Uticaj suda u Strazburu na domaće odluke o pravima građana

Zakonodavstvo jedne države kreira ona sama u granicama svoje teritorije. Zato se kaže da je državna vlast suverena-država je samostalna i nezavisna u uređenju svoje vlasti, u donošenju propisa na svojoj toritoriji, te druge države ne mogu na to uticati.  Međutim, i pored toga što unutar granica jedne države postoji njeno unutrašnje pravo, nasuprot tome, izvan njenih granica, postoji međunarodno pravo koje stvaraju sve države i međunarodne organizacije. Okosnica međunarodnog prava su međunarodni ugovori (konvencije) koje države kreiraju i potpisuju.

Postavlja se pitanje odnosa međunarodnog prava i unutrašnjeg prava jedne države. Ovaj odnos u Republici Srbiji određen je Ustavom u članu 16 koji propisuje da su opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava i međunarodni ugovori sastavni deo našeg pravnog poretka i da se neposredno primenjuju. Dakle, naš pravni poredak pored domaćih propisa čine i međunarodni - sve konvencije koje naša država potpiše. Primena tih konvencija (međunarodnih ugovora), obezbeđuje se kroz proces ratifikacije - potvrđivanje međunarodnog ugovora u formi posebnog zakona koji usvaja Skupština Srbije. Stoga su svi sudovi i drugi državni organi, a to se odnosi i na Ustavni sud, u obavezi da jednako primenjuju kako domaće propise, tako i međunarodne. Pitanje hijerarhije unutrašnjeg i međunarodnog prava rešeno je članom 167 Ustava, tako što svi propisi moraju biti u saglasnosti sa Ustavom. Ali, potvrđeni međunarodni ugovori moraju biti „samo“ u saglasnosti sa Ustavom, dok domaći zakoni treba da budu u saglasnosti i sa međunarodnim ugovorima i sa Ustavom. Tako je dat primat konvencijama koje naša država potvrdi, nad domaćim zakonima.

Jedna od konvencija koju ima veliki značaj za naš pravni sistem, a koju je naša država potvrdila 2003. godine, svakako je Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava. Konvencija proklamuje najznačajnija ljudska prava i osnovne slobode i ustanovljava nadležnost Evropskog suda za ljudska prava, ne bi li se obezbedilo poštovanje obaveza iz Konvencije od strane država potpisnica. Kada su u okviru unutrašnjeg pravnog sistema iscrpljena sva pravna sredstva (to uglavnom podrazumeva da je izjavljena i ustavna žalba), pojedinci se radi zaštite svojih prava zaštićenih konvencijom, putem predstavke mogu obratiti “sudu u Strazburu”.

Upitan je uticaj odluka Evropskog suda na praksu domaćeg Ustavnog suda, posebno kada je reč o odlukama Ustavnog suda donetih povodom ustavnih žalbi. Ustavni sud se u više stotina svojih odluka poziva na odluke Evropskog suda, te je primetan napor da svoju praksu uskladi sa stavovima evropskih sudija sa ciljem da ustavna žalba postane delotvorno pravno sredstvo. Ovo je naročito upadljivo u slučajevima podnošenja ustavne žalbe zbog neizvršenja presuda koje su donete protiv državnih preduzeća. U skladu sa nalogom Evropskog suda, koji je ocenio da u datom slučaju ustavna žalba nije adekvatno zaštitila prava pojedinaca, Ustavni sud je naložio državi da iz svog budžeta isplati dosuđene iznose u postupcima vođenim protiv državnih preduzeća. Pored pomenutog primera, Ustavni sud je uskladio svoju praksu sa “nadnacionalnim” sudom i kada je reč o postupcima po ustavnoj žalbi gde se tražila zaštita prava na život, ograničenje dužine pritvora, pretpostavke nevinosti itd.

Međutim, Ustavni sud nije bio dosledan praksi Evropskog suda u pogledu zaštite jednakosti i zabrane diskiminacije. Ovakvo odstupanje zapaža se prilikom ispitivanja ustavnosti Zakona o državljanstvu, u kome pravi razliku između svojih državljana u zavisnosti od toga da li je pojedinac sa teritorije Republike Srbije ili ne, te samo za jedne predviđa kao uslov boravak u našoj zemlji dve godine. Slično je i povodom ustavnih žalbi vojnih rezervista kada je Ustavni sud u potpunosti zanemario standarde Evropskog suda u pogledu utvrđivanja postojanja diskriminacije.

Ustavni sud selektivno prati savete Evropskog suda za ljudska prava kada je reč o pravu na obrazloženu odluku u okviru prava na pravično suđenje. Po žalbama sudija, poništio je brojne odluke Visokog saveta sudstva kojima su sudije razrešene svoje funkcije, nalazeći da takve odluke ne mogu opstati jer ne sadrže valjano obrazloženje. Nasuprot tome, Ustavni sud zanemaruje obavezu javnog tužioca da obrazloži svoju odluku o tome zašto odustaje od gonjenja za krivična dela koja se gone po službenoj dužnosti. To pravda činjenicom da odluka javnog tužioca predstvalja samo njegovo obaveštenje. Evropski sud je kritikovao ovakvo stanovište i ukazao da odluka javnog tužioca o nepreduzimanju krivičnog gonjenja mora biti obrazložena zbog poverenja i pravne sigurnosti građana.

Kroz nekoliko pomenutih primera može se zaključiti da uticaj Evropskog suda na Ustavni sud svakako postoji, ali da nije jednoznačan. U nekim pitanjima Ustavni sud se u velikoj meri oslanja na stavove Evropskog suda, dok ima i slučajeva kada ih potpuno zanemaruje. Jedan od razloga za ovakvo stanje stvari svakako je i okolnost da praksa Evropskog suda nije obavezujuća za države, već dobrovoljna. Takođe, za države koje ne uvažavaju stavove Evropskog suda, ne postoji sankcija, te se svaka primena prakse suda u Strazburu, zasniva na težnji ka dobrim međunarodnim odnosima, solidarnosti i poštovanju međunarodne zajednice. Kako bi se povećala svest o značaju primene Evropske konvencije i sledila stanovišta Evropskog suda, potrebno je da i sudovi opšte nadležnosti i Ustavni sud donose svoje odluke jednakom primenom domaćeg i međunarodnog prava. Stiče se utisak da sudovi zanemaruju ili “zaborave” da su međunarodni propisi zapravo naši propisi i da u primeni jednih i drugih, ne treba da postoji razlika. Takođe, neophodno je da se građani sa jedne strane, kao i advokati, u svojim zahtevima i navodima pred sudovima, više pozivaju na međunarodno pravo i preduzimaju mere radi bolje obaveštenosti građana o značaju međunarodnog prava.