Govor mržnje – naša normalnost

Krajem 2018. godine u jednom tabloidu je objavljena vest da je posle kraće svađe čovek nasilno izveo ženu ispred kafića u kojem su bili i ispalio nekoliko metaka u nju. Muškarac je zatim pokušao da izvrši samoubistvo, međutim, u šaržeru više nije bilo metaka pa je pobegao sa lica mesta.[1]

Iako je sama vest sadržala informacija koliko i agencijska vest, pompezni naslov „JEZIVO: Ratno stanje u centru grada!!! Pucnji odjekivali, muž ispalio više metaka u ženu pa pobegao“ sa dodatkom „(foto/video)“ privukao je veliki broj čitalaca. Neki od njih osetili su potrebu da prokomentarišu ovaj događaj na sajtu i Fejsbuk strani tabloida. Pored „strašno!!!“; „dotakli smo samo dno“; „nadam se da će preživeti…jadna žena“, bilo je i komentatora sa izrazitom potrebom pogađanja uzroka događaja. Prednjačile su lakonske konstatacije „ma ovo je zbog neke kinte, nema druge“ i „sigurno ga je varala, pa joj posle kriv đavo“. 

Ipak, jedan komentar na fejsbuk strani tabloida izazvao je posebno interesovanje drugih komentatora i čitalaca. Ponosni autor pod online pseudonimom i profilnom slikom koja nije njegova izneo je uzrok, posledicu i deskriptivno rešenje: “Nema dana da ne prođe da muž ne ubije ženu!!!Ejjj bre žene, polako sa tim ku****em, uništiše domove, porodice, polako bre đavo vas odnio”. Rasprava je bila otvorena. Bilo je komentara koji su podržali analizu gospodina Anonimnog, pregršt lajkova, srca i smajlija, ali i komentara čiji bi zajednički imenitelj bio „čoveče da li si ti normalan“. Svako neslaganje podsticalo je „kreativnost“ gospodina Anonimnog: „Vidiš, nisu sve ubijene zbog ku****a, neke laju po internetu”, “Ja sam svoju odrobijao, 7 godina sam ležao na robiji”…

Videvši da 13 komentara kojima se direktno poziva na nasilje prema ženama nisu uklonjeni, tj. da zajednica (čitaoci i komentatori) nije prijavila govor mržnje putem jednostavnog sistema „prijave“ koju je Fejsbuk omogućio, kao i da sam tabloid nije uklonio diskriminatorne komentare iako mu je na to skrenuta pažnja, organizacija X je odlučila da prijavi ovaj slučaj. Na raspolaganju su bile 3 mogućnosti: 1) da tuže gospodina Anonimnog; 2) da podnesu krivičnu prijavu protiv gospodina Anonimnog; 3) da podnesu pritužbu Povereniku za zaštitu ravnopravnosti protiv gospodina Anonimnog.

Prva mogućnost bi svakako trebala biti najadekvatnija kada je u pitanju utvrđivanje diskriminatornog postupanja. Međutim, nije bilo moguće odrediti identitet gospodina Anonimnog (samim tim je otežano podnošenje tužbe u parničnom postupku jer se ne zna protiv kog lica je treba podneti), a čak i da je poznat identitet, imajući u vidu koliko dugo suđenja traju, od ove mogućnosti se odustalo zbog neefikasnosti.

S obzirom da je bilo neophodno hitno reagovati, organizacija X se odlučila za treću mogućnost, imajući u vidu da je postupak pred Poverenikom jednostavniji i brži od sudskih postupaka. Cilj prijavljivanja slučaja je upravo i bio da nadležna institucija utvrdi da je postupanje gospodina Anonimnog zabranjeno i tako se pošalje nedvosmislena poruka široj javnosti. Ipak, desetak dana po podnošenju pritužbe, Poverenik je organizaciji uputio dopis kojim je obaveštava da zbog činjenice da je adresa lica protiv koga je podneta pritužba nepoznata, kao i zbog činjenice da su se “stekla obeležja krivičnog dela” iz člana 387 Krivičnog zakonika podneo Višem javnom tužilaštvu u Beogradu krivičnu prijavu. Iako je Poverenik, podnevši krivičnu prijavu, odlučio da deluje proaktivno, dopis je bio jasan signal da je postupak za utvrđivanje diskriminacije pred ovom institucijom neefikasan kada je u pitanju govor mržnje na internetu jer je u najvećem broju slučajeva identitet osoba nemoguće direktno utvrditi.

Kada je u pitanju utvrđivanje odgovornosti gospodina Anonimnog u ovom trenutku su sve mogućnosti bile iscrpljene i čekala se odluka Tužilaštva da li će pokrenuti krivični postupak ili će odbaciti tužbu Poverenika.

Organizacija X je odlučila da pokuša još nešto - da ispita da li postoji odgovornost tabloida koji sa svoje Fejsbuk stranice nije uklonio komentare koji pozivaju na nasilje i mržnju prema ženama iako su o tome obavešteni. Ponovo su mogućnosti bile tužba sudu i pritužba Povereniku. Ipak, organizacija X je odlučila da podnese žalbu Savetu za štampu zbog kršenja Kodeksa novinara Srbije. Tri nedelje kasnije, Savet je doneo odluku u kojoj se navodi da je tabloid prekršio Kodeks novinara Srbije i da je redakcija odgovorna što po saznanju nije uklonila diskriminatorne komentare. Tabloidu je naloženo da odluku Saveta objavi na svom Fejsbuk profilu.

Tabloid nije objavio odluku.

Više javno tužilaštvo je devet meseci od podnošenja odbacilo krivičnu prijavu.

U prvih 11 meseci 2019. godine ubijeno je 28 žena. U prvih devet meseci 2019. godine 3.137 žena je prijavilo nasilje u porodici.[2]

O zastupljenosti govora mržnje u Srbiji i nekažnjivosti za govor mržnje jasno je ukazano u brojnim izveštajima međunarodnih organizacija.[3] Međutim, njegova rasprostranjenost i posledice otvaraju i brojne druge teme koje treba uzeti u obzir. Loša ekonomska situacija u kojoj veliki broj ljudi živi na ivici siromaštva i u kojoj je korupcija postala uobičajena društvena pojava, populistička retorika koja je postala osnov i svrha političkog delovanja usled nesposobnosti političkih elita da ponude odgovore na suštinska pitanja koja se javljaju u zemlji zaglavljenoj u tranziciji, učinili su Srbiju društvenom zajednicom u kojoj su stereotipi i predrasude široko rasprostranjeni, i u kojoj je socijalna distanca prema određenim društvenim grupama veoma izražena. U potpuno politizovanom društvu javni diskurs, zarad prikupljanja jeftinih političkih poena, postao je preplavljen govorom mržnje. Način na koji komuniciramo lišen je poštovanja sagovornika, tolerancije i empatije. Svakodnevno smo svedoci da je zabranjeno, prećutno, postalo dozvoljeno, da je strah od drugog i drugačijeg postao ukorenjen u svesti građana i da se sa reči često prelazi na dela.