Javno tužilaštvo – čuvar srpske demokratije

Pored osnovne uloge javnog tužilaštva tj. gonjenja učinilaca krivičnih dela, ovom organu su namenjene i druge nadležnosti. Nјegova uloga je pre svega da čuva tekovine demokratije, a tek onda da u okviru takvog sistema goni one koji ga nezakonito podrivaju. Bez tendencije da analiziramo sve nadležnosti tužioca na ovom mestu ćemo se zadržati samo na jednoj, ali izuzetno vrednoj - predlogu Republičkog javnog tužioca za zabranu rada političke stranke, sindikalne organizacije, udruženja građana ili verske zajednice. Naime, na predlog Republičkog javnog tužilaštva (RJT-a), kao i Vlade, ali i organa nadležanog za upis u registar političkih stranaka, sindikalnih organizacija, udruženja građana ili verskih zajednica, Ustavni sud može da zabrani udruženje čije je delovanje usmereno na nasilno rušenje ustavnog poretka, kršenje zajemčenih ljudskih ili manjinskih prava ili izazivanje rasne, nacionalne ili verske mržnje. Ustavni sud ne može po sopstvenoj inicijativi da pokrene postupak za zabranu političke stranke, niti druge asocijacije, a to pravo nemaju ni druga pravna ni fizička lica.

Osim udruženja građana i drugih oblika udruživanja, po raznim osnovama, u savremenom svetu politička snaga pretežno je koncentrisana u političkim strankama. Iako zvanično služe pretežno organizaciji države, moć ovih organizacija je velika. Stranke mogu da ispolje političke tendencije različite prirode: od demokratskih do totalitarnih. Jasno je da totalitarnim organizacijama, čija je snaga dovoljno jaka da naruši poredak, nije mesto u tom poretku. Borba protiv neprijatelja demokratije, u koju je uključeno i tužilaštvo, svodi se u velikoj meri na težnju nadležnih organa da iz pravnog sistema odstrane nedemokratske elemente – pre svih političke stranke.

O čemu je ovde zapravo reč i šta zaista čuva RJT?

Republički javni tužilac čuva demokratiju od njenih neprijatelja koji vrebaju pogodnu priliku da je ukinu. Iako ova tvrdnja mnogima zvuči nerealna, a ova nadležnost „potrošena“, kako tvrde pojedini pisci, stvarnost svedoči suprotno. O tome ne svedoči samo srpska stvarnost, već naprotiv, ovaj problem je rasprostranjen u mnogim državama širom sveta. Istraživači koji proučavaju ovu temu upoznati su sa Gebelsovim cinizmom da je „jedna od najboljih šala demokratije to što je svojim smrtonosnim neprijateljima davala sredstva pomoću kojih je uništena“. Procedura demokratske zabrane političkih stranaka je jedan od adekvatnih odgovora Gebelsu.

Kako je nastao ovaj instrument?

Do nadležnosti navedenih subjekata koji pokreću postupak eventualne zabrane političkih stranka predlogom, došlo se spontano. Nećemo mnogo preterati ako zaključimo da su se te nadležnosti gradile vekovima unazad. Od Platonove “Države“, preko kraha Vajmarske Republike, pa do današnjih dana politička filozofija poručuje da demokratiju treba čuvati od njenog najvećeg neprijatelja – nje same. Platon je krah demokratske države objasnio bujanjem nekontrolisane slobode. U demokratiji dolazi do izjednačavanja suprotstavljenih skupina: roditelja i dece, doseljenika i starosedelaca, učitelja i učenika. Posledica te slobode je nepoštovanje bilo kakvih vrednosti, prisustvo straha i ispoljavanje udvorištva na strani onih koji bi trebalo da upravljaju društvom (roditelji, starosedeoci, učitelji...).  Vladavinu svih i metež koji u njoj nastaje koriste demagozi koji svoj interes prikazuju kao opšti. Takav sistem se ne nalazi na zdravim osnovama i posle izvesnog vremena propada. Demokratiju zamenjuje tiranida, sistem koji je njena suprotnost ili kako bi Platon rekao: „posle krajnje slobode – najveće i najstrašnije ropstvo“.

Ovo kretanje slobode u ljudkskom društvu na svojim temeljima osetila je i jedna od najdemokratskijih država prošlog veka – Vajmarska Nemačka. Sloboda utemeljena Ustavom iz 1919. godine zloupotrebljena je od strane Hitlera svima poznatog demagoga koji je, na žalost Vajmarske Nemačke, uveo tiranidu u mnogo širem području nego što su okviri te države. Od tog trenutka pa do današnjih dana praksa i teorija pod budnim okom drže sve nedemokratske elemente u društvu, procenjujući njihovu snagu u datom trenutku.

Da li je RJT adekvatan organ za ovu nadležnost i da li je koristi?

Tužilaštvo, kao čuvar državnog interesa, načelno, lišeno primesa političkog, trebalo bi da ima potpuniju sliku (od drugih subjekata) o potrebama jednog društva, kada je u pitanju zaštita demokratskih tekovina. Takođe, u proteklih tridesetak godina, RJT je ovu nadležnost koristilo, s tim što su sudbine iniciranih postupaka imale zanimljive putanje. Tokom devedesetih godina prošlog veka  RJT je predlogom iniciralo zabranu dve političke stranke. U ovoj deceniji RJT je predložilo zabranu više udruženja građana. Odluke Ustavnog suda po tim predlozima su raznovrsne i izazvale su velike polemike (stručne) javnosti.

Svako pravno rešenje ima svoje pristalice i kritičare, pa je takva situacija i sa ovom nadležnošću RJT-a.  Svojevremeno, pre gotovo 25 godina, prof. Dragan Stojanović je tvrdio da ni ovo rešenje (u smislu ove nadležnosti RJT-a) nije bez mana. Profesor je tvrdio da je uprkos proklamaciji samostalnosti, tužilaštvo u određenoj meri pod uticajem vlade, „tačnije vladajuće partije i njenog razumevanja ustava i demokratije“. Usled toga izražava sumnju da u slučajevima kada tužilaštvo pokreće postupak zabrane političke partije, ono deluje po nalogu vladajuće partije, a ne na osnovu procene ugroženosti demokratskog poretka.

Bez obzira na izraženu sumnju da se na ovaj način zaista čuva demokratija, odnosno zbog izražene sumnje da je RJT adekvatan organ (zbog napred navedenih razloga) podsećamo da je pokretanje postupka zabrane političke stranke samo jedan segment mehanizma koji se nalazi između ostalih subjekata i u rukama same Vlade. Usled toga, izvršnoj vlasti bi bilo jednostavnije da se sama pozabavi ovim pitanjem i inicira zabranu neželjene poltičke stranke, nego da instruiše RJT.

Domaći i strani primeri prakse zabrane političkih stranka i udruženja na koje ćemo se uskoro osvrnuti, otvoriće mnoga pitanja ovog navodno „potrošenog“ instrumentarija.