Viša sila – presedan u srpskom pravu?

Iako se po (predizbornoj) atmosferi u Srbiji nije moglo naslutiti da prolazimo kroz pandemiju bolesti Kovid-19, a pogotovo posmatrajući sportsku, ugostiteljsku i najavljenu festivalsku scenu može se doneti pogrešan zaključak da Srbija nije deo sveta koji je pogođen pandemijom i da domaća privreda ne trpi posledice ove pandemije i vanrednog stanja koje je nedavno ukinuto.

 

Pandemija Kovid-19 i brojne restriktivne mere Vlade Republike Srbije kroz koje smo prošli tokom vanrednog stanja, od kojih su pojedine preventivne mere i dalje na snazi, prouzrokovale su značajna izobličenja u poslovanju i mogućnosti ugovornih strana da izvršavaju obaveze na koje su se ranije zaključenim ugovorima obavezale. Ovo dovodi do bitnog pitanja da li se pandemija Kovid-19 može smatrati višom silom i u kojoj meri ona utiče na izvršenje ugovornih obaveza.

 

Iako je tokom vanrednog stanja postojala tendencija ugovornih strana da tolerišu kašnjenja u izvršenju obaveza, nameću se pitanja – šta se dešava sa nemogućnošću ispunjenja ugovornih obaveza, da li je relevantna subjektivna nemogućnost ispunjenja, kako se ona tumači i da li i za nju postoji tolerancija ugovornih strana?

 

Sve su prilike da će nam konačni odgovor dati sudovi u rešavanju svakog konkretnog slučaja netolerantnih ugovornih strana. Značaj odgovora ogleda se u univerzalno prihvaćenom pravilu da posledica više sile jeste oslobođenje od odgovornosti ugovorne strane kojoj je onemogućeno vršenje ugovorne obaveze za neizvršenje takve ugovorne obaveze.

 

Pozitivno zakonodavstvo Republike Srbije ne daje definiciju pojma više sile, mada je ona itekako zastupljena u ugovorima pod uticajem anglosaksonskog ugovornog prava.

 

Zakon o obligacionim odnosima, iako ne daje definiciju više sile, u delu u kome uređuje posebne ugovore, prepoznaje pojam više sile u nekoliko odredbi u kojima predviđa propast stvari usled više sile (kod ugovora o zakupu, prevozu i špediciji).

 

Kako je osnovno načelo ugovornog prava pacta sunt servanda, ugovori koji sadrže preciznu definiciju više sile i postupanje ugovornih strana usled nastupanja okolnosti više sile ne ostavljaju puno prostora za tumačenje suprotno ugovorenom.

 

U slučajevima nepostojanja (precizne) definicije više sile date ugovorom, u skladu sa uspostavljenom sudskom praksom i stavovima koje je sud zauzeo u dosadašnjem odlučivanju o okolnostima koje se mogu smatrati okolnostima više sile, ista se definiše kao:

1. prirodna pojava ili ljudska radnja koja nije na strani dužnika,
2. koju nije bilo moguće predvideti ili otkloniti,
3. koja je svojom izvanrednom snagom delovanja sprečila dužnika da ispuni svoju obavezu (i time prouzrokovala štetu poveriocu).

Argumentovano se može zaključiti da Kovid-19, odnosno restriktivne mere koje je donosila Vlada Republike Srbije uz supotpis predsednika Republike Srbije, ispunjavaju uslove prirodne pojave ili ljudske radnje koja nije na strani dužnika i koju nije bilo moguće predvideti ili otkloniti. Međutim, da li postojanje takve okolnosti sprečava dužnika da ispuni svoju obavezu na taj način da ga oslobađa od izvršenja obaveze na oceni je suda u svakom konkretnom slučaju.

 

Zakon o obligacionim odnosima poznaje dve grupe pravila za koje možemo reći da su primenljiva u slučaju postojanja okolnosti više sile – (i) pravila o nemogućnosti ispunjenja za koju ne odgovara ni jedna strana; (ii) pravila o promenjenim okolnostima (rebus sic stantibus). Bitno je imati u vidu da cilj ovih odredbi nije da oslobodi dužnika od plaćanja dospelih obaveza i eventualne naknade štete, već prestanak uzajamnih obaveza ugovornih strana. 

 

 

Pravila o nemogućnosti ispunjenja za koje ne odgovara ni jedna ugovorna strana

 

Ova grupa pravila može se tumačiti kao pojam više sile u srpskom ugovornom pravu, imajući u vidu da utvrđuje da nemogućnost ispunjenja usled okolnosti za koje ne odgovara ni jedna ugovorna strana vodi gašenju obaveza ugovornih strana.

 

Iako za pandemiju Kovid-19, koja je praćena mnogobrojnim restriktivnim merama uvedenim od strane Vlade RS, nesumnjivo nije odgovorna niti jedna od ugovornih strana, postavlja se pitanje da li se ona može smatrati okolnošću koja dovodi do nemogućnosti ispunjenja ugovornih obaveza i za koju od ugovornih strana.

 

Možemo sagledati problematiku tumačenja ovih pravila na primeru ugovora o zakupu nepokretnosti u tržnim centrima za vreme trajanja vanrednog stanja. Iako se čini da je situacija jasna i da nesumnjivo postoji okolnost više sile kojom je onemogućeno obavljanje delatnosti zakupcu, da li je time zakupac sprečen da ispuni svoju ugovornu obavezu plaćanja zakupnine ili je samo na strani zakupca otpao razlog za održavanje takvog ugovora na snazi?

 

Kod slučajeva u kojima obavljanje delatnosti zakupaca nije izričito bilo zabranjeno uvedenim merama, primena pravila o nemogućnosti ispunjenja je još upitnija. 

 

 

Pravila o promenjenim okolnostima (rebus sic stantibus)

 

Iako se ne mogu smatrati višom silom u užem smislu, pravila o promenjenim okolnostima se mogu primeniti ukoliko jedna od ugovornih strana želi da raskine ugovor ili da ga izmeni usled znatno izmenjenih okolnosti koje su nastupile kao posledica pandemije Kovid-19. Dakle, primena pravila o promenjenim okolnostima su opciona i od ugovornih strana (tačnije od ugovorne strane) zavisi da li će se odlučiti za iniciranje postupka pred sudom na osnovu ovih pravila.

 

Da bi uspešno okončala postupak raskida ili izmene ugovora pred sudom, strana koja je pokrenula postupak morala bi da dokaže ispunjenje određenih uslova koje zakon predviđa, a prvenstveno da su nastupile okolnosti koje otežavaju ispunjenje njene obaveze ili se njihovim nastupanjem ne može ostvariti svrha ugovora, čineći očiglednim da ugovor ne odgovara očekivanjima ugovornih strana i da bi bilo nepravično održati ga na snazi u tom obliku.

 

Postupak primene pravila o promenjenim okolnostima mogu se postići jedino pred sudom u parničnom postupku podnošenjem tužbe za raskid ili izmenu ugovora usled promenjenih okolnosti.

 

Na sudovima je zadatak da u svakom konkretnom slučaju ocene kome i u kom slučaju treba pružiti zaštitu, a gde treba stati na put razvijanju mehanizma zloupotrebe prava kome se otvara prostor za razvoj davanjem svojstva više sile pandemiji Kovid-19, odnosno uvedenim restriktivnim merama.

 

Iako sudska praksa u Srbiji nije izvor prava u užem smislu, a zakonodavni okvir regulisanja pravila više sile ne pružaju pouzdan oslonac za predvidivo postupanje sudova, u ovom konkretnom slučaju na sudovima ostaje teret ustanovljenja opštih pravila postupanja za svaki pojedinačni slučaj pozivanja stranaka na višu silu usled gore opisanih okolnosti. Nama ostaje da se nadamo njihovom pravičnom i usaglašenom tumačenju okolnosti više sile.