Zaklela se zemlja raju da se (advokatske) tajne (ne) doznaju

Advokatska tajna

 

Jedan od prvih susreta sa pojmom tajni svaki građanin ima najpre kroz narodno predanje o Trojanu, caru sa kozjim ušima, koji je svoje berberine koji bi priznavali, odnosno otkrivali da car ima kozije uši kažnjavao smrću. Mladi berberin, kao junak narodne priče (prateći savet njegovog majstora kako da postupi zbog nestrpljivosti da zlokobnu tajnu o carskim ušima podeli sa javnošću) je iskopao jamu, zavukao glavu u nju i saopštio poverljive informacije do kojih je došao tokom obavljanja svoje berberske delatnosti. Nakon što su iznikla zova i svirale učinile svoje, tajna više nije bila tajna, a car Trojan, je nakon objašnjenja ipak oprostio život mladom berberinu i izgovorio sada već čuvenu pouku o zakletvi zemlje raju i doznanju svih tajni.

 

Kod onih koji su u zrelijem dobu odlučili da se bave advokaturom kao nezavisnom i samostalnom službom pravne pomoći, ova priča iz detinjstva nikako ne služi kao načelo kojim se vode u svojoj profesiji, već samo kao lepo sećanje na bezbrižnu mladost, ali i upozorenje o važnosti čuvanja tajni bez koje bi bavljenje advokaturom bilo nezamislivo.

 

Advokati su dakle dužni da čuvaju advokatsku tajnu, a takvu tajnu predstavlja sve što je klijent (ili lice ovlašćeno od strane klijenta) poverio advokatu ili što je advokat (u slučaju u kome zastupa) na drugi način saznao ili pribavio i to u pripremi, tokom i po prestanku zastupanja.

 

U pitanju je praktično gotovo svaka informacija koja je advokatu poverena ili koju je advokat saznao (i to kako od klijenta tako i u slučaju u kome zastupa), pa se tako obaveza čuvanja tajne odnosi najpre na sve podatke i isprave koje su u vezi sa zastupanjem saopšteni ili predati advokatu (bilo da su u pitanju spisi ili elektronski zapisi) i to bez obzira gde se ti podaci i isprave nalaze (u kancelariji ili na drugom mestu pod nadzorom advokata). Pored toga, važno je napomenuti da su poverljivi čak i podaci koje je advokat saznao od lica čijeg zastupanja se nije prihvatio pa čak i od suprotne stranke koja mu se obratila u cilju poravnanja ili posredovanja.

Iako se obaveza čuvanja advokatske tajne prvenstveno odnosi na advokata, advokat je takođe dužan da se stara da tajnu čuvaju i sva lica zaposlena u njegovoj advokatskoj kancelariji, što dodatno proširuje krug lica koja su u posedu poverljivih informacija/advokatskih tajni, ali i odgovornost advokata.

 

Vremenski gledano, obaveza čuvanja advokatske tajne nije ograničena, što znači da ne postoji obaveza čuvanja tajne samo za vreme tokom kojeg advokat zastupa već i na vreme pre, pa čak i na vreme nakon što je advokat zastupao.

 

 

Čuvanje advokatske tajne

 

Advokat tajnu mora čuvati čak i bez posebnog zahteva klijenta i to na osnovu savesne procene svih relevantnih okolnosti i to tako što poverljive podatke ne iznosi ili prenosi, a sve poverljive isprave čini nedostupnim trećim licima.

 

U praksi to znači da u cilju čuvanja advokatske tajne advokat treba da primenjuje mere kako bi advokatska tajna zaista to i ostala. Između ostalog, Kodeks profesionalne etike advokata, između ostalog, propisuje obavezu advokata da:

 

• upozori i lično obaveže sve svoje saradnike na čuvanje tajne i na posledice kršenja ove obaveze (npr. putem odredbi u ugovoru o radu/angažovanju ili putem posebnog ugovora),

• u prenošenju poverljivih sadržaja poštom, telefonom ili elektronskim putem postupa sa razumnim oprezom i na najmanju meru svede mogućnost da tajna bude otkrivena (stoga je preporučljivo da advokati imaju zaštićene kanale komunikacije ili posebne baze podataka; pored toga, često se u imejlovima advokata u naslovu često kao prva reč pojavljuje „poverljivo“ upravo sa namerom da se svi obaveste o tajnosti prenošenih podataka) te da

• u okolnostima kada zna ili ima opravdanog razloga da posumnja da se njegovi razgovori sa klijentom slušaju ili prisluškuju, a posebno u policiji, zatvoru ili pritvoru, klijenta upozori i navede rizik koji postoji za poverljivost podataka koje klijent prenosi.

 

U čuvanju tajne, advokate štite i propisi koji predviđaju da pretres advokatske kancelarije može odrediti samo sud u pogledu tačno određenog predmeta ili dokumenta i da se takav pretres može izvršiti samo u prisustvu advokata koga odredi komora. Pri tom, nijedan dokument koji se pronađe prilikom pretresa advokatske kancelarije (izuzev onih koje sud pretresom tražio) ne može se koristiti radi vođenja postupka protiv stranaka advokata.

 

 

Otkrivanje advokatske tajne

 

Za razliku od narodnog predanja, advokati ne moraju nužno da se posavetuju sa starijim kolegom (mada je i ponekad preporuka) i da izreknu svoje tajne zemlji, već moraju da poštuju jasna pravila o tome kada i pod kojim uslovima imaju pravo da otkriju advokatsku tajnu.

Takve situacije nisu brojne, pa tako advokat ima pravo da otkrije tajnu u samo tačno određenim slučajevima i to:

 

• kada mu to na nesumnjiv način dozvoli klijent/lice čijeg zastupanja se nije prihvatio/suprotna stranka (npr. pisanom izjavom),

• kada je to neophodno radi sprečavanja izvršenja najavljenog krivičnog dela sa znatnom društvenom opasnošću (npr. teška dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti Srbije),

• kada je to neophodno za odbranu samog advokata u nekom postupku koji se protiv njega vodi/odbranu lica koje je u ime klijenta advokatu poverilo podatke (što se odnosi i na lice čijeg zastupanja se advokat nije prihvatio/suprotnu stranku), 

• kada je neophodno za odbranu interesa i prava samog advokata ili njegovih bliskih srodnika i saradnika, ako su ti interesi i prava objektivno značajniji od sadržaja tajne.

 

Čak i kada se desi jedna od gore navedenih jasno određenih situacija, advokat je dužan da, ukoliko odluči da otkrije tajnu, gotovo uvek bez odlaganja o tome obavesti lice na koje se tajna odnosi te da u tom slučaju ipak u najvećoj mogućoj meri treba da poštedi ličnost i interese lica na koje se tajna odnosi, da ne otkriva lične podatke, već samo okolnosti koje su dovoljne da se kriminalna radnja spreči ili prekine.

 

 

Odgovornost advokata

 

O tome koliko je čuvanje advokatske tajne važno govori i činjenica da Zakon o advokaturi kao osnovne dužnosti advokata, pored dužnosti čuvanja advokatske tajne, navodi samo još dužnost da se advokat stvarno i stalno bavi advokaturom, da pravnu pomoć pruža stručno, savesno i u skladu sa propisima i da čuva ugled advokature.

 

Povreda dužnosti čuvanja advokatske tajne predstavlja takozvanu težu povredu dužnosti advokata i ugleda advokature, za koju se kao disciplinska mera pred organima advokatske komore ne može izreći opomena (kao što je to slučaj kod lakših povreda dužnosti) već samo novčana kazna ili čak brisanje iz imenika advokata.

 

Stoga ne čudi da se advokati, u sumnji da li je nešto advokatska tajna ili nije drže pravila da „tri puta mere a jednom seku“ prilikom davanja bilo koje izjave (pa recimo i o tome šta su razlozi za otkaz punomoćja svojoj stranci, po skorašnjim navodima iz javnih glasila).

 

Mudri ljudi su govorili da onaj ko svoje tajne čuva za sebe, ostaje uvek svoj gospodar[1], ipak stranke se obraćaju advokatima za pravnu pomoć koju su advokati dužni da pruže uz obavezu da sve saopštene tajne zaista čuvaju za sebe. Advokati, kao lica kojima se tajna poveri jesu u tom smislu „gospodari“ naše slobode[2], ali građani moraju znati da ta sloboda nosi i veliku odgovornost da advokatska tajna zaista to i ostane.