„Bolje biti bogat nego ne biti“

Mudrost iz naslova pripisuje se junacima stripa „Alan Ford“ i teško je ne složiti se s njom. Međutim, novi Zakon o utvrđivanju porekla imovine i posebnom porezu (Zakon), čija primena počinje polovinom marta 2021. godine, preti da ugrozi spokojstvo onih građana kod kojih Poreska uprava utvrdi da postoji razlika između uvećanja imovine i prijavljenih prihoda, a koja je veća od 150.000 evra.

 

Deklarativno, zakon treba da unapredi raspodelu društvenog bogatstva, odnosno i da omogući zaplenu dela imovine za koju nema dokaza o zakonitom sticanju. Ipak, mehanizmi koje je zakonodavac propisao su problematični.

 

Predmet Zakona je uređenje uslova, načina i postupka pod kojima se utvrđuje imovina i uvećanje imovine fizičkog lica i poseban porez na uvećanje imovine za koju fizičko lice ne može da dokaže da je steklo na zakonit način, kao i organi nadležni za sprovođenje ovog Zakona. Ukoliko fizičko lice ne može da dokaže da je steklo imovinu na zakonit način, zakonom je propisano da će Poreska uprava „nezakonito stečenu imovinu“ oporezovati stopom posebnog poreza od 75%.

 

 

Pretpostavka nevinosti

 

Članovi 14 i 15 Zakona polaze od pretpostavke da se razlika između prijavljenih prihoda i utvrđene imovine smatra nezakonito stečenom.

 

To znači da je zakonodavac unapred suspendovao pretpostavku nevinosti subjekta kontrole (fizičkog lica), a samim tim to fizičko lice stavio u nepovoljniji položaj u odnosu na Poresku upravu. Pored toga dovodi se u pitanje pravo na pravično suđenje tog fizičkog lica u slučaju da se protiv njega pokrene krivični postupak nakon što se u poreskom postupku utvrdi postojanje „nezakonito stečene imovine“. Smatramo očiglednim da je u eventualnom krivičnom postupku praktično nemoguće za organe postupka da ostanu ravnodušni prema činjenici da je okrivljenom u poreskom postupku utvrđena „nezakonito stečena imovina“. U svakom slučaju, kršenje pretpostavke nevinosti protivno je fundamentalnim principima na kojima pravna država treba da počiva.

 

 

Poreska stopa

 

Član 16 Zakona propisuje da Jedinica Poreske uprave utvrđuje poseban porez za ceo period kontrole, primenom stope posebnog poreza od 75% na poresku osnovicu koja je utvrđena prema ovom zakonu.

 

Sa druge strane, Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji (ZPPPA) propisuje da će se neprijavljeni prihod utvrđen metodom unakrsne procene poreske osnovice oporezovati kao drugi prihod, u smislu Zakona o porezu na dohodak građana (ZPDG), ali bez priznavanja normiranih troškova. ZPDG propisuje poresku stopu od 20%.

 

Očigledno je postojanje velike razlike u poreskim stopama, odnosno one na koju ZPPPA upućuje i koju Zakon propisuje. Stopa posebnog poreza je čak 75%. Ovako visoka poreska stopa ima sve karakteristike kazne i zato se njen opstanak u Zakonu teško može braniti sa stanovišta svrhe postojanja poreza i jedinstva pravnog sistema. Pored toga, ako je opravdanje za „kazneni porez“ to što je vlasnik prekršio propise, onda bi jedino smisleno bilo oduzeti mu celu nezakonito stečenu imovinu (100%), a ne ostaviti mu jednu četvrtinu nezakonitog prihoda.

 

 

Zastarelost

 

Član 18 Zakona propisuje da se na postupak propisan ovim zakonom, ako nije drugačije određeno ovim zakonom, primenjuje zakon koji uređuje poreski postupak i poresku administraciju, izuzev odredaba o zastarelosti utvrđivanja i naplate poreza.

 

ZPPPA propisuje da ako je drugim zakonom pitanje iz oblasti koju uređuje ovaj zakon uređeno na drukčiji način, primenjuju se odredbe ovog zakona (ZPPPA), kao i da pravo Poreske uprave na utvrđivanje i naplatu poreza i sporednih poreskih davanja zastareva za pet godina od dana kada je zastarelost počela da teče.

 

Iz ovoga proizlazi da Zakon narušava jedinstvo pravnog poretka jer unosi konfuziju u poresko-pravni sistem u kojem je ZPPPA na celovit zakon reguliše odnos između Poreske uprave i poreskih obveznika. Ovakvo rešenje narušava i pravnu sigurnost poreskih obveznika jer se naknadnim radnjama Poreske uprave, na osnovu Zakona, ponovo aktuelizuju obaveze koje su na osnovu ZPPPA zastarele. Primera radi, po ZPPPA, pravo Poreske uprave da oporezuje prihod ili imovinu koju je obveznik stekao tokom 2014. godine, zastareva 2019. godine. Sa druge strane, taj prihod ili imovina po Zakonu bi mogli da budu predmet kontrole. U praksi će se, dakle, pojaviti jedinstven pravni institut „podmlađivanja“ poreskih obaveza.

 

 

Poverljivost podataka

 

Član 24 Zakona propisuje da sva lica koja u postupku utvrđivanja imovine i posebnog poreza dođu do podataka u vezi sa tim postupkom dužna su da čuvaju te podatke kao profesionalnu tajnu.

 

Zakon ovim članom uvodi profesionalnu tajnu kao novu kategoriju u poreski postupak, uprkos činjenici da ZPPPA već propisuje načelo čuvanja tajnog podatka u poreskom postupku. Međutim, Zakon ne daje definiciju profesionalne tajne što još jednom narušava jedinstvo pravnog poretka i koherentnost poresko-pravnog sistema. Dodatno, profesionalna tajna se vezuje za profesije od poverenja, kao što je advokatska ili lekarska profesija, što je u domaćem krivičnom zakonodavstvu i prepoznato (npr. Zakonik o krivičnom postupku).

 

Najzad, domaći propisi koji regulišu tajnost podataka ne definišu profesionalnu tajnu u kontekstu građanin – organ javne vlasti, što dodatno ugrožava pravnu sigurnost kontrolisanih lica.

 

 

Zaključak

 

Problemi koje sam opisao mogu ozbiljno da dovedu u pitanje proklamovani cilj Zakona jer ugrožavaju ne samo procesna prava građana iz ZPPPA, već i prava garantovanih Ustavom. Zbog toga, opravdano je očekivati da se pred Ustavnim sudom pokrene pitanje ocene ustavnosti Zakona ne toliko zbog solidarnosti s bogatima već zbog zaštite ustavnih prava građana.