Upravni sporovi protiv Vlade Srbije

„Hitnost“ postupanja

Upravni spor je „poslednja linija zaštite“ prava koju predviđa Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Za razliku od izbornih sporova, koje ovaj sud mora da rešava hitno, u roku od 48 sati, takva hitnost nije predviđena u odbrani prava na pristup informacijama, iako je u nekim slučajevima itekako potrebna.

Tipičan i nikad aktuelniji primer za to jesu informacije za koje se može pretpostaviti da su važne za zaštitu zdravlja stanovništva. Takve informacije su organi vlasti dužni da dostave u roku od 48 sati, i u vezi sa njima uopšte nije dozvoljeno razmatrati da li postoji osnov za uskraćivanje, jer zakon sadrži neoborivu pretpostavku postojanja pretežnog javnog interesa da se informacija saopšti.

Međutim, ni zakonske norme, ni njihova primena, ne garantuju ostvarivanje ovog prava. To je naročito vidljivo u slučajevima kada se informacije traže od Vlade Srbije, jednog od šest organa protiv čijih odluka nije dopuštena žalba Povereniku za informacije. Ako Vlada ignoriše zahtev za pristup informacijama, tražilac mora da čeka istek roka (48 sati za hitne, 15 dana za „obične“ informacije), da potom ponovi zahtev, pa da čeka još sedam dana na odgovor. Tek tada može da tužbom pokrene upravni spor protiv Vlade. Odlučivanje Upravnog suda traje mesecima. Međutim, ni to što je povoljna presuda izvesna, nije garancija da će se do informacije doći. Naime, Upravni sud će Vladi samo naložiti da postupi po zahtevu, a neretko se dešava da se to postupanje svede na rešenje kojim se zahtev odbija, posle čega mora da se pokrene novi upravni spor.

To je jedan od razloga da se planirane izmene Zakona o slobodnom pristupu informacijama iskoriste za uvođenje rokova za hitno postupanje, kako Poverenika, tako i Upravnog suda, kad god se i zahtev odnosi na podatke koji se moraju obelodaniti odmah.

Tužbe Transparentnosti Srbija u vezi sa Korona virusom

Transparentnost Srbija je nakon bezuspešnih pokušaja da dođe do podataka koji su bitni za celokupnu javnost, morala da tužbama povede nekoliko upravnih sporova protiv Vlade Srbije, zbog prikrivanja podataka u vezi sa javnim nabavkama zdravstvene opreme tokom pandemije i određivanjem tajnosti ovih nabavki. U svim slučajevima zahtevi su ignorisani, što samo po sebi predstavlja prekršaj, jer u ovoj vrsti predmeta ne postoji dozvoljeno „ćutanje uprave“.

Transparentnost je još 13. marta od Vlade tražila dokumente u vezi sa određivanjem i opozivom tajnosti podataka o broju respiratora. Predsednica Vlade Srbije, Ana Brnabić, na konferenciji za štampu 12. marta 2020. godine izjavila je da se „broj respiratora u Srbiji tretira kao državna tajna“. Kasnije istog dana predsednik Republike Srbije, Aleksandar Vučić, izneo je javno podatak da Srbija „raspolaže sa 1.008 respiratora“ i da će u narednih 25 dana biti nabavljeno još 500. Na osnovu toga bi se moglo zaključiti da je tajnost podataka bila određena, ali da je potom opozvana. Ukoliko je zaista opozvana, što bi se moglo zaključiti iz činjenice da je predsednik izneo taj broj u javnost, onda nema pravne prepreke ni da se informacija predstavi javnosti u obliku proverljivog dokumenta, a ne samo tvrdnje kojoj treba verovati na reč[1].

Transparentnost Srbija je u međuvremenu od Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje tražila podatke o javnim nabavkama sprovedenim tokom pandemije, ali je zahtev odbijen, uz obrazloženje da postoje čak dve odluke koje utvrđuju da su ti podaci tajna. Jedna od njih je odluka Generalnog sekretarijata Vlade Republike Srbije od 11. marta 2020. godine kojom se „podaci koji se odnose na sve nabavke lekova, testova, medicinskih sredstava, zaštitne lične opreme i drugih neophodnih sredstava i opreme radi lečenja obolelih od bolesti, u toku trajanja proglašenja bolesti COVID-19, izazvane virusom SARS-CoV-2, čije je sprečavanje i suzbijanje od interesa za Republiku Srbiju, označeni oznakom stepena tajnosti `STROGO POVERLjIVO`“. U odgovoru RFZO navodi se i da je ta tajnost određena shodno Zaključku Vlade Republike Srbije SP 05 broj: 00-96/2020-1 od 15. marta 2020. godine. Jedini način da se proveri istinitost ove tvrdnje i da se utvrde razlozi zbog kojih je određen navedeni stepen tajnosti, bio je zahtev za pristup informacijama, koji je Vlada takođe ignorisala, pa je usledila još jedna tužba Upravnom sudu[2].

Zanimljivo je da zatvorenost Vlade i nepoštovanje zakonskih obaveza nije rezervisano samo za informacije koje su označene kao poverljive. To pokazuje i treći skorašnji primer – Transparentnost Srbija nije dobila nikakav odgovor ni na zahtev kojim su tražene odluke o formiranju kriznih štabova i dnevni red sa sednica Vlade koje su održane tokom marta i aprila, pa je Transparentnost Srbija pokrenula upravni spor i tim povodom.[3]