Okupljati se ili ne okupljati se - pitanje je sad!

Na određena ljudska prava i slobode smo toliko navikli u mirnom, redovnom ili normalnom odvijanju života, da na njih ponekad i zaboravimo. Uvođenjem vanrednog stanja u Republici Srbiji 15. marta 2020. godine zbog širenja COVID-19 virusa, otvara se mogućnost da vlasti ograniče niz ljudskih prava i sloboda. To je slučaj i sa slobodom mirnog okupljanja, a ovaj blog će pokušati da ukratko približi slobodu mirnog okupljanja, te pod kojim uslovima i koliko može da se ograniči. 

Šta je javno okupljanje?

U Srbiji se javnim okupljanjem smatra okupljanje više od 20 ljudi na istom mestu koji žele da izraze, ostvare ili promovišu državna, politička, socijalna i nacionalna uverenja, ciljeve, slobode i prava u demokratskom društvu. U smislu Zakona o javnom okupljanju, javna okupljanja se dešavaju i na otvorenom i u zatvorenom prostoru, a jedina razlika je što okupljanja u zatvorenom ne podležu prethodnoj prijavi policiji. Javno okupljanje je važno jer stoji u samim temeljima demokratskog društva. Ono je direktan preduslov za javno izražavanje mišljenja, ali i za učestvovanje u raspravama od značaja za zajednicu.

Kada se sloboda mirnog okupljanja može ograničiti?

Slobodu mirnog okupljanja građanima Srbije garantuju međunarodni ugovori i Ustav Republike Srbije. I međunarodni ugovori i Ustav dozvoljavaju ograničavanja ove slobode, ali pod određenim uslovima. Evropska konvencija o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda predviđa tri uslova za ograničavanje: 1) da bude u skladu sa zakonom; 2) da je neophodno u demokratskom društvu; i 3) da odgovara legitimnom cilju koji postavlja sama Konvencija. Ustav Republike Srbije na sličan način predviđa ograničenja slobode mirnog okupljanja, a osnov za ograničavanje (legitimni cilj u rečniku Evropske konvencije) bi u trenutnom slučaju bila zaštita javnog zdravlja.

Ministar zdravlja je, koristeći se mogućnošću ograničavanja slobode mirnog okupljanja, a zbog opasnosti od širenja zarazne bolesti COVID-19, zabranio javna okupljanja u zatvorenom prostoru kada se okuplja više od 50 ljudi, što važi na teritoriji cele države, a traje dok god traje opasnost od COVID-19. Izmenama od 21. marta ministar zdravlja je okupljanja, odnosno boravljenje na javnim mestima u zatvorenom prostoru ograničio na 5 ili manje lica. Vlada je uredbom o merama za vreme vanrednog stanja zabranila okupljanja i na otvorenim i na zatvorenim prostorima (osim onih koji su od posebnog interesa za funkcionisanje državnih organa - dakle zgrade Vlade, ministarstava i slično). Država uživa određeno polje slobodne procene kada donosi ovakve mere, pa je u ovom trenutku teško oceniti neophodnost potpune zabrane javnih okupljanja i „policijskog časa“ u demokratskom društvu.

Zašto je teško oceniti? Iz najmanje dva razloga:

1) Čini se da ne postoji univerzalan i tačan način kako da se odgovori na pandemiju. Različite države imaju različite taktike. U Nemačkoj je, na primer, zabranjeno organizovanje slavlja bilo na otvorenom ili zatvorenom mestu, a zabranjeno je i okupljanje više od 2 osobe, osim ako se ne radi o porodici. Međutim, u Nemačkoj ne postoji zabrana kretanja u određenom vremenskom periodu. Ova ograničenja će trajati najmanje dve nedelje, uz mogućnost da se po potrebi produže. Španija je zabranila napuštanje domova koji nije neophodno zbog hrane ili odlaska kod lekara, ali nije uvela „policijski čas“. Ograničenja prava i sloboda su različita.

2) Ministar zdravlja je u našem slučaju ograničio (ili zabranio) javna okupljanja na osnovu Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, a to se desilo u vanrednom stanju. Zakon, međutim, pruža takve mogućnost da ministar uvede takve „vanredne mere“ i kada nismo u vanrednom stanju, već kada postoji vanredna situacija, ali je obim drugih prava koja se mogu ograničiti - smanjen.

Međutim, ono što jeste sigurno je da ovakve mere moraju da budu vremenski ograničene i da ne smeju da diskriminišu. Zabrana mora da prestane bilo onda kada postane neproporcionalna cilju koji želi da ostvari (npr. širenje je zaustavljeno ili izolovano na određen deo teritorije), ili kada prestane potreba za njom - nadamo se sa vakcinom za novi virus.

Da li je trenutno ograničenje u skladu sa međunarodnim pravom ljudskih prava?

Mere u vanrednom stanju koje su do sada preduzete u vezi sa javnim okupljanjima nisu nesaglasne sa međunarodnim pravom ljudskih prava. Usvojene se u skladu sa zakonom, sa legitimnim ciljem zaštite javnog zdravlja od zarazne bolesti, a za sad se čini da su neophodne i proporcionalne. Mere kojima se ograničava interakcija mnoštva ljudi na malom prostoru se pokazuju uspešnim, uzevši u obzir način na koji se virus širi. Ono što zabrinjava pa bi trebalo da se izmeni u trenutnim uredbama i naredbama, i uzme u obzir za sve buduće odluke, je da one moraju da budu vremenski jasno ograničene. Posledice po uživanje ljudskih prava i sloboda mogu biti loše sa vremenski nepreciznim odrednicama poput „dok god traje opasnost“. Čini se lakšim jednostavno produžavati odluku na svakih nedelju ili dve, nego blanko zabraniti javna okupljanja kada nije moguće u pouzdano predvideti da li će opasnost trajati još dugo.

U situacijama kriza i nepogoda, izvršne vlasti dobijaju znatno veća ovlašćenja i to je do određene mere razumljivo jer se suočavaju sa nepotpunim informacijama što zahteva određenu fleksibilnost. No, države imaju stalnu obavezu poštovanja ljudskih prava i moraju se uvek voditi do sada dostignutim standardima međunarodnog prava, ma koliko to teško njima delovalo. Bitno je da vlasti blagovremeno i na razumljiv način komuniciraju sa građanima o merama koje je neophodno preduzeti. Demokratija ne prestaje uvođenjem vanrednog stanja.