podvukli i potvrdili. Zbog toga postavljena pitanja ne smeju sadržati obmanu, niti se zasnivati na pretpostavci da je svedok izjavio nešto što nije izjavio. Takođe, pitanjima se ne sme svedok navoditi na odgovor, osim u slučajevima tzv. unakrsnog ispitivanja, koje još uvek hvata korene u našem pravnom sistemu.

Pomenuta zakletva svedoka, koja je nekada imala religijski i magijski karakter, u međuvremenu je evoluirala. Svedok se danas zaklinje u svoju čast da će sve što mu je poznato izneti pred sudom i da ništa neće prećutati. Zakletva se polaže usmeno, čitanjem njenog teksta, ili potvrdnim odgovorom nakon saslušanog sadržaja teksta zakletve koju je pročitao sudija. Nemi svedoci koji znaju da čitaju i pišu potpisuju tekst zakletve, a gluvi, slepi ili nemi svedoci, koji ne znaju ni da čitaju ni da pišu zaklinju se uz pomoć tumača.

Lažno svedočenje je krivično delo

Nažalost, pojedinim građanima data zakletva, građanska dužnost, pa ni krivica (tj. „krivična odgovornost“) ne predstavljaju prepreku da lažno svedoče. Krivični zakonik je zbog toga  svedoku koji da lažan iskaz pred sudom, u disciplinskom, prekršajnom ili upravnom postupku ili u drugom zakonom propisanom postupku, zapretio kaznom zatvora do tri godine. Definicija davanja lažnog iskaza je prilično nesporna, te ta konstukcija ne zahteva dublje tumačenje.

Međutim, postoje neka pitanja u vezi ovog krivičnog dela koja su se ispostavila kao sporna u praksi. Pre svega važno je osvrnuti se na situacije kada iznošenje neistina ili prećutkivanje istine nije krivično delo. Recimo, radnja izvršenja, kod svih oblika krivičnog dela davanje lažnog iskaza, sastoji se u davanju lažnog iskaza, što podrazumeva izjavu koja sadrži potvrđivanje neistinitih činjenica ili negiranje istinitih, pa se izjavom svedoka da se ničega ne seća ne ostvaruju elementi ovog krivičnog dela. Iz tog razloga nisu ostvarena bitna obeležja ovog krivičnog dela ni u slučaju kada je stranka u upravnom postupku samo predočila isprave sa neistinitom sadržinom na osnovu kojih je doneta odluka. Takođe, (pravi) naslednik u davanju nasledničke izjave i podataka u toj ostavinskoj raspravi, kao učesnik postupka ne može izvršiti krivično delo davanje lažnog iskaza.

Da bi došlo do izvršenja bića ovog krivičnog dela potrebno je da svedok lažan iskaz iznese pred sudom. I to pred sudom kao državnim organom, a ne, recimo, pred Sudom časti Privredne komore. Međutim, organi pred kojima se ovo krivično delo može izvršiti, mogu poveriti neku radnju drugom organu. Sudska praksa je zauzela stav da ukoliko je npr. lažan iskaz koji je neko lice dalo pred policijom, kojoj je javni tužilac poverio vršenje određenih poslova, ne smatra se lažnim iskazom svedoka. Samim tim, ni davanjem lažnog iskaza u svojstvu građana u policiji ne ostvaruje se biće ovog krivičnog dela.

U sudskim postupcima se često odlučuje o značajnim pitanjima za živote drugih ljudi. Iako pojedinci sopstvene laži žele da prikažu kao dobronamerne, brkajući ih sa kovanicom pia fraus („dobronamerna laž“), koja svoje uporište ima isljučivo u medicinskoj etici, smatramo da u sudskom postupku za laži nema opravdanja. S druge strane, moramo prilikom izvođenja zaključaka da budemo pažljivi da nekome ne nanesemo nepravdu. Među njima su i potomci pokojnog Miodraga Jovanovića, imućnog kafedžije koji je imao mnoštvo imovine za koju njegovi naslednici nisu znali. Ne sumnjajući da je posredi omaška suda, nenadano nasledstvo su olako prihvatili, a to ih je svojevremeno postavilo u centar medijske pažnje braničevskog okruga. Osim medijske pažnje, čitav događaj ih je doveo i pred javnog tužioca, koji je posle sprovedenih istražnih radnji utvrdio da u njihovim radnjama nije postojao umišljaj da izvrše bilo koje krivično delo, pa ni ovo.