Često čujem pitanja poznanika šta je to Pravobranilaštvo, čime se ono bavi? Kada neko hoće jednostavnim jezikom da objasni šta to Pravobranilaštvo radi, kaže da je Pravobranilaštvo advokat države. Razume se, ovo je samo pojednostavljenje uloge Pravobranilaštva.
U Zakonu o pravobranilaštvu stoji da je „Pravobranilaštvo organ koji obavlja poslove pravne zaštite imovinskih prava i interesa Republike Srbije, autonomne pokrajine, odnosno jedinice lokalne samouprave“. Pun naziv ove institucije je Državno pravobranilaštvo i ono predstavlja organ izvršne vlasti sa sedištem u Beogradu, i jedanaest odeljenja koja se nalaze u Valjevu, Zaječaru, Zrenjaninu, Kraljevu, Kragujevcu, Leskovcu, Nišu, Novom Sadu, Požarevcu, Subotici i Užicu. Funkciju Državnog pravobranilaštva obavljaju državni pravobranilac i zamenici državnog pravobranioca.
Jedan od segmenata postupanja Državnog pravobranilaštva pokušaću da približim kroz primer nedavnog postupanja po zahtevu za slobodan pristup informacijama od javnog značaja koji je organizacija Partneri Srbija, u kojoj radim, uputila ovoj instituciji. Od Državnog pravobranilašta tražili smo informacije i kopije dokumenata u vezi sa primljenim predlozima ugovora i drugim pravnim aktima, kao i pravnim mišljenjima koja je Pravobranilšatvo izradilo, a odnose se na poslovanje javnih preduzeća i društava kapitala u javnom vlasništvu (poput Telekoma, Železnica Srbije, JP Puteva Srbija itd.). Razlog traženja ovih informacija od Pravobranilaštva ogleda se u tome što javna preduzeća nemaju razvijenu praksu proaktivnog obaveštavanja javnosti o svom radu, a na upite za informacije o radu često ili ne odgovaraju, ili ne dostavljaju tražene informacije. Vođeni time, iskoristili smo mogućnost traženja informacija alternativnim mehanizmima, a imajući u vidu i da Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja propisuje da je organ javne vlasti (što Državno pravobranilaštvo po definiciji jeste) dužan da dostavi tražene informacije i onda kada nije tvorac traženih informacije, ali ih poseduje. Državno pravobranilaštvo odbilo je da nam dostavi tražene informacije, uz obrazloženje da je pravo zaštite interesa Republike Srbije pretežnije u odnosu na interes javnosti da zna, odnosno, da ima uvid u tražene informacije. U odgovoru su navedene i nadležnosti Državnog pravobranilaštva, te da je Državno pravobanilaštvo zakonski zastupnik, advokat Republike Srbije, a između ostalog posebno je istaknuto da ova institucija ne može suprotnim stranama i trećim licima dostavljati podatke iz predmeta.
Da bismo mogli da razmatramo opravdanost ovakvog postupanja, potrebno je detaljnije predstaviti nadležnosti Državnog pravobranilaštva.
Kako se navodi u članu 11. Zakona o pravobranilaštvu, Državno pravobranilaštvo zastupa Republiku Srbiju u pravnim postupcima pred sudovima, arbitražama, organima uprave i drugim nadležnim organima, kada Republika Srbija ima položaj stranke ili umešača o čijim pravima i obavezama se odlučuje u tom postupku. Ovde se misli kako na zastupanje pred domaćim sudovima, tako i u postupcima pred međunarodnim sudovima i arbitražama. Pored toga, Državno pravobranilaštvo zastupa i državne organe i posebne organizacije koji nemaju svojstvo pravnog lica, državne organe i posebne organizacije koji imaju svojstvo pravnog lica, a čije se finansiranje obezbeđuje iz budžeta Republike Srbije i javne ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, a čije se finansiranje obezbeđuje iz budžeta Republike Srbije.
Pored nadležnosti za zastupanje, Državno pravobranilaštvo izrađuje pravna mišljenja na nacrte pravnih poslova koje zaključuju državni organi, u delu koji se odnosi na imovinska prava i interese Republike Srbije (član 17. istog Zakona). Pa tako, kada je to potrebno, može dati svoje mišljenje na nacrte ugovora koje država sklapa sa drugim državama ili stranim investitorima poput ugovora o infrastrukturnim projektima za izgradnju puteva, pruga, mostova itd. Takođe, daje mišljenja na predloge zaključaka Vlade, poput zaključaka o beskamatnim pozajmicama za javna preduzeća, konverziji dugovanja, ili rokovima za otplatu dugovanja javnih preduzeća, zatim predlozima za davanje investitorskih prava na državnom zemljištu ili državnim dobrima itd.
Državno pravobranilaštvo ima ovlašćenja i da prati i proučava pravna pitanja od značaja za rad državnih organa, kao i primenu zakona i drugih opštih pravnih akata, kada je to od značaja za zaštitu imovinskih prava i interesa Republike Srbije, kao i da pokreće postupke za ocenu ustavnosti zakona, odnosno za ocenu ustavnosti i zakonitosti drugih opštih pravnih akata, ako oceni da se njima ugrožavaju imovinska prava i interesi Republike Srbije ili zakonom utvrđeni položaj Državnog pravobranilaštva (članovi 14. i 15. Zakona o pravobranilaštvu).
Ovim se naravno ne iscrpljuju sve nadležnosti Državnog pravobranilaštva, međutim ostalo je otvoreno pitanje da li je Državno pravobranilaštvo opravdano odbilo zahtev sa početka teksta?
Kao organizacija smatrali smo da je Državno pravobranilaštvo pogrešno zaključilo da je samo i isključivo zastupnik društava kapitala i javnih preduzeća, vodeći se time da je zastupnik imovinskih interesa Republike Srbije. Društva kapitala i javna preduzeća imaju svoje (zakonske) zastupnike, a Državno pravobranilaštvo zastupa imovinske interese Republike Srbije iz čega bi se moglo zaključiti da je Pravobranilaštvo zapravo zastupnik građana u čijem interesu rade institucije Republike Srbije. Takođe, posebno nas je začudilo što Državno pravobranilaštvo nije dostavilo makar deo traženih informacija, one koje se odnose na njihov rad, za koje im ne treba posebna saglasnost subjekata koje zastupaju. Iz perspektive javnosti deluje gotovo neverovatno da je svaka informacija i dokument do te mere poverljiv da makar u jednom svom delu ne može biti javan, i stvara dodatnu zabrinutost da li kao građani imamo pravo na informacije o radu Državnog pravobranilaštva kada postupa u predmetima koja se odnose na rad gore pomenutih javnih preduzeća i društava kapitala. Naše dileme razrešio je Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, kojem smo se obratili žalbom, a koji je doneo rešenje u kojem je naložio Državnom pravobranilaštvu da nam dostavi sve tražene informacije.
U obrazloženju Poverenikovog rešenja između ostalog stoji: „Prvostepeni organ (Državno pravobranilaštvo) je naveo da je pravo zaštite interesa Republike Srbje pretežnije u odnosu na interes javnosti da zna, ali nije pružio valjan dokaz, odnosno nije dokazao da bi objavljivanjem istih mogle nastupiti teške pravne ili druge posledice po interese zaštićene zakonom koji pretežu nad interesom za pristup informacijama (...). Ovo naročito imajući u vidu da se tražene informacije odnose na pomenute predloge ugovora i pravne akte, kao i data mišljenja, u vezi sa radom navedenih društava kapitala i javnih preduzeća, te kao informacije koje govore o radu organa javne vlasti, treba da budu dostupne javnosti“.
Nakon rešenja Poverenika, Pravobranilaštvo je dostavilo deo traženih dokumenata, dok je veći deo tražene dokumentacije i dalje ostao nedostupan uz obrazloženje da je za dostavljanje traženih informacija Pravobranilaštvu potrebna saglasnost subjekata koje zastupa. Ovakvim postupanjem Državno pravobranilaštvo prekršilo je Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, jer je odbilo da postupi po rešenju Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti.
U situaciji kada jedan državni organ krši zakon i odbija da postupi po obavezujućem rešenju drugog državnog organa, uz obrazloženje da time štiti interese Republike Srbije, ostaje pitanje ko štiti interese građana?