Kad građani “uzmu vlast u ruke” hemijskom na referendumu

Danas je gotovo nemoguće sabrati sve građane u državi na jednom mestu da izjašnjavanjem neposredno donesu državne odluke, međutim nisu sve odlike neposredne demokratije u potpunosti iščezle. Iako imaju svoje predstavnike u Narodnoj skupštini, građani su za sebe zadržali pravo da najvažnije odluke donesu sami - hemijskom olovkom na referendumu, ili zajedno sa svojim predstavnicima. Jedan od načina za vršenje suverenosti građana Srbije je putem referenduma.

 

 

Šta je referendum?

 

Referendum je način na koji građani sa pravom glasa neposredno putem glasanja izražavaju svoju volju o merama koje je vlast ili preduzela ili tek namera da ih preduzme. Ukratko, referendum postoji kad god se neka odluka ili akt podnosi narodu na usvajanje i to kada se građani izjašnjavaju za jednu od dve ponuđene opcije: “za” ili “protiv”. Referendum može biti obavezujući za vlast ili pak samo savetodavni - kada vlast želi da sazna mišljenje građana koje ima veliku političku težinu, ali vlast nije obavezana rezultatima savetodavnog referenduma.

 

 

Šta može, a šta ne može na referendum?

 

Iako poslednjih godina političari sve češće potežu za argumentom referenduma kada im se ne sviđaju određeni zakoni ili ideje, nije moguće na referendum izneti baš svako pitanje. Tako se u Srbiji na referendumu ne može odlučivati o zakonima koji se odnose na ljudska i manjinska prava i slobode, obavezama iz međunarodnih ugovora, poreskim i finansijskim zakonima, budžetu i završnom računu, uvođenju vanrednog stanja i amnestiji, ali i pitanjima koja se tiču izbornih nadležnosti Narodne skupštine.

 

 

Kad je referendum obavezan?

 

Narodna skupština mora da raspiše referendum u pet slučajeva: 1) na zahtev većine od ukupnog broja narodnih poslanika ili najmanje 100.000 birača; 2) ukoliko se radi o promenama Ustava i to ukoliko se promene odnose na načela Ustava, ljudska i manjinska prava, uređenje vlasti, proglašavanje ratnog i vanrednog stanja i odstupanje od ljudskih prava za vreme ratnog/vanrednog stanja ili ako se radi o samom postupku promene Ustava; 3) kada se radi o promeni granica Srbije; 4) kada se radi o predlozima za osnivanje, ukidanje ili spajanje autonomnih pokrajina; i 5) lokalni referendum se sprovodi kada se radi o osnivanju, promeni ili ukidanju jedinice lokalne samouprave.

 

 

Dva slučaja u žiži javnosti

 

Mesecima unazad se priča o iznošenju dve veoma važne stvari na referendum: usvajanje Zakona o istopolnim zajednicama i čuvene promene Ustava u delu koji se odnosi na pravosuđe. Iako je možda politički i populistički korisno zagovarati ideju “da ipak narod kaže šta misli o…” Zakonu o istopolnom partnerstvu… Ustav je jasan i služi da nas u ovakvim situacijama zaštiti od nas samih - nije moguće izneti zakon o ljudskim i manjinskim pravima na referendum.

 

O promeni Ustava se govori godinama, ali se tek skoro stvarno i ušlo u taj postupak. Budući da se radi o izmeni dela Ustava o pravosuđu - a sudstvo je grana vlasti - predlog izmene Ustava (ustavne amandmane) o uređenju vlasti je obavezno izneti na referendum.

 

Promena Ustava u uređenju vlasti je naročito delikatna i važna, te je pored sadržine bitna i forma - bitno je znati i poštovati pravila igre. Najpre u Narodnu skupštinu treba da stigne predlog za promenu Ustava, koji ona treba da usvoji dvotrećinskom većinom od ukupnog broja narodnih poslanika. Međutim, taj predlog može da stigne samo od: najmanje jedne trećine narodnih poslanika, predsednika Republike, Vlade, ili 150.000 birača. Dalje nadležni odbor Narodne skupštine, a ne ministarstvo, predsednik ili Vlada, pristupaju pisanju i podnošenju predloga akta o promeni Ustava (i predlogu ustavnog zakona za sprovođenje promene Ustava). Kako je Narodna skupština dužna da ovaj akt stavi na referendum, ona je nakon usvajanja predloga akta o promeni Ustava dužna i da raspiše referendum da bi se taj akt potvrdio. Ukoliko većina izašlih birača glasa za akt o promeni Ustava, Narodna skupština donosi odluku o proglašenju akta o promeni Ustava.

 

Proces promene Ustava je kompleksan, a čak i da se od ovog trenutka do samog kraja procesa poštuju svi formalni koraci, to samo po sebi nije dovoljno da se referendum održi u demokratskoj atmosferi jer posejani pritisci i dezinformacije u godinama za nama sada mogu da dođu na žetvu.

 

 

Koji su ostali preduslovi za referendum?

 

Namera da se Zakon o referendumu i narodnoj inicijativi izmeni postoji već više od dve godine. Plan je da se Zakon uskladi sa članom 203 Ustava i da i pomenuti zakon predvidi većinu izašlih birača, što je uporedopravno bolje rešenje od trenutnog rešenja gde se traži većina od ukupnog broja birača. Uprkos relativno dobrim (potencijalnim) rešenjima u vezi sa referendumom, u situaciji kada nema potpune vladavine prava, a izborni sistem ne omogućava građanima da biraju, referendumsko odlučivanje može da se pretvori u nešto sasvim drugo.

 

Ne smeju da postoje pritisci na birače, kako bi pokazana volja bila stvarno njihova volja. Neophodno je i da vlasti ne zloupotrebe referendum tako što će koristiti priliku da zakomplikuju referendumsko pitanje - da ono ne bude dvosmisleno, da bude pogodno za odgovore sa “za” ili “protiv” i da se ne odvija pod pretnjom ostavke onoga ko pitanje iznosi na referendum.

 

Najveći deo procesa izmena Ustava koje se odnose na pravosuđe odvija se u Narodnoj skupštini, koja se ne može ponositi rečnikom svojih (naših) poslanika. U ovakvoj društvenoj klimi, kada ni javni servisi ne izveštavaju o problemima pravosuđa, a nosioci najviših državnih funkcija i dužnosti monopolizuju javni prostor u kojem nema suštinske debate, postoji osnovan strah da li će formalni i neformalni uslovi i preduslovi za referendum biti mogući u stvarnosti. Verujem da svi želimo da zaokružimo “ZA” nezavisno pravosuđe, ali je problem kada mi građani ne znamo šta zaista stoji iza predloženih izmena i u šta je sve zamaskirano u naš pristanak.