Avgusta 2019. godine, u Singapuru, potpisana je Konvencija Ujedinjenih nacija o međunarodnim sporazumima o rešavanju sporova koji proizilaze iz medijacije (Singapurska konvencija o medijaciji, Konvencija). Ovaj događaj na kome je Konvenciji pristupilo 46 zemalja, uključujući i Srbiju, privukao je globalnu pažnju i predstavlja istorijski momenat za primenu medijacije u rešavanju međunarodnih trgovinskih sporova.
Šta ova Konvencija podrazumeva? Kakav je njen značaj i šta donosi našoj državi i građanima kada ubuduće budu rešavali međunarodne trgovinske sporove?
Pre nego sto se osvrnemo na samu Konvenciju i njen značaj, za početak, hajde da ukratko objasnimo šta je to medijacija.
Medijacija je proces alternativnog, vansudskog načina rešavanja sporova u kome treće neutralno i nepristrasno lice, medijator, usmerava komunikaciju između strana u sukobu i, korišćenjem posebnih tehnika i veština, pomaže u pregovorima koji za cilj imaju postizanje zajednički prihvatljivog sporazuma kojim se spor ili sukob rešava. Medijacija je jedini postupak rešavanja sukoba u kome strane zadržavaju kontrolu nad troškovima, dužinom trajanja i ishodom spora. Ni pojedinci ni privredna društva ne žele da gube vreme na dugotrajnim suđenjima, dok medijacija može da dovede do rešenja nakon jednog ili dva sastanka, za samo deo troškova koji bi platili u sudskom postupku. Druga velika prednost je što strane dolaze do rešenja koje njima odgovara. Za razliku od sudskog postupka gde jedna od strana sigurno gubi, u medijaciji svi dobijaju. Prednosti medijacije u odnosu na parnicu su ušteda troškova, vremena i drugih značajnih resursa, kao i to da je postupak potpuno prilagođen potrebama strana, dok fleksibilnost omogućava iznalaženje kreativnih rešenja koja su uvek u rukama strana.
Primena i domeni Konvencije
Možemo slobodno reći da je medijacija u poslednjih 30-ak godina postala revolucionarni trend u svetu. Medijacija je dominantan metod rešavanja sporova u razvijenim privrednim i pravnim sistemima, a naročito u SAD, gde svaki značajniji spor u nekoj fazi prođe kroz medijaciju, dok preko 70% bude rešeno već na prvom sastanku, ili neposredno nakon toga. Značajni napori ulažu se u promociju primene medijacije u Evropi i u drugim državama izvan SAD, za sada sa različitim uspehom.
Koliko se u svetu primenjuje medijacija u slučaju međunarodnih trgovinskih sporova?
Iako se u Americi preko 80% sporova reši medijacijom, ona nije bila toliko zastupljena u rešavanju međunarodnih trgovinskih sporova, koji su se do sada najčešće rešavali putem arbitraže. Na osnovu Njujorške Konvencije iz 1958. godine koju je potpisalo preko 160 zemalja, odluku arbitražnog veća moguće je prinudno izvršiti u bilo kojoj od država potpisnica. Iako je medijacija prepoznata kao mnogo brži, ekonomičniji i efikasniji način rešavanja sporova, ona se do sada nije toliko koristila u rešavanju međunarodnih privrednih sporova, upravo zbog toga što nije postojao mehanizam da se taj sporazum, taj dogovor, izvrši u slučaju da druga strana ne želi dobrovoljno da ga sprovede. Singapurska konvencija će omogućiti privrednim subjekatima koji učestvuju u prekograničnim projektima i transakcijama, da češće pribegavaju postupku medijacije, kao alternativnom načinu rešavanja sporova, imajući u vidu da se njome štede i vreme i materijalni resursi, ali i čuva poslovna reputacija.
Cilj Konvencije je da omogući izvršenje sporazuma o rešavanju međunarodnih trgovinskih sporazuma koji proističu iz medijacija. Paradoksalno, najznačajniji rezultat Singapurske konvencije mogao bi biti, ne povećanje broja prinudnih izvršenja postignutih sporazuma, već povećanje broja medijacija i dobrovoljno sprovedenih sporazuma.
Domen primene Konvencije ima konkretan fokus – primenjuje se isključivo na sporazume u međunarodnim trgovinskim sporovima koji su postignuti pred medijatorom i ne obuhvata druge vrste ni forme sporazuma. Konvencijom se eksplicitno isključuje njena primena na sporazume o rešavanju potrošačkih sporova, ili sporove u vezi sa porodičnim, radnim ili naslednim pravom. Dodatno, Konvencija ne obuhvata sporazume o rešavanju spora koje je prihvatio sud ili su zaključeni u okviru postupka pred sudom, niti sporazume koji su sastavljeni u formi arbitražne odluke.
Konvencija definiše uslove pod kojima se neki sporazum smatra međunarodnim, odnosno „proističe iz medijacije“, kao i osnove za odbijanje sprovođenja izvršenja. Suštinski, ukoliko privredni subjekti sa sedištem u različitim državama (ili pod drugim uslovima koji zadovoljavaju element inostranosti) postignu sporazum o rešavanju trgovinskog spora putem medijacije, takav sporazum će biti podoban za izvršenje u svakoj od zemalja koje su prihvatile Konvenciju. Drugim rečima, nakon ratifikacije Konvencije u Srbiji, privredno društvo sa mestom poslovanja u Srbiji, moglo bi, nakon sprovedenog postupka medijacije i shodno zaključenom sporazumu, zahtevati neposredno prinudno izvršenje u bilo kojoj državi koja je ratifikovala Konvenciju.
Značaj Konvencije za Srbiju
Da li potpisivanje ove Konvencije možemo koristiti kao adut za privlačenje stranih investitora? Šta Srbija poručuje stranim firmama koje žele da ulažu ili dolaze da posluju u našoj zemlji?
Potpisivanje Konvencije će svakako doprineti ekonomskom osnaživanju Srbije, što će dovesti i do poboljšanja uslova za poslovanje i strana ulaganja. Kada strani investitor, recimo iz Kine, želi da zaključi sporazum sa privrednim društvom iz Srbije, on će u sam taj sporazum staviti klauzulu da će se u slučaju spora prvo ići na medijaciju. U većini pravnih poslova, trgovinskih transkacija, pre ili kasnije dođe do problema. Najveći broj sporova rešava se direktnim pregovorima ili putem arbitraže. Imajući u vidu da postupak arbitraže može trajati godinama, a da ne govorimo o troškovima koji mogu biti milionski, potpisivanjem Singapurske konvencije Srbija pokazuje stranim investitorima da u slučaju spora postoji jedan ekonomičan i efikasan način rešavanja koji je svima u interesu i gde sporazum iz medijacije može automatski da se izvrši.
Važno je naglasiti da je Konvencija multilateralni sporazum, zaključen između država i naroda različitih kultura i običaja, te kao takva predstavlja rezultat zajedničkog napora. Svojom širinom sprektra delovanja pruža mogućnost da se kroz uticaj jedne kulture na drugu istinski uvidi prava priroda medijacije kao dobrovoljnog, brzog i fleksibilnog načina rešavanja sporova. Prema dosadašnjoj uspešnoj primeni u praksi mediacija je obezbedila sebi sigurno mesto u pravnom diskursu, te sporazum o rešavanju spora koji nastane nakon uspešne medijacije ima istu pravnu snagu kao odluka doneta pred sudom ili arbitražnim tribunalom.
Stoga, Singapurska konvencija o medijaciji predstavlja početak evolucije u rešavanju međunarodnih trgovinskih sporova jer, uz već postojeće prednosti medijacije, po prvi put sporazumima postignutim u medijaciji daje i „zube” u vidu konačnosti i izvršnosti.
Tekst je izrađen u koautorstvu sa Blažom Nedićem, međunarodno akreditovanim medijatorom.