Spontana okupljanja u vreme COVID-19

U redovnim okolnostima građani imaju pravo da se spontano okupe kako bi negodovali povodom izjave javnog funkcionera. Tada im je dozvoljeno da nose transparente, uzvikuju parole i da se kreću ulicom. Slobodom okupljanja su zaštićena i određena ponašanja koja predstavljaju prekršaje iz Zakona o javnom redu i miru (ZJRM) ili Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima.

 

Odgovor na pitanje da li je ponašanje učesnika skupa u vreme proglašene epidemije COVID-19 kažnjivo nije jednostavan, usled nedostatka sudske prakse, kao i zbog čestog menjanja propisa. Na kraju teksta je dat pregled ograničenja skupova na otvorenom u periodu nakon ukidanja vanrednog stanja.

 

 

 

Da li je zabranjeno pozivanje na mirno spontano okupljanje?

 

Pozivanje na spontani skup tokom trajanja zabrane okupljanja zbog epidemije COVID-19 je kažnjivo, kao što je kažnjivo i u redovnim okolnostima. Naime,  Zakon o javnom okupljanju (ZJO) dozvoljava spontana okupljanja, ali zabranjuje da budu sazvana od strane organizatora, što je u suprotnosti sa Ustavom RS i međunarodnim standardima.

 

Uživanje slobode okupljanja je teško ostvarivo bez organizacije koja će oblikovati poruke, istaći zahteve i brinuti se o održavanju reda. Kada se građani okupe spontano, bez postojanja poziva, policija u praksi protiv aktivnih pojedinaca koji naknadno preuzmu organizaciju pokreće prekršajne postupke. Lica koja na sebe preuzmu organizaciju preuzimaju  odgovornost i za druge prekršaje, a u slučaju Zabrane okupljanja zbog epidemije COVID-19, mogu i krivično odgovarati zbog Nepostupanja po zdravstvenim propisima za vreme epidemije  (čl. 248 KZ).

 

Izražavanje mišljenja na društvenim mrežama da je neophodno izaći na ulice ne bi trebalo da bude upotrebljavano kao dokaz namere da se skup sazove. Praksa je pokazala da policija aktivno prati društvene mreže i da postove okrivljenih koristi kao dokaz u prekršajnom postupku. Zato je neophodno biti pažljiv prilikom formulisanja ili deljenja postova na društvenim mrežama, budući da, u slučaju postojanja zabrane okupljanja, namerni ili nemarni sazivar skupa može snositi i krivičnu odgovornost.

 

 

 

Da li je zabranjeno učešće na mirnim spontanim okupljanjima?

 

Učešće na spontanom skupu uprkos Zabrani okupljanja u uslovima proglašene epidemije COVID-19 se, u zavisnosti od okolnosti konkretnog slučaja, može podvesti pod više prekršaja i krivičnih dela koji su navedeni u tabeli na kraju teksta i čija lista nije iscrpna.

 

U redovnim okolnostima učesnik skupa ne bi trebalo da bude kažnjen zbog dizanja buke, uzvikivanje parola ili korišćenja razglasa (čl. 7 ZJRM) jer je slanje poruka neizostavni deo slobode okupljanja. Zaštitu mogu uživati i provokativne i uvredljive poruke (npr. uzvikivanje parole „fašisti!“ na protestu povodom policijske brutalnosti). Međutim, za razliku od obraćanja kordonu policije, vređanje pojedinih policajaca može biti kažnjivo sa do 60 dana u zatvoru (čl. 22 ZJRM). Za izvršenje ovog prekršaja neophodan je umišljaj, odnosno namera omalovažavanja, bez koje nema ni prekršaja. Tako da kod objektivno uvredljivih reči izrečenih službenom licu u stanju afekta (npr. „J…. ti mater, zašto me biješ!?“)  neće postojati prekršaj.

 

Budući da je prevashodna uloga policije da omogući održavanje skupa, ona bi morala da pokaže suzdržanosti i da učesniku koji upućuje uvrede prvo izda verbalno upozorenje. Privođenje učesnika sudiji za prekršaje nema opravdanje u Zakonu o prekršajima, osim ukoliko se time on ne sprečava u daljem vršenju prekršaja, što bi u ovom kontekstu podrazumevalo da je u više navrata vređao policiju.

 

Ukoliko učesnik bude osuđen zbog ovog prekršaja, teško je zamisliti da minimalna novčana kazna (50.000 dinara) ne bi imala adekvatan preventivni efekat kako za njega tako i za druga lica. Sa druge strane, izricanje visokih novčanih kazni ili kazni zatvora, pogotovo ukoliko postoje opravdane sumnje da je sproveden pravičan postupak pred sudom, može imati jak odvraćajući efekat za uživanje slobode okupljanja.

 

Zaštićene su i uvredljive i provokativne poruke upućene zvaničnicima koje se ne mogu podvesti pod krivično delo Povreda ugleda Srbije (čl. 173 KZ), te  u tom slučaju zvaničnicima ostaje samo  mogućnost tužbe za povredu časti i ugleda ili privatne krivične tužbe za uvredu. Krivičnim delom Povreda ugleda strane države i međunarodne organizacije (čl. 175 KZ) je između ostalog sankcionisano i izlaganje poruzi zastave strane države, koje nije kažnjivo ukoliko nije postojala namera omalovažavanja ili je učinjeno u okviru ozbiljne kritike u naučnom, književnom ili umetničkom delu, u izvršavanju službene dužnosti, novinarskog poziva, političke delatnosti, u odbrani nekog prava ili zaštite opravdanih interes (npr. ispisivanje imena Zagorke Dolovac, Republičkog javnog tužioca na zastavi Kolumbije).

 

Okolnosti su uvek važne tako da neko ko uzvikuje parole koje predstavljaju govor mržnje (npr. „Nož, žica, Srebrenica!“) nije zaštićen slobodom izražavanja i može biti krivično gonjen zbog krivičnog dela Rasna i druga diskriminacije (čl. 387 KZ). Posebno je zabranjena i upotreba  neonacističkih ili fašističkih simbola i obeležja (npr. nacističko salutiranje ili uzvikivanje „Zig hajl!“).[1]

 

Ometanje službenog lica u vršenju službene dužnosti (čl. 23 ZJRM) je krivično delo za koje je zaprećena maksimalna kazna od 10 godina zatvora. Tako učesnik skupa koji policajcu preti kamenicom rizikuje do 5 godina zatvora (stav 2), a onaj ko je na policajca baci rizikuje do 10 godina zatvora (stav 3), bez obzira da li je policajcu naneta telesna povreda.

 

Pod izvršenje ovog krivičnog dela se može podvesti i nešto što bi u redovnim okolnostima predstavljalo samo uvredu, odnosno pljuvanje, kašljanje ili uriniranje (bacanje kesa sa mokraćom) na policiju, a u slučaju da kao neko od policajaca razvije COVID-19 otvara se i mogućnost odgovornosti za krivično delo Prenošenje zarazne bolesti (čl. 249 KZ).

 

 

 

Da li je dozvoljena upotreba sile za razbijanje mirnih spontanih okupljanja?

 

Teško je zamisliti situaciju u kojoj je upotreba sile (sredstava prinude) neophodna za prekid mirnog skupa. Mirni skupovi, za razliku od nasilnih, uživaju punu ustavnu zaštitu. Upotreba sile može biti samo izuzetno dozvoljena, pod uslovom da je propisana zakonom, da se primenjuje radi postizanja legitimnog cilja propisanog Ustavom i da je u konkretnom slučaju neophodna u demokratskom društvu i srazmerna.

 

Zaštita javnog zdravlja je jedan od legitimnih ciljeva propisanih Ustavom radi kojeg se sloboda okupljanja može ograničiti. Sprovođenje zakona ne sme samo sebi biti svrha, već i u konkretnom slučaju mora služiti postizanju legitimnog cilja. Tako procena policije može biti i da će upotreba sile radi sprovođenje zabrane okupljanja naneti veću štetu javnom zdravlju od dozvoljavanja da se skup održi.

 

Ukoliko policija proceni da je neophodno prekinuti miran skup ona će izdati naredbu za razilaženje, a silu eventualno upotrebiti samo prema onima koji odbijaju da se povinuju naredbi, pri tom praveći razliku između onih koji napadaju policiju ili pružaju aktivni otpor i onih koji samo pružaju pasivni otpor (zauzimanje klečećeg, sedećeg, ležećeg ili sličnog položaja).

 

Učesniku mora biti omogućeno da postupi po naredbi što podrazumeva legitimisanje službenog lica[2], izdavanje naredbe i dodatnog upozorenja[3] pre upotrebe sile. Učesniku koji se povinuje naredbi da se udalji sa skupa službeno lice bi trebalo da da instrukcije o smeru u kom to može bezbedno učiniti i protiv tog lica nikako ne bi trebalo da bude upotrebljena sila.

 

Zakon o policiji propisuje upotrebu sredstava prinude[4] samo onda kada nije moguće drugačije izvršiti zadatak, postepeno[5] (od blažeg ka strožem) i srazmerno[6] opasnosti ili težini dela koje se sprečava. U slučaju pružanja pasivnog otpora, službeno lice ima pravo da upotrebi fizičku snagu, ali i neka druga sredstva prinude. ODIHR[7] je u svom Mišljenju o nacrtu Zakona o policiji Srbije naglasio da mogućnost upotrebe službenih palica, konja i pasa u slučaju pružanja pasivnog otpora nije u skladu sa međunarodnim standardima. Ograničenja u slučaju pružanja pasivnog otpora ipak postoje, te se ne mogu upotrebljavati gasni sprej, elektrošoker i vodeni top.

 

Ograničenje upotrebe fizičke snage kada je reč o licima mlađim od 14 godina, očigledno bolesnim i iznemoglim licima, teškim invalidima i trudnicama čija je trudnoća vidljiva ili koje upozore da su trudne se odnosi i na druga sredstva prinude koja se prema tim licima mogu upotrebljavati samo ako neko od tih lica vatrenim oružjem, oruđem ili drugim opasnim predmetom ugrožava život lica.[8]

 

Udarci službenom palicom se ne smeju zadati u predelu glave, vrata, kičmenog stuba, grudnog koša, trbušnog zida, genitalija i zglobova, osim ako su takvi udarci neophodno potrebni radi zaštite života i tela. Ograničenja u pogledu upotrebe drugih sredstava prinude su propisana i u Pravilniku o policijskim ovlašćenjima. Ovim Pravilnikom je izričito zabranjena upotreba elektrošokera na vozačima bicikala u pokretu zbog izazivanja opasnosti po život, iz čega bi sledilo da je i upotreba drugih sredstava prinude u tom slučaju takođe zabranjena.

 

Nasilno ponašanje pojedinaca ili grupa unutar većeg skupa ne bi samo po sebi trebalo da predstavlja razlog za prekid skupa, budući da je zadatak policije da takva ponašanja suzbije, a mirnim učesnicima skupa omogući uživanje slobode okupljanja. Ukoliko policija ipak nije u mogućnosti da suzbije nasilnike, ona bi skup trebalo da prekine zbog opasnosti od nasilja, uništavanja imovine ili drugih oblika narušavanja javnog reda u većem obimu[9]. Međutim, tada neće biti opravdana primena sredstava prinude čije dejstvo se ne može ograničiti samo na nasilne pojedince ili grupe (npr. suzavac), niti će biti opravdana upotreba sile prema nenasilnim učesnicima. Upotreba suzavca je naročito sporna jer tako nastaje ozbiljna opasnost po javno zdravlje koje se intervencijom policije prvenstveno štiti.

 

U slučaju prekomerne upotrebe sile, službena lica mogu snositi krivičnu odgovornost za krivično delo Zlostavljanje i mučenje (čl. 137 KZ) za koje je zaprećena maksimalna kazna od 10 godina zatvora.