domain-names-17722401920-min.png

Pravda u digitalnom okruženju – rešavanje domenskih sporova

prof. dr Marko Jovanović - Vanredni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu i potpredsednik Komisije za rešavanje sporova povodom registracije naziva nacionalnih internet domena Srbije

Izvor fotografije: Pixabay

 

 

Tokom poslednjih decenija, a naročito za vreme pandemije COVID-a 19, internet je u značajnoj meri unapredio naše mogućnosti za rad, obrazovanje i usavršavanje, razonodu i održavanje različitih oblika društvenih veza. Kao što to uvek biva, otvaranje svakog novog horizonta, realnog ili virtuelnog, sa sobom nosi i prednosti ali i određene izazove, rizike i probleme. Među različitim problemima koji proističu iz korišćenja interneta javljaju se i tzv. domenski sporovi, odnosno sporovi povodom registracije naziva internet domena. Ti sporovi nastaju između registranta – lica koje je registrovalo internet domen određenog naziva (npr. www.abc.rs) i lica koje mu osporava pravo na korišćenje oznake upotrebljene kao naziv tog domena.

 

Konkretni scenariji sukoba registranta i lica koje mu osporava korišćenje registrovanog naziva domena mogu biti sasvim različiti. Primera radi, registrant, koji je titular žiga kojim je zaštićena oznaka ABC u Srbiji, registrovao je domen www.abc.rs, a to mu osporava lice koje je titular žiga kojim je zaštićena oznaka ABC u Rusiji. Ili, registrantu iz prethodnog primera se suprotstavlja privredno društvo A-BC, čije je poslovno ime, kao što se vidi, bitno slično registrantovoj žigom zaštićenoj oznaci. Moguće je, međutim, i da registrant nema nikakvo pravo ili legitiman interes da upotrebljava oznaku ABC, ali je svejedno registrovao domen pod nazivom www.abc.rs kako bi kasnije ponudio da, uz nadoknadu, prenese registraciju na neko drugo lice ili kako bi, iskorišćavajući tuđu poznatost, privlačio korisnike na svoj sajt koji koristi za neku poslovnu delatnost. Ovi slučajevi tzv. zlonamernih registranata ili, kako se češće nazivaju, sajberskvotera, naročito su delikatni i upravo je širenje sajberskvotinga dovelo do razvoja posebnog sistema rešavanja domenskih sporova, kako u svetu, tako i u Srbiji.

 

Tako, kod nas, kao i u inostranstvu, postoje dva načina rešavanja ovih sporova: specijalizovani (alternativni) i opšti (sudski). Kao što će se videti, svaki od ovih načina ima i prednosti i nedostatke, pa je na tužiocu da ih pažljivo odmeri i izabere put zaštite koji smatra prikladnijim u datoj situaciji.

 

 

Alternativno rešavanje domenskih sporova

 

Alternativno (vansudsko) rešavanje domenskih sporova u Srbiji administrira Komisija za rešavanje sporova povodom registracije naziva nacionalnih internet domena Srbije. Ona je nadležna za rešavanje domenskih sporova povodom .rs i .срб domena. Postupak rešavanja sporova je uređen Pravilnikom koji je sačinjen po ugledu na međunarodna pravila rešavanja domenskih sporova i redovno se ažurira kako bi ostao usklađen sa međunarodnom praksom. Iz toga proističe specijalizovanost ovog vida rešavanja sporova, koja je jedna od njegovih glavnih prednosti. U alternativnom postupku zaštite tužilac je uvek lice koje registrantu osporava pravo na korišćenje registrovanog naziva internet domena, a tuženi je uvek registrant. Spor rešava tročlano veće čijeg jednog člana imenuje tužilac, drugog tuženi, a onda ta dva izabrana člana veća imenuju trećeg, koji je ujedno i predsednik veća. Sva tri člana veća moraju biti birana sa liste lica koja imaju dokazanu stručnost i iskustvo u rešavanju domenskih sporova. Na ovaj način se garantuje visok kvalitet odlučivanja, što je takođe jedna od prednosti alternativnog načina rešavanja domenskih sporova.

 

Da bi uspeo u sporu, tužilac mora da dokaže tri okolnosti:

  1. da je sporni naziv domena istovetan predmetu tužiočevog žiga ili mu je bitno sličan u meri da može stvoriti zabunu i dovesti u zabludu učesnike u prometu;
  2. da registrant nema pravo ili legitiman interes da koristi sporni naziv domena;
  3. da je registrant sporni naziv domena registrovao ili koristio protivno načelu savesnosti, poštenja i dobrih poslovnih običaja.

 

Iz ovih uslova se vidi da se alternativni način rešavanja domenskih sporova može upotrebiti samo u slučaju sajberskvotinga, što je važno ograničenje polja njegove primene.

 

Pisana komunikacija u postupku se odvija elektronskim putem, a usmena rasprava se održava samo onda kada veće utvrdi da pisani podnesci strana i predloženi dokazi nisu dovoljni za donošenje odluke. Shodno tome, ovaj postupak traje veoma kratko – po pravilu ne duže od 60 dana od dana konstituisanja veća, a taj rok se tek izuzetno može produžiti iz posebno opravdanih razloga. Ukoliko tužilac uspe u sporu, veće donosi odluku o prenosu registracije spornog domena sa registranta na tužioca ili o prestanku registracije spornog domena, zavisno od toga šta je tužilac u svojoj tužbi tražio. Veće nije ovlašćeno da odlučuje o naknadi troškova postupka strani koja je uspela u sporu, o naknadi štete pričinjene neovlašćenim korišćenjem spornog domena niti o bilo kom drugom zahtevu ili odnosu koji izlazi van pitanja prava na registraciju spornog domena. To je, ujedno, i najveće ograničenje ovog načina rešavanja domenskih sporova.

 

 

Sudsko rešavanje domenskih sporova

 

Sudsko rešavanje domenskih sporova ostvaruje se u građanskom postupku koji, po pravilu, pokreće titular žiga protiv registranta. Glavni tužbeni zahtev je ovde usmeren na utvrđivanje povrede subjektivnog prava intelektualne svojine, a zahtev za prestanak ili prenos registracije spornog domena je akcesorne (pomoćne) prirode. Iz ovoga proističe nekoliko važnih ograničenja ovog načina rešavanja domenskih sporova, među kojima je praktično verovatno najznačajnije to da tužilac mora biti titular prava intelektualne svojine u državi u kojoj pokreće sudski postupak.

 

Sa druge strane, sud po prirodi stvari, za razliku od Komisije za rešavanje domenskih sporova, nije usko predmetno ograničen po pitanju kruga zahteva kojima je nadležan da se bavi. Osim odluke o utvrđivanju povrede subjektivnog prava intelektualne svojine i nalaganja preregistracije, odnosno prestanka registracije spornog domena, sud može da odluči i o eventualnom zahtevu za naknadu štete, kao i o nadoknadi troškova postupka. Ali, skup okolnosti koje tužilac mora da dokaže da bi uspeo u sporu je znatno širi nego što je to slučaj u alternativnom postupku rešavanja domenskih sporova, pa samim tim sudski postupak po pravilu znatno duže traje od postupka pred Komisijom.

 

 

Zaključak – kojim putem do pravde u domenskom sporu?

 

Kad nam se predoči više mogućnosti za rešavanje nekog problema, najčešće želimo da nas neko kratko i jasno, po mogućstvu u nekoliko reči, posavetuje za koju opciju da se odlučimo. Ali, kao što ne postoje univerzalno delotvorne dijete, ne postoje ni univerzalno primenljivi pravni saveti. Svaki spor ima svoje specifičnosti koje treba pažljivo sagledati i razmotriti, pa shodno tome odlučiti da li se treba opredeliti za specijalizovanost i brzinu uz rizik teže nadoknadivosti troškova ili za široki obuhvat nadležnosti izabranog foruma uz rizik dužeg trajanja takvog postupka. Rečima jednog poznatog pisca: „Lako je birati između dobrog i lošeg – treba umeti birati između dobrog i još boljeg“.

 

Ostavite komentar:

Komentar je dodat i čeka odobrenje.

Smernice za objavljivanje sadržaja

Autori i komentatori sadržaja na Platformi Otvorena vrata pravosuđa individualno su odgovorni za sadržaj objavljenih tekstova, informacija i komentara. Ipak, Platfoma će voditi računa da sadržaj bude dozvoljen za objavljivanje u skladu sa Zakonom o javnom informisanju i medijima i Zakonom o elektronskim medijima.

Neće biti objavljeni sadržaji:

Autori tekstova, informacija i komentara koji su sudije, tužioci, zamenici tužilaca i advokati će postupati u skladu sa Zakonom o sudijama, Zakonom o javnom tužilaštvu, Zakonom o advokaturi i profesionalnim kodeksima.

Sudije, tužioci i zamenici javnih tužilaca neće:

Prijavite se

Pretraga