Govor mržnje prema LGBTI+ zajednici: mehanizmi zaštite

Beograd je ove godine bio domaćin Evroprajda 2022, međunarodnog LGBTI+ događaja, koji se odvijao od 12. do 18. septembra. Iako organizacija Parade ponosa svake godine izaziva burne reakcije domaće javnosti, situacija je ovaj put dodatno zaoštrena zbog toga što su se u Beogradu okupili pripadnici i borci za prava LGBTI+ zajednice iz čitave Evrope. Naročito se ističu reakcije desničarskih organizacija, političkih partija i pojedinaca, koji svakodnevno šire poruke mržnje i netrpeljivosti prema LGBTI+ zajednici. U svetlu nedavno održanog Evroprajda, sagledaćemo pre svega šta je to govor mržnje, na koji način se ispoljava u praksi u Srbiji, i koji su mehanizmi zaštite.

 

 

Govor mržnje je granica prava na slobodu izražavanja

 

Iako je sloboda izražavanja jedno od osnovnih građanskih prava koje je garantovano i Međunarodnim paktom o građanskim i političkim pravima, kao i Evropskom konvencijom o ljudskim pravima i osnovnim slobodama, predviđena su određena ograničenja. Između ostalog, u presudi Evropskog suda za ljudska prava je izričito navedeno da je “neophodno sankcionisanje ili čak sprečavanje svih oblika izražavanja koji podstiču, šire, promovišu ili opravdavaju mržnju zasnovanu na netoleranciji”.  Ustav Republike Srbije u članu 46 predviđa da se “sloboda izražavanja može zakonom ograničiti, ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih”, između ostalog.

 

U domaćem pravu, pitanje govora mržnje je regulisano članom 11 Zakona o zabrani diskriminacije, prema kome je govor mržnje definisan kao “izražavanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog ličnog svojstva, u javnim glasilima i drugim publikacijama, na skupovima i mestima dostupnim javnosti, ispisivanjem i prikazivanjem poruka ili simbola i na drugi način”. Istim Zakonom govor mržnje se tretira kao teži oblik diskriminacije, koji je zabranjen.

 

Zabrana govora mržnje je predviđena i članom 75 Zakona o javnom informisanju i medijima, prema kome se “ne sme podsticati diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, polu, zbog njihove seksualne opredeljenosti ili drugog ličnog svojstva”.

 

Govor mržnje je prepoznat i kao krivično delo u članu 387, stav 4 Krivičnog zakonika koji predviđa da svako “ko širi ili na drugi način učini javno dostupnim tekstove, slike ili svako drugo predstavljanje ideja ili teorija koje zagovaraju ili podstrekavaju mržnju, diskriminaciju ili nasilje, protiv bilo kojeg lica ili grupe lica, zasnovanih na rasi, boji kože, verskoj pripadnosti, nacionalnosti, etničkom poreklu ili nekom drugom ličnom svojstvu, kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine”.

 

 

Govor mržnje pre, tokom i nakon Evroprajda 2022

 

Među najglasnijim protivnicima Evroprajda bile su desničarske političke partije i organizacije, koje nisu krile svoju netrpeljivost prema LGBTI+ zajednici. Pored podnošenja zahteva Vladi da se zabrani održavanje Evroprajda 2022, od partija poput Srpskog pokreta Dveri ili pokreta Živim za Srbiju, mogle su se čuti različite uvrede upućene LGBTI+ osobama, koje šire predrasude i podstiču diskriminaciju, a neke i pozivaju na nasilje. Upečatljivo je bilo i gostovanje doktora iz Udruženja građana Lekari i roditelji za nauku i etiku, koji je u televizijskoj emisiji izjavio da je homoseksualnost bolest koja se leči. Ovakva izjava je pokrenula buru reakcija, te se i Lekarska komora oglasila i osudila svaki oblik diskriminacije, uz napomenu da će u narednom periodu postupiti u okviru svojih nadležnosti. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti je takođe izjavila da će reagovati čim pritužba bude podneta, ali reakcija još uvek nije dostupna javnosti.

 

O tome koliko je održavanje Evroprajda u Beogradu uticalo na povećanje učestalosti i broja poruka mržnje usmerenih prema LGBTI+ zajednici, pokazuje i podatak da je samo tokom avgusta 2022. godine evidentirano preko 30 incidenata motivisanih netrpeljivosti prema LGBTI+ zajednici, i to pre svega u vidu govora mržnje i stvaranja neprijateljske atmosfere u javnosti. Takođe, od završetka šetnje u okviru Evroprajda, evidentirano je 14 incidenata, od kojih je najveći broj podrazumevao fizičke napade, praćene govorom mržnje.

 

Međutim, od državnih organa Republike Srbije mogli smo da čujemo da je Evroprajd prošao bez većih incidenata i da nije bilo povređenih. Jedno od objašnjenja takve reakcije državnih organa jeste to što većina incidenata nije prijavljena nadležnim institucijama. U stvarnosti se dešava znatno veći broj slučajeva govora mržnje nego što je prijavljeno i samim tim procesuirano. Prema rečima organizacija koje se bave evidentiranjem slučajeva diskriminacije i govora mržnje prema LGBTI+ osobama, najveći problem u borbi protiv govora mržnje predstavlja nedostatak poverenja u institucije, te mali broj prijavljenih slučajeva. Pored nepoverenja u institucije, razlozi za neprijavljivanje slučajeva tiču se nevoljnosti podnosilaca prijava da se upuštaju u dugotrajne sudske procese, ali i nepoznavanje procedura.

 

 

Mehanizmi zaštite od govora mržnje u Srbiji

 

Svaki govor mržnje, bilo da je izražen na društvenim mrežama, pismeno, usmeno ili na bilo koji drugi način, treba da se prijavi nadležnim organima kako bi bio adekvatno kažnjen. Zakonom o zabrani diskriminacije je ustanovljen Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, čija je osnovna nadležnost da donosi mišljenja, preporuke i da izriče mere kada je podneta pritužba. Pritužbu može da podnese osoba ili društvena grupa koja smatra da je pretrpela diskriminaciju, ili drugo lice ili organizacija koja se bavi zaštitom ljudskih prava. Poverenik daje mišljenje o tome da li je došlo do povrede odredaba Zakona o zabrani diskriminacije (govor mržnje je zabranjen članom 11 Zakona). Ukoliko jeste, licu protiv kojeg je podneta pritužba, Poverenik preporučuje način otklanjanja povrede prava, a to lice je dužno da postupi po preporuci. Praksa pokazuje da preporuke najčešće podrazumevaju izvinjenje lica protiv koga je podneta pritužba, kao i preporuka da se lice ubuduće suzdrži od akata i izjava koje predstavljaju diskriminaciju na osnovu bilo kog ličnog svojstva.

 

Ukoliko lice ne postupi po preporuci u predviđenom roku, Poverenik izriče meru opomene, a ako lice još uvek ne postupi po preporuci i nakon isteka roka od dana izricanja opomene, Poverenik može o tome izvestiti javnost. Najvažnije je naglasiti da Poverenik može da reaguje tek nakon što stigne pritužba.

 

Od osnivanja institucije Poverenika, najveći broj pritužbi u kojima je utvrđen govor mržnje, gotovo isključivo se odnosio na pripadnike LGBTI+ zajednice. Ipak, prema Izveštaju Poverenika iz 2021. godine, među najmanjim brojem pritužbi spadaju pritužbe koje su podnete zbog diskriminacije na osnovu seksualne orijentacije.

 

Poslovnikom o radu je utvrđeno da Poverenik može i da podigne građanskopravnu tužbu nadležnom sudu, ako proceni da bi se na taj način ostvarila delotvorna zaštita od diskriminacije, podigla svest javnosti i slično. Takođe, ako u postupku po pritužbi Poverenik utvrdi da je učinjen prekršaj predviđen propisima o zabrani diskriminacije, može da podnese prekršajnu prijavu. U 2021. godini Poverenik nije podigao nijednu tužbu protiv govora mržnje motivisanog netrpeljivosti prema LGBTI+ populaciji, a praksa pokazuje da sud nije ni utvrdio postojanje govora mržnje u velikom broju slučajeva koji su izneti pred sud godinama unazad.

 

Još jedna mogućnost za zaštitu od govora mržnje jeste da lice koje smatra da je žrtva govora mržnje tuži suprotnu stranu i vodi parnični postupak protiv nje, koji za cilj ima uklanjanje štetnih posledica i naknadu štete.

 

Pošto je govor mržnje inkriminisan članom 387, stavom 4 Krivičnog zakonika, lice koje je upoznato sa krivičnim delom govora mržnje treba o tome da obavesti nadležni organ (najčešće policiju), koji će potom tužiocu da podnese krivičnu prijavu radi otkrivanja svih okolnosti dela i gonjenja njegovog izvršioca. Prijava može i direktno da se uputi javnom tužiocu, tako što se podnosi nadležnom javnom tužiocu, što je po pravilu tužilac sa područja na kojem je krivično delo izvršeno ili pokušano.

 

Iako je govor mržnje postao uobičajena pojava sa kojom se ugrožene grupe u društvu susreću gotovo svakodnevno, i dalje se slučajevi ne prijavljuju dovoljno često nadležnim institucijama, a ni mehanizmi koji stoje na raspolaganju tim institucijama nisu dovoljno delotvorni i srazmerni. Istraživanja pokazuju da je pritužba koja se podnosi Povereniku za zaštitu ravnopravnosti efikasno sredstvo, ali i Poverenik se često suočava sa teškoćom pravljenja razlike između dva oblika diskriminacije – govora mržnje i uznemiravanja i ponižavajućeg postupanja. Osim toga, ni tužioci ni sudije ne prepoznaju govor mržnje u velikom broju slučajeva.