Arhuska konvencija i Ekološka pravda

U danskom gradu Arhusu usvojena je 1998. godine Arhuska konvencija čiji je cilj da ojača ulogu građana i organizacija civilnog društva u pitanjima koja se tiču (zaštite) životne sredine. Utemeljena je na principima transparentnosti i participativne demokratije. U okviru tzv. tri stuba Arhuske konvencije: a) pristup ekološkim informacijama, b) učešće javnosti u odlučivanju o ekološkim pitanjima i c) pristup pravdi, segment koji se odnosi na pristup “ekološkoj pravdi” može se definisati kao “mogućnost da se pogrešne upravne odluke isprave od strane suda ili drugog nezavisnog organa koji je utvrđen zakonom”. Pravo na pristup pravdi odnosi se na dve osnovne situacije. Prema ovoj Konvenciji, “svakom licu koje smatra da je njegov/njen zahtev za ekološkom informacijom ignorisan, odbijen ili da se po njemu nije postupalo u skladu sa Konvencijom biće osiguran pristup postupku revizije od strane suda ili drugog nezavisnog organa” (čl. 9/1). Drugo, “svakom pripadniku javnosti koji ima osnovani interes ili kojem je povređeno pravo biće osiguran revizioni postupak pred sudom ili drugim nezavisnim organom, radi osporavanja materijalne i procesne zakonitosti svake odluke, radnje ili propuštanja u odnosu na tzv. posebne aktivnosti koje mogu imati uticaja na životnu sredinu” (čl. 9/2).

Ekološka pravda (environmental justice) se razvila kao pokret i koncept društvenih nauka, sa naglaskom na ‘nefer’ raspodele uticaja savremenog društva, kao što su izlaganje riziku, ali istovremeno uzima u obzir raspoloživa sredstva – bolje rečeno, njihov nedostatak – za lica na koja se odnose prihvatljive odluke. Primeri ostvarivanja ekološke pravde uključuju redefinisanje zakonodavstva o zaštiti životne sredine i obezbeđivanje sudske zaštite građanskih prava u slučajevima koji se tiču ekološke zaštite. Iz ove perspektive, veoma je jasno da ekološka i socijalna pravda, po bilo kom standardu, podrazumeva efikasan pristup sudskom i administrativnom i pravnom sistemu kako bi prava bila zaštićena i kako bi postojeći zakoni u oblasti zaštite zdravlja i životne sredine bili primenjeni.

Pravo na pristup ekološkoj pravdi ne odnosi se samo na povredu prava na informacije iz Arhuske konvencije, već uključuje i pravo da se pred sudom ospori materijalna zakonitost određene odluke. Osim odluka koje se odnose na posebne aktivnosti, strane-ugovornice će obezbediti pristup pravdi i u slučajevima koji se odnose na druge relevantne odredbe Konvencije (npr. odluke o planovima i programima) “kada je to predviđeno nacionalnim zakonodavstvom” (čl. 9/2). U osnovi, nacionalnim zakonodavstvima je prepušteno da odrede šta predstavlja osnovani interes i povredu prava, s tim što se to mora odrediti u skladu sa ciljevima Konvencije kako bi se zainteresovanoj javnosti “pružio širok pristup pravdi”.

Arhuska konvencija je suštinski povezana sa međunarodnim ljudskim pravima i fundamentalnim ustavnim i pravima i slobodama. Pristup ekološkoj pravdi, kako je to definisano Arhuskom konvencijom, počiva na osnovnom ljudskom pravu na pravično suđenje. Ovaj odnos se može uočiti u vezi Arhuske konvencije i drugih međunarodnih dokumenata koji se tiču zaštite ljudskih prava, kao što su Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima (1948), Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima (1966) i posebno Evropska konvencija o ljudskim pravima i osnovnim slobodama (1950).

Evropska konvencija o ljudskim pravima navodi da “svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama ili o krivičnoj optužbi protiv njega, ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona”. Iako Arhuska konvencija nije strukturalno i institucionalno u direktnoj vezi sa Evropskom konvencijom o ljudskim pravima (jer i ne-evropske države imaju pristup Arhuskoj konvenciji), sličnost jezičkih formulacija navodi na zaključak da uprkos autonomiji Arhuske konvencije u odnosu na Evropsku konvenciju o ljudskim pravima, sudske odluke (case law) Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu jasno ukazuju šta se podrazumeva pod nezavisnim i nepristrasnim organom kako je to određeno u Arhuskoj konvenciji. U svojoj praksi, Evropski sud za ljudska prava odlučivao je u više slučajeva koji se odnose na ekološku pravdu.

Srbija je u maju 2009. godine usvojila Arhusku konvenciju ratifikacijom, odnosno Zakonom o potvrđivanju Arhuske Konvencije u maju 2009. godine. U tom kontekstu, kako u svojoj misiji monitoringa ističe renomirana nevladina organizacija (RERI): Napredak u primeni Arhuske konvencije vidljiv je u oblasti dostupnosti informacija od javnog značaja što je rezultat posvećenog rada Poverenika za informacije od javnog značaja i truda pojedinih službenika ministarstva i lokalnih samouprava, a ne sistematskog rada državnih organa. Međutim, u međuvremenu, Srbija je država sa urušenim institucijama i devastiranom životnom sredinom. Posebno zabrinjava uporno nastojanje najviših organa izvršne vlasti, poput pojedinih ministarstava da spreče aktivnosti organizacija civilnog društva u zaštiti javnih interesa, i zaključuju da Arhuska konvencija u Srbiji se, nažalost, ne primenjuje.