Pravda za mala prava

Radeći kod oca u advokatskoj kancelariji, neretko sam imao priliku da čujem misao kako ići u sud znači ići po pravdu. Kao relativno mlad advokat, i dalje imam pravo na zabludu o postojanju jasne paralele između suda i pravde. Međutim, u sadašnje vreme kada se vrednuje pragmatičnost, postavlja se pitanje da li se uopšte isplati težiti pravdi ili je pravda jedan arhaični institut koji svoje uporište ne može naći u sudskom postupku.

 

Iskustvo me je uverilo kako pravda zaista može biti ostvarena kroz postupanje suda, odnosno kroz odluke koje su, prema subjektivnom uverenju, zasnovane na pravilnoj primeni pravnih propisa. Međutim, elementarni problemi svakog susreta sa sudom jesu izrazita dužina trajanja postupka, kao i impozantni materijalni troškovi koje isti generiše.

 

 

Trajanje postupka

 

Koliko traje prosečan parnični postupak? Čak i kada bi postojala vrlo precizna i ažurna statistika, odgovor nije od presudnog značaja budući da postavljeno pitanje, naizgled elementarno, nije najbitnije. Pitanje od suštinskog značaja, a koje nažalost postaje retoričko, jeste da li postupak pred sudom traje znatno duže nego što bi trebalo. Siguran sam da svaki učesnik sudskog postupka može da potvrdi kako se skoro svako drugo ročište ne održi, odnosno odloži.

 

Najčešći razlozi neodržavanja se ogledaju u neadekvatnoj dostavi pismena, a što je posledica donekle konfuznih odredaba Zakona o parničnom postupku. Propisano je dostavljanje na adresu navedenu u ličnoj karti, ali zakon kasnijim odredbama urednu dostavu vezuje za utvrđivanje ‘’tačne adrese’’. Navedeni termin podleže diskrecionom tumačenju i u praksi se često dostavljanje nekoliko puta ponavlja, uz neažurnu asistenciju Ministarstva unutrašnjih poslova, do konačnog donošenja odluke o postavljanju privremenog zastupnika. Mnogo adekvatniji pristup navedenom predstavlja zakonska regulativa Zakona o privrednim društvima u okviru koje se konstituiše neoboriva pretpostavka da je sedište pravnog lica na adresi koja je navedena u Agenciji za privredne registre.

 

Ni saznanje o tačnoj adresi učesnika ne dovodi do ekspeditivnosti postupka. Naime, zakonski rok za dostavljanje podneska parničnom sudu jeste 15 dana pre dana održavanja ročišta. U praksi se podnesak koji je i znatno ranije upućen sudu, tek na ročištu dostavlja suprotnoj strani, a što takođe dovodi do neminovnog odlaganja suđenja. Imajući obzir prema kompleksnosti organizovanja rada pošte i administracije suda, nedopustiv je protek od nekoliko nedelja za dostavu podneska sudu i suprotnoj strani.

 

Svakako najveći problem predstavljaju vremenski razmaci u okviru kojih se zakazuju ročišta. Dovoljno je reći da je veoma iznenađujuće kada između dva ročišta protekne manje od dva meseca, dok period od 6 meseci postaje aksiom na koji se svi, nažalost, navikavamo. Krivica primarno leži u lošoj organizaciji pravosuđa, odnosno u nedovoljnom broju sudija koji rešavaju veliki broj predmeta, pa česta slika u sudu jeste tabla sa ročištima ispred sudnice u kojoj je navedeno da postupajući sudija ima 15 zakazanih ročišta u toku jednog dana.

 

Trajanje postupka je posledica više uzroka, poput neažurne administracije, nedovoljnog broja sudija i određenih zakonskih odredbi koje su podložne ambivalentnom tumačenju i zloupotrebi. Međutim, upravo usled navedenog, sudije bi morale češće da primenjuju procesne odredbe koje imaju na raspolaganju, a što iz nepoznatnog razloga izbegavaju. Veštak čiji se nalaz čeka mesecima se novčano ne kažnjava. Odlaže se ročište na molbu tuženog koji peti put menja punomoćnika u predmetu. Saslušanje stranke ili svedoka se ne stavlja van snage, iako treći put ne dolaze na ročište.

 

 

Troškovi postupka

 

Nekada su se takse na tužbe i presude plaćale poštanskim markama. Danas pojedinci neretko pozajmljuju novac kako bi platili troškove postupka. Taksa na tužbu povodom bilo kog imovinskog spora u vezi sa dvosobnim stanom u Beogradu iznosi oko 70.000,00 dinara. Pored takse na tužbu, postoji i znatan broj drugih taksi, kao i česti troškovi veštačenja.

 

Dakle, u slučaju da neko lice bez adekvatnog osnova koristi Vaš stan, morali biste da, pored nemalih troškova na ime angažovanja advokata, odvojite više od stotinu hiljada dinara samo za isplatu sudskih taksi. Zakon poznaje pravo na povraćaj istih od suprotne strane, ali nelikvidnost najčešće dovodi do faktičke nemogućnosti naplate. Veoma interesantna jeste i činjenica da su troškovi taksi u krivičnim i stečajnim postupcima drastično manji nego u parničnim postupcima između fizičkih lica.

 

Poseban slučaj koji demotiviše pojedince na pokretanje parnica jeste već notorna činjenica kako odluke često nije moguće prinudno sprovesti, jer naplata svakog novčanog potraživanja zavisi od postojanja imovine suprotne strane. U slučaju njenog nepostojanja, sve dotadašnje troškove na ime rada advokata i sudskih taksi niko neće kompenzovati.

 

 

Predmet zaštite

 

Sudski postupak i dalje predstavlja elementarno sredstvo za zaštitu prava. Nažalost, krucijalna razlika između stanja u sudstvu pre 20 godina i danas jesu zahtevi koji su predmet sudske zaštite. Danas se, usled istaknute problematike ogledane kroz vremenski i finansijski utrošak, isključivo ‘’sude’’ oni koji moraju - supružnici koji dele imovinu, majke koje zahtevaju alimentaciju, očevi koji zahtevaju viđanje sa decom, kupci stanova koji su duplo prodavani.

 

Sa druge strane, nekada je sud predstavljao simbol zaštite svih prava. Postupak se inicirao kada se 2 metra uđe na nečije zemljište ili kada komšija usled preglasne muzike krši, danas već arhaične, odredbe o štetnim emisijama. Upravo se pravna država gradi na odlučnom reagovanju na svako nepoštovanje propisa, jer kršenje ‘’malih prava’’ ohrabruje kasnije oduzimanje najelementarnijih sloboda.

 

Nekada postoji paralela između odluke suda i pravde, ali pravda koja je većini nepristupačna i nedostižna lako postaje nepravda.