Od čega Zaštitnik građana štiti

Sa velikim očekivanjima građani koji smatraju da su im postupanjem nekog državnog organa povređena ili ugrožena prava obraćaju se Zaštitniku građana, jer i sam naziv te nezavisne institucije, uvedene u pravni sistem Republike Srbije po modelu švedskog Ombudsmana (onaj koji ima sluha za narod) uliva poverenje i nadu da će povrede prava biti otklonjene trajno i efikasno. Međutim, ukoliko niste malo više upoznati sa praksom ovog organa, moguće je da ćete zaključiti da su vaša očekivanja bila zasnovana na pogrešnim uverenjima.

Zaštitnik građana, pre svega, nije ovlašćen da kontroliše rad Narodne skupštine, predsednika Republike, Vlade, Ustavnog suda, sudova i javnih tužilaštava[1]. Da građani često zanemare ovu činjenicu pokazuje veliki broj pritužbi koje ovaj organ primi tokom godine, a kojima se izražava nezadovoljstvo postupcima koji su vođeni pred pravosudnim organima[2]. Dakle, Zaštitniku građana ima mogućnost da se obrati svaki građanin (fizičko ili pravno lice, domaće ili strano) kome su postupanjem organa uprave (ili bilo kog drugog organa ili organizacije kojem su poverena javna ovlašćenja) povređena ili ugrožena prava, da je prethodno iskoristio sva raspoloživa pravna sredstva u konkretnom postupku, ili još uvek nije, ali mu preti nastupanje nenadoknadive štete, ili je predmet pritužbe povreda principa dobre uprave ili posebno nekorektan odnos organa prema pritužiocu.

Postupajući po pritužbama koje ispunjavaju sve zakonom propisane uslove[3], zaposleni u Stručnoj službi Zaštitnika građana imaju mogućnost da zatraže izjašnjenje organa uprave o navodima iz pritužbe, ali i da izlaskom na teren izvrše neposredan nadzor nad radom tog organa, obave razgovore sa odgovornim državnm službenicima i izvrše uvid u svu relevantnu dokumentaciju.

Ukoliko utvrdi da povrede prava građana postoje, Zaštitnik građana upućuje organu uprave preporuke za njihovo otklanjanje, koje iako svojom formom podsećaju na sudske presude, nisu pravno obavezujuće. Zaštitnik nas zapravo štiti tako što prepozna propuste u radu organa čiji rad kontroliše, na te propuste ukazuje, daje predlog za korigovanje nepravilnosti, o tome obaveštava javnost i time stvara svojevrstan pritisak. Jednom godišnje o stanju u oblasti ljudskih prava obaveštava Narodnu skupštinu Republike Srbije kojom prilikom ima mogućnost da ukaže na sistemske propuste i ovlašćen je predlagač zakona iz svoje nadležnosti.

Ima jako važnu ulogu u postupku pred Ustavnim sudom Republike Srbije, jer Ustavni sud je obavezan da na predlog Zaštitnika građana, kao ovlašćenog predlagača automatski pokrene postupak za ocenu ustavnosti nekog akta, za razliku od inicijativa građana po kojima postupak može, ali i ne mora biti pokrenut.

Zato što je društvo u kojem živimo obezvredilo ove važne nadležnosti koje su Zaštitniku građana poverene, često mu po okončanju postupka koji je vodio, građani upućuju pitanje „Pa od čega Zaštitnik štiti?“. Vođeni uverenjem da će jednim potezom baš on rešiti problem sa kojim se susreću, zanemaruju značaj njegove korektivne uloge u sistemu vladavine prava, gde snagom argumenata i autoritetom opominje organe uprave da sami otklone propuste u svom radu. Takođe, zanemaruju potrebu postojanja volje da organ uprave sarađuje i uvaži upućenu sugestiju. Naime, Zaštitnik građana ovlašćen je da preporuči utvrđivanje odgovornosti funkcionera koji rukovodi organom uprave koji ne postupa po preporukama, ali usled nedostatka političke volje, ovakva preporuka neće proizvesti nikakva dejstva.

Ipak, nerazumevanju mandata doprinose i afiniteti, stručnost, angažovanost, prijemčivost izabranog Zaštinika građana. Ombudsman je osoba kojoj je dat institucionalni karakter i to nije ni inokosni ni kolektivni organ, već organ “ad personam”, ličnost-institucija sa stručnom podrškom. Ukoliko se Zaštitnik građana opredeli da često u javnosti nastupa u uniformi (maskirnom odelu) iako je to službeno obeležje samo pripadnika policije, vojske i drugih ovlašćenih službenih lica koja u skladu sa zakonom obavljaju određene poslove, kao i da kredibilitet institucije gradi na osnovu osećanja građana da će nakon obavljenog razgovora sa njim baš sve biti uredu, svakako bi trebalo da nas „zaštiti“ i u situaciji kada postoji opravdana bojazan da je ugroženo javno zdravlje, ili kada postoje nesumnjivi dokazi da su policijski službenici nezakonito primenjivali mere prinude, da podnosi predlog Ustavnom sudu za ocenu ustavnosti Odluke o proglašenju vanrednog stanja, itd.

Građani su tako, ostali uskraćeni za odgovor zašto Zaštitnik građana, uprkos upućenim inicijativama, više od tri meseca, nije preduzeo niti jednu konkretnu aktivnost povodom informacija koje su objavljene u sredstvima javnog informisanja, a koje ukazuju na prikrivanje podataka o broju zaraženih i umrlih od COVID-19 u periodu od marta do jula meseca 2020. godine u Republici Srbiji. U trenutku velike uznemirenosti javnosti, pasivnog držanja nadležih organa, Zaštitnik građana jedini je raspolagao efikasnim mehanizmom, da kao nezavisan organ obavi neposredan nadzora nad radom Ministarstva zdravlja, prikupi relevantne podatke i da već kroz nekoliko dana upozna javnost sa preliminarnim utvrđenjem. Na taj način bi u jako kratkom roku imao mogućnost da otklonio svaku sumnju u efikasnog borbe države protiv epidemije, ili  bi u suprotnom, blagovremeno mogao sprečiti nastupanje nenadoknadive štete za javno zdravlje.

Ništa manje „zaštićenim“ građani se nisu osetili ni povodom očigledno nezakonite upotrebe mera prinude od strane policijskih službenika za vreme trajanja protesta u Republici Srbiji tokom jula meseca 2020. godine. Uprkos činjenici da je Zaštitnik građana lično sa svojim timovima na ulicama Beograda pratio postupanje policije, uprkos brojnim video zapisima koji su danima emitovani u medijima i na društvenim mrežama, a koji nesumnjivo ukazuju na nezakonito postupanje policijslih službenika, ni posle više od tri meseca nije objavljen službeni izveštaj o vršenju pomenutog nadzora, niti je okončan neki od postupaka pred tim organom pokrenutim po pritužbama građana da su bili žrtve policijskog zlostavljanja.

I dok aktuelni Zaštitnik građana levitira između proizvoljnosti i profesionalizma, zbunjenost građana raste. Pojedini građani obraćaju se Zaštitniku građana uvereni da on može sve, dok drugi, usled gubitka poverenja u tu instituciju, pritužbe ne podnose. Ono što je izvesno je da su zasigurno i jedni i drugi na gubitku.