Naši neobični heroji

Kaže se, obično, da nije nikakva hrabrost raditi ono što vam je inače u opisu posla (i što, pritom, ne iziskuje rizikovanje života ili bar zdravlja). Nema herojstva u obavljanju običnih poslova za koje ste plaćeni. Štaviše, razgovor o takvim, sasvim uobičajenim i u normalnom svetu očekivanim postupcima, kao o nekakvom posebnom naporu ili čak herojstvu ukazuje da nešto nije u redu.

Nema ništa sporno u prvom pasusu, bar ne teoretski gledano. Pa ipak, gotovo svakog dana čućete ili pročitati kako je neki državni službenik, novinar, aktivista... hrabar jer radi svoj posao. Kako je herojski uradio upravo ono što mu nalažu zakoni i drugi propisi po kojima postupa. Divimo se ljudima koji su očigledan plagijat proglasili plagijatom. Skidamo kapu pred urednikom koji je pustio u etar ono što bi u iole normalnoj državi bila prva vest. Tapšemo po ramenu novinare koji su postavili pitanje koje se ne postavlja.

A tek kako smo zgranuti kad naiđemo na tužioca ili sudiju koji radi svoj posao. Kad vidimo sudiju koji istupa javno braneći profesiju i vladavinu prava. Kad vidimo tužioce koji glasaju u Državnom veću tužilaca po sopstvenoj savesti, boreći se kao lavovi sa čankolizima izvršne vlasti i sa svojom fantomskom šeficom. Kada ih vidimo kako svi zajedno očajnički pokušavaju da spasu poslednje ostatke podele vlasti, a samim tim i vladavine prava u ovoj zemlji. Čudimo se toj hrabrosti znajući da će se na njih sručiti srdžba i gnev u vidu pretnji, pritisaka, gnusnih laži serviranih na naslovnicama gotovo svih dnevnih novina i prezentovanih u udarnim emisijama svake televizije sa nacionalnom frekvencijom. Da će se izmisliti vladina udruženja sudija i tužilaca, poslušnici koji su izdali svoju profesiju zarad malo mrvica sa stola svemoćne izvršne vlasti.

Jednom kada ovo prođe, a proći će, svoju decu učićemo na primerima sudija i tužilaca koji su rekli ne. Suočeni sa svom silom obesne vlasti, sa beskrupuloznim nasilnicima koji su zarobili državu, sa nadmenom sigurnošću da će se njihovim likom i delom baviti osobe čiji se stavovi menjaju neverovatnom lakoćom, ovi ljudi su ipak izabrali da pruže otpor. I to samo i jedino u vidu prostog postupanja  onako kako im piše u zakonima koji uređuju rad pravosuđa. Ništa više i ništa manje. I znate šta? Nema nikog ko danas neće reći da je to hrabro.

Lepo je diviti se ovim herojima. Samo, ima jedan problem u celoj toj postavci. Od ljudi ne možete očekivati da budu heroji. Nije u ljudskoj prirodi da rizikuju svoju i budućnost svoje dece radi viših ciljeva. Ima takvih ljudi, naravno. Njih s pravom zovemo herojima i slavimo ih. Ali to nije standardno niti uobičajeno ljudsko ponašanje. Nemamo apsolutno nikakvo pravo da osuđujemo one koji nisu heroji. Jer su, prosto, ljudi. A mi smo sveli obavljanje svakodnevnog posla na herojstvo.

Zato su ovi neobični heroji danas još važniji. Oni nisu odabrali da učestvuju u ratu, pobuni ili revoluciji. Neće položiti život na oltar izmišljenih vrednosti poput nacije, države ili partije. Nisu odabrali ni opasan posao koji zahteva da skoče u podivljalu reku da spasu dete, da ulete u zapaljenu zgradu i izvuku staricu. Nisu čak birali ni da se penju na visoko drvo da spasu komšijsku mačku. Oni su, jednostavno, odlučili da rade svoj posao sudija i tužilaca. Da podignu glas, da sastave optužnicu, da narede pokretanje postupka, da daju nalog policiji da izvede neku od istražnih radnji, da donesu presudu, da je obrazlože, da čuvaju dostojanstvo svoje profesije, da ne daju ni na sebe ni na kolege, ni na principe kojima se rukovode u poslu. Primorani su da budu heroji. Neki bi od njih to i sami bili, ali drugi ne bi. Ipak, danas moraju da biraju između, sa jedne strane, obavljanja posla vođeni zakonima i savešću i izvesne odmazde koja ih zbog toga čeka i sa druge strane, gaženja profesije i sopstvenog dostojanstva. Odabrali su ovo prvo. Na nama je da ih podržimo kako i koliko možemo. Ako su već oni primorani da budu heroji, mi možemo da budemo bar ljudi. I biće dovoljno.