Prošlo je skoro dve decenije od kada su pioniri medijacije počeli da šire ideju o medijaciji, ali i da je primenjuju u praksi. Pioniri su već postali penzioneri, a medijacija je i dalje ostala u povoju. Prihvaćena je od nauke, dobila je zakonsku regulativu, obučen je veliki broj medijatora, preko hiljadu, a država je donela i podsticajne norme oslobađanjem od plaćanja sudske takse ukoliko se spor reši sporazumno, pre zaključenja pripremne rasprave. Ali i dalje su slučajevi medijacije zanemarljivo mali.
Šta to sprečava građane da se odluče da pokušaju medijaciju kada im sporovi traju više decenija? Šta to sprečava advokate da podstaknu svoje klijente na medijaciju, kada ih čekaju dugi sporovi sa neizvesnim ishodom? Šta to sprečava sudije da strankama preporuče medijaciju kada imaju na stotine nerešenih predmeta sa vremenskim razmacima u zakazivanju suđenja od nekoliko meseci, kada ih čeka pisanje presuda i odluke po žalbama na njihove presude?
Da li su advokati i sudije neprijatelji medijacije i da li u njoj vide opasnost za svoju profesiju?
U ovom tekstu pokušaćemo da damo kratke odgovore na ova kompleksna pitanja, u skladu sa svrhom i prostorom ovoga teksta, jer ona zahtevaju opsežno istraživanje i ozbiljno ispitivanje uzroka i mogućih rešenja.
Moje dosadašnje iskustvo, kao jednog od pionira sudski pridružene medijacije, daje mi za pravo da kažem da se kod nas još uvek ne poznaje suština medijacije, pa je zato pogrešno predstavljena ili nedovoljno objašnjena. Građani i advokati koji bi trebalo da se za nju odluče, ne znaju u šta ulaze i koja je uloga medijatora.
Aktuelni promoteri medijacije i sam tekst Zakona o posredovanju-medijaciji naglašavaju da medijator ne presuđuje već posreduje, da odluku o sporu donose stranke, ali izostaje objašnjenje u čemu se posredovanje sastoji i kakava je razlika u posredovanju medijatora i posredovanju posrednika u drugim oblastima, kao i koja je uloga medijatora kada o sporu odlučuju stranke.
U čemu se sastoji posredovanje u medijaciji? Koja je uloga medijatora?
U medijaciji, nezavisan, neutralan i nepristrasan medijator, pomaže strankama da razjasne svoje odnose, da sagledaju uzroke svojih sukoba, da procene svoje pozicije, potrebe i interese, da se suoče sa svojim strahovanjima za ishod spora. Jednom rečju, da naprave analizu svojih odnosa, kao i da svako od njih proceni svoje slabosti i svoje prednosti u sporu. Medijator je neutralan, ali ne i pasivan, već aktivno postavlja pitanja navodeći stranke da prilikom odgovora na postavljena pitanja čuju sebe i drugu stranu i usmere se na potrebe i interese, tačnije postanu praktični i delotvorni u pronalaženju rešenja.
Kada se u razgovoru sa medijatorom istraži sve napred navedeno i utvrde potrebe i interesi, pristupa se pregovaranju da bi se došlo do rešenja koje će zadovoljiti obe strane. Pozicija medijatora u pregovaranju zavisi ne samo od njegovih sposobnosti da bude dobar pregovarač, da od analize pređe na sintezu, već i od “manevarskog prostora” koji su mu dale stranke.
Ovo zato što je osnovni princip u medijaciji princip dobrovoljnosti, koji se ne ogleda samo u slobodi stranaka da pristupe medijaciji, već i uređivanju odnosa u toku medijacije: ko će biti medijator, gde će se medijacija voditi, u kojim vremenskim razmacima će se sastanci zakazivati, ali i kakva je uloga medijatora, da li je on samo neko ko ih posmatra i prati ili neko ko je aktivan, ko usmerava proces, ko je dobar facilitator. Ako se stranke saglase, da li je neko ko može da im predlaže rešenja pitanjem: “kako procenjujete ovaj predlog?”
Medijator ne nameće rešenje, ali ga sa strankama aktivno traži. Poslednja reč je na strankama: da donesu odluku o tome koje će rešenje prihvatiti i kakav sporazum sačiniti.
Upravo nesporazum o ulozi medijatora i nerazumevanje granice do koje medijator može da ide, odvraća građane i advokate od medijacije, jer se u praksi dešava da se stranke ispričaju, da se medijator sit naćuti objašnjavajući da on ne sme da se meša, da je neutralan, da ne donosi rešenje i da stranke moraju same da ga nađu. Advokatu je objašnjeno da i on mora da ćuti, jer stranke donose odluku, što izaziva negativnu reakciju advokata i stranaka. Kada dođe do faze pregovaranja, svaka stranka se ukopa u svoju poziciju i svi se rastanu bez sporazuma. Posle toga, učesnici su kritičari medijacije, koji će odvraćati svoje poznanike i kolege da idu na medijaciju.
Advokati nisu shvatili suštinu medijacije, jer da jesu, sagledali bi njene prednosti. Medijacija im ne oduzima posao već im, naprotiv, omogućava da efikasnije pomognu klijentu, da mu smanje troškove, da učestvuju u neformalnom postupku ne pazeći na procesne zakone, već da umešno pregovaraju sa suprotnom stranom, uz posredovanje medijatora, ne strepeći kako će se spor okončati. U aktuelnom pravosuđu nikada ne znate kakvu ćete odluku dobiti i šta će vas snaći.
Stranke umeju da prepoznaju advokate koji im reše probleme koji imaju, bez dugogodišnjeg suđenja, uvek ga dobro nagrade, a i preporuče drugima.
Duge, neizvesne parnice nikome ne idu u korist, ni strankama ni advokatima, jer je sudska praksa raznolika i nikada ne možete biti sigurni kako će se i kada spor okončati.
Dragocena je uloga sudija , koji prilikom preporučivanja medijacije moraju da upoznaju stranke sa osnovnim karakteristikama medijacije i da argumentima navedu stranku da prihvati medijaciju, jer je to u njenom interesu. Da će tako brže i jeftinije okončati spor na način da obe strane budu zadovoljne. Da upozori stranke da zbog broja predmeta suđenje može da bude zakazano na nekoliko meseci, ponekad i duže od šest meseci, a medijacija mora da se okonča za najduže 60 dana od kada dođete kod medijatora. Sudija ne treba preterano da insistira, jer će stranka steći utisak da želi da se oslobodi predmeta.
Mirnim rešenjem spora putem medijacije svi dobijaju:
- stranke će brže i jeftinije rešiti svoj spor na način da obe budu zadovoljne;
- advokati će bez dugogodišnjih odlazaka u sud, čekanja u sudskim hodnicima, odlaganja rasprava, pisanja podnesaka, proučavanja propisa i sudske prakse i neizvesnosti kako će se parnica okončati, zajedno sa svojim klijentom, doći do rešenja kojim će njegov klijent biti zadovoljan i za tu uslugu dobiti odgovarajući naknadu i preporuku;
- sudija će imati satisfakciju da je uputio stranke u postupak iz koga su obe izašle zadovoljne, za razliku od sudskog postupka u kome jedna stranka svakako ne bi bila zadovoljna presudom, a moguće i obe strane.
Građani koji su zainteresovani da svoj spor reše medijacijom mogu se obratiti Centru za medijaciju, koji okuplja medijatore Srbije. Centru se možete obratiti putem elektronske pošte centar@medijacija.org ili putem telefona 011 2432 473 i 066 820 5027.