Izbori u doba vanrednog stanja

Taman smo posle osam godina dobili jedne parlamentarne izbore koji su raspisani kao redovni, ali je prošla samo jedna nedelja kampanje do uvođenja vanrednog stanja, u celoj zemlji. Tokom jednog dana (15/16 mart) imali smo redovne izbore u vanrednom stanju, dok Uredbom Vlade, potonjom odlukom Republičke izborne komisije nije odlučeno da se „prekidaju sve izborne radnje u sprovođenju izbora za narodne poslanike, poslanike Skupštine Autonomne pokrajine Vojvodine i odbornike skupština opština i gradova, koji su raspisani za 26. april 2020. godine.“

Već je objavljeno više komentara gde se uverljivim argumentima objašnjava da nije bilo neophodno uvoditi vanredno stanje zbog aktuelne epidemije, odnosno da je bilo moguće primeniti potrebne mere zaštite stanovništva na osnovu drugih propisa (Zakon o sprečavanju rizika od katastrofa i upravljanju vanrednim situacijama). Takođe, sporno je da li je vanredno stanje uopšte proglašeno na pravno valjan način, jer je to trebalo da učini Narodna skupština u skladu sa svojim ustavnim ovlašćenjima, koju u tom trenutku nije mogla da ograniči zabrana Vlade za okupljanja više od sto osoba u zatvorenom prostoru. Kako god, očigledno je da su zakonodavci svojim neokupljanjem, bilo pre, bilo posle proglašenja vanrednog stanja, dali prećutnu saglasnost predsedniku, predsednici Vlade i predsednici Narodne skupštine da to učine umesto njih.

Postoje mišljenja da je upravo odlaganje izbora bilo razlog za proglašenje vanrednog stanja, a ne nekih drugih mera. Ustav je postavio krute rokove za to kada se izbori moraju raspisati i održati, i oni se ne mogu pomerati zbog epidemija, pa čak ni na osnovu opšte saglasnosti svih učesnika izbornog procesa. Sa druge strane, dok traje vanredno stanje izbori se mogu odložiti. Da nisu odloženi, izbori su mogli biti održani, što pokazuje i primer iz Francuske od pre nekoliko dana. Naravno, sprovođenje izbora ili prethodne izborne kampanje u takvim uslovima bilo bi skopčano sa ogromnim teškoćama. To bi predstavljalo i ozbiljan rizik za širenje zaraze, jer se glasanje vrši u zatvorenim i neretko skučenim prostorima. Hipotetički, u tim prostorijama bi se moglo nalaziti više od 50 ljudi, čak i kada se izuzmu birači, jer birački odbori nemaju ograničen broj članova u proširenom sastavu, već tu svaki od učesnika republičkih, pokrajinskih i lokalnih izbora ima pravo da predloži po jednog člana i zamenika člana.

Odluka RIK nije rešila sve dileme. Tek će biti potrebno da se protumači koliki period nakon ukidanja vanrednog stanja mora da se ostavi učesnicima kako bi se registrovali za učešće i vodili kampanju, jer zakon o tome ništa ne govori. Još veće dileme se odnose na stvari o kojima RIK nije ni bio ovlašćen da odlučuje. Naime, finansiranje izborne kampanje je zakonom definisano tako da se odnosi na troškove koji nastanu od dana raspisivanja, do proglašenja izbornih rezultata, što znači da se odnosi i na tekući period. Još uvek nema tumačenja ni od Agencije za borbu protiv korupcije, ni od Regulatornog tela za elektronske medije, da li je strankama zabranjeno da se oglašavaju na TV ili putem inteneta u vezi sa izborima. S tim u vezi, bitno je razrešiti pitanje imaju li ova dva organa obavezu da postupaju u kratkim rokovima po pritužbama koje se odnose na eventualne zloupotrebe javnih resursa radi promocije političkih subjekata ili u vezi sa nezakonitim finansiranjem. Takođe, one stranke koje su imale troškove overe potpisa za učešće na izborima ili neke druge, računajući s pravom da će uskoro dobiti novac iz budžeta, moraće da čekaju na ta sredstva nekoliko meseci duže, što će ih staviti u nepovoljni položaj u odnosu na one koji će tek naknadno ući u izbornu trku.

Imajući sve to u vidu, očigledno je da bi pored očuvanja zdravlja stanovništva, trebalo obratiti više pažnje i na druga pitanja – očuvanje zdravlja pravnog sistema, a kad sve ovo prođe, na osnovu iskustava, doneti i nova zakonska rešenja koja će sadržati jasna rešenja za sve sada prepoznate probleme.