Pred privrednim sudovima u privrednim sporovima veštačenje kao dokazno sredstvo je zastupljeno u velikom broju predmeta.
Radi se o veštačenjima u oblastima u kojima sud ne raspolaže stručnim znanjem, najčešće: finansijama, mašinstvu, građevinarstvu, zanatstvu, poljoprivredi, saobraćaju i drugo.
Tumačenje propisa ne može biti predmet veštačenja, već samo propusti lica u ponašanju i primeni tih propisa.
Veštačenje po pravilu se određuje posle svih izvedenih dokaza u situacijama kada sud ne poseduje stručno znanje za određene oblasti koje je neophodno za utvrđivanje ili razjašnjenje neke činjenice.
Sva pitanja vezana za veštačenje kao dokazno sredstvo detaljno su regulisana Zakonom o parničnom postupku (u daljem tekstu ZPP) u članovima od 259 do 275, kao i u odredbama o toku glavne rasprave u članovima od 310 do 331 ZPP-a.
Predmet ovog razmatranja je faktičko postupanje sudije prilikom saslušanja veštaka i pojedine procesne situacije koje se tom prilikom mogu pojaviti.
Treba reći da saslušanju veštaka na ročištu prethodi davanje nalaza i mišljenja u pismenoj formi na osnovu zadatka veštačenja koji određuje sud, najčešće na predlog stranaka, po službenoj dužnosti ili kojeg je sama stranka angažovala, pa nalaz dostavila.
Na samoj glavnoj raspravi postupanje u vezi sa uzimanjem iskaza veštaka možemo podeliti u tri faze koje se nadovezuju jedna na drugu i čine jednu celinu. Te faze su: 1. faza saslušanja veštaka, 2. faza postavljanja pitanja i 3. stavljanje primedbi na nalaz veštaka.
1. Faza saslušanja veštaka
Kada je veštak podneo pismeni nalaz i mišljenje, isti se dostavlja punomoćnicima, odnosno strankama, s tim da se još u samom rešenju o veštačenju naznačava mogućnost stavljanja primedbi u određenom roku, na primer 15 dana. Ukoliko uslede pismene primedbe, one se dostavljaju protivnoj stranci, a načelo procesne ekonomije nalaže da sva ova dostavljanja budu okončana do početka glavne rasprave, sa dovoljnim rokom za njihova razmatranja.
Moguće situacije na glavnoj raspravi u vezi sa ispitivanjem veštaka su sledeće.
Najčešća situacija je da se veštak prilikom izjašnjavanja izjasni da ostaje kod pismenog nalaza i mišljenja, a ukoliko je sačinjavao eventualno i dopunu da ostaje i kod dopune.
Ovde je moguća procesna situacija da punomoćnik ili stranka zahtevaju da veštak izloži svoj nalaz i mišljenje, odnosno da smatraju nedovoljnim pozivanje na već dostavljeni nalaz i mišljenje. Sud će po pravilu ovo omogućiti, imajući u vidu neposrednost izvođenja dokaza na glavnoj raspravi. Tada će postupajući sudija savesno i brižljivo diktirati u zapisnik izjašnjenje veštaka ili, pak, dozvoliti veštaku da sam izdiktira na zapisnik relevantni deo nalaza i mišljenja.
Međutim i ukoliko stranka ne zahteva ovu vrstu izjašnjenja potrebno je da sudija zatraži da veštak izloži bitne navode iz veštačenja. Shodno članu 317 ZPP-a, sudija ukoliko ima pitanja postavlja ih radi razjašnjenja.
To podrazumeva dobro poznavanje predmeta, dakle ne samo nalaza i mišljenja veštaka, već i smisla i razloga do tada postavljenih pitanja i stavljenih primedbi u pismenoj formi.
Razlozi celishodnosti i ekonomičnosti nalažu da se pre glavne rasprave pribave pismene primedbe ili pitanja, no to ne lišava te mogućnosti stranke na glavnoj raspravi.
Iz prakse je poznato da sudije pri zakazivanju suđenja imaju procenu dužine trajanja ročišta, a neki put, istina retko, sudije se služe i procesnom mogućnošću da unapred odrede dužinu trajanja ročišta. Ovakva procena ne sme biti ograničavajući faktor koji bi doveo do toga da se činjenično stanje potpuno ne utvrdi i da se ne razjasne sva pitanja koja se pojavljuju u okviru jednog predmeta.
Sve prethodno navedeno predstavlja prvu i osnovnu fazu saslušanja veštaka na raspravi koja mora biti izvedena u skladu sa odredbama ZPP-a i sa odgovarajućim upozorenjima koja moraju biti zapisnički konstatovana.
2. Faza postavljanja pitanja
Članom 317 stav 1 ZPP-a predviđeno je da kada predsednik veća završi saslušanje veštaka, stranka i njen zastupnik ili punomoćnik mogu neposredno da postavljaju pitanja.
Radi se o izuzetno bitnoj fazi, pri čemu veštak mora jasno i određeno da odgovori na pitanja koja su mu postavljena. Ulazak u fazu ispitivanja jedne od strana u postupku ne sprečava sudiju da se na navedena pitanja nadoveže. Nije dozvoljeno preformulisati pitanje stranke, izuzev ukoliko je pitanje formulisano kao nedozvoljeno. U ovoj fazi ispitivanja celishodno je usmeriti se na pitanja samo jedne strane. To naravno ne znači da povodom postavljenog pitanja druga strana ne može da prigovori na način formulisanja pitanja (da je veštak već odgovorio, da je pitanje sugestivno, da je pitanje postavljeno sa da ili ne u kontekstu koji nije dozvoljen, da pitanje nije u vezi sa predmetom spora i slično).
Ove situacije zahtevaju pažljivu procenu sudije, a takođe i procenu da li će se opredeliti da u zapisnik unosi pitanje postavljeno veštaku ili samo odgovor veštaka. Mišljenja smo da je kada stranka to zahteva potrebno uneti pitanje u zapisnik, što potvrđuju i odredbe ZPP-a.
Odluka sudije u vezi sa dozvoljavanjem, odnosno zabranom postavljanja određenog pitanja ili odgovora zahteva, osim dobrog poznavanja predmeta, dobro poznavanja procesnih normi. Njihovo nepoštovanje može voditi neutvrđivanju činjeničnog stanja, razvodnjavanju, stvaranju zablude kroz tekstualni deo zapisnika ili postojanju protivrečnosti u iskazu veštaka (član 317 stav 2 ZPP-a).
Kada se donese odluka o zabrani, odnosno uskraćenje stranci određenog pitanja, ovakvu zabranu je obavezno potrebno uneti u zapisnik na zahtev stranke.
3. Faza stavljanja primedbi
Prelaskom u treću fazu, stranci se daje mogućnost da iskaže primedbe na nalaz, mišljenje i iskaz veštaka, pa je preporučljivo, a i u skladu je sa ZPP-om, da ove primedbe u zapisnik izdiktira sudija. Dozvoljavanje stranci ili punomoćniku da direktno unese primedbe u zapisnik nosi rizike eventualne zloupotrebe prava, pa iako sudija ima pravo da prekine ovakav unos primedbi, to stvara nepotrebnu tenziju.
Korisno je da sudija značajne navode stranaka izdiktira doslovno stavljajući ih pod navode, što doprinosi verodostojnosti i pravnoj sigurnosti.
U vezi sa iznetim primedbama sudija treba da zatraži odgovor ili, pak, razjašnjenje činjenica na koje se primedbe odnose. Odgovori veštaka treba da su sažeti, sa obraćanjem direktno sudu, a ne strankama.
Treba imati u vidu da primedbe na veštačenje mogu da sadrže proceduralne primedbe koje se odnose na nepoštovanje npr. pojedinih tačaka iz rešenja o veštačenju (da stranke nisu bile obaveštene o veštačenju, neka od stranaka nije stavila na uvid određene isprave, omogućila uvid u dokumentaciju), pa će sud veštaku naložiti da se proceduralne greške isprave. Ukoliko je potrebno, odložiće se ročište sa nalogom za otklanjanja propusta u skladu sa rešenjem suda.
Kada je veštak dao iskaz, odnosno kada je izneo svoj pismeni nalaz i mišljenje, kada su postavljena pitanja, kada su iskazane primedbe, veštak može dopunski da se izjasni na određene okolnosti. Te okolnosti mogu biti one koje je sudija sam uočio, a mogu biti i one na koje ukazuje stranka.
Sudija će tada doneti odluku da li da veštak pismeno dopuni nalaz i mišljenje ili usmeno odgovori na primedbe ili na neodgovorena pitanja na sledećem ročištu. U tom smislu sud može dati pismeni nalog veštaku da ostvari uvid u određenu dokumentaciju ili da pribavi isprave, za šta će mu ovlašćenje biti sadržano u rešenju suda, a sve u cilju kompletiranja nalaza i mišljenja.
Rezime
Tema ovog razmatranja prikazana je u relativno uprošćenoj formi. Moguće su brojne procesne situacije za koje postupajući sudija mora biti spreman, kako poznavanjem predmeta, tako i procesnih pravila. Postojanje tri naznačene faze u postupku saslušanja veštaka nisu striktne, one se suštinski stapaju, s tim da njihovo postojanje omogućava jasno sagledavanje zapisnika koji je u funkciji savesne i brižljive ocene iskaza veštaka.