Uloga i utisci o radu Državne revizorske institucije

Često čujemo u medijima razne vesti o nepropisnom ili neefikasnom trošenju javnih sredstava od strane grada, ministarstava i drugih javnih tela. Kada takvo što čujemo, mnogi od nas prvo pomisle da je ove slučajeve otkrilo nezavisno novinarstvo ili pak tužilaštvo. Naravno, često ovo i jeste slučaj, ali se čini da nedovoljno nas zna da je za značajan broj ovakvih otkrića zaslužan i poseban državni organ koji je i zadužen da prati propisno i svrsishodno korišćenje javnih sredstava. Taj državni organ se zove Državna Revizorska Institucija, i biće predmet ovog teksta imajući u vidu njegov važan zadatak te i utisak da se o njemu u javnosti malo zna.

Propisi o Državnoj Revizorskoj Instituciji

Državna Revizorska Institucija je osnovana usvajanjem zakona o državnoj revizorskoj instituciji iz 2005. godine. Nakon toga, donošenjem Ustava iz 2006. godine, Državna Revizorska Institucija je podignuta na rang organa utvrđenog Ustavom. Prema Ustavu, ona je samostalni i najviši državni organ revizije javnih sredstava koji odgovara Narodnoj skupštini, što znači i da njegove najviše organe bira i razrešava Narodna Skupština. Ovaj položaj joj (makar sa formalne strane) obezbeđuje veću samostalnost jer bi bilo koji ozbiljniji pokušaj smanjenja nadležnosti morao proći kroz proceduru promene ustava koja je značajno kompleksnija u odnosu na promenu zakona (između ostalog i zato što zahteva makar dvotrećinsku većinu u Skupštini).

Detaljnije uređenje nadležnosti institucije i ostalih pitanja koja se tiču njenog rada, su uređena Zakonom o državnoj revizorskoj instituciji. Ovaj zakon, između ostalog daje nadležnost Državnoj Revizorskoj Instituciji da proverava pravilnost poslovanja javnih tela koja kontroliše u odnosu na propise kao i svrsishodnost raspolaganja javnim sredstvima.

Međutim, ono što je važno napomenuti jeste to da Državna Revizorska Institucija nema ovlašćenja da sama sankcioniše subjekte kontrole. Ona može uputiti zahtev nekom od organa koji mogu da preduzme mere protiv javnog tela koje postupa neadekvatno (npr. ministarstvu koje vrši nadzor nad pojedinim nadležnostima opština da preduzme mere iz svoje nadležnost). Takođe, Državna Revizorska Institucija je dužna da pokrene zahtev za pokretanje prekršajnog postupka, odnosno podnese krivičnu prijavu nadležnom organu (sudu ili tužiocu), ako u toku revizije otkrije materijalno značajne radnje koje ukazuju na postojanje elemenata prekršaja, odnosno krivičnog dela. Ali, u svakom slučaju, Institucija ne može sama odrediti sankciju kao što to recimo može Komisija za zaštitu konkurencije.

Rad Državne Revizorske Institucije kroz primere u praksi

Rad Državne Revizorske Institucije je verovatno najbolje objasniti kroz neke od novijih praktičnih primera.

Tako je jedan od, po oceni autora, važnijih izveštaja u skorijem periodu onaj koji se tiče efikasnosti raspodele i korišćenja namenskih transfera u socijalnoj zaštiti. Ovaj izveštaj (dostupan ovde) između ostalog ukazuje da su utvrđeni slučajevi nenamenskog trošenja sredstava opredeljenih za nadležnosti iz oblasti socijalne zaštite (npr. isplata socijalne pomoći). Kako je institucija navela, ovo je jednim delom uzrokovano i propustima Ministarstva za rad. Jedan od pronađenih propusta se ogleda u neadekvatnom analiziranju izveštaja koje im jedinice lokalne samouprave (opštine i gradovi) šalju s tim u vezi. Shodno izveštaju institucije, umesto da se upuste u detaljnu analizu primljenih izveštaja, ministarstvo se često zadovoljavalo samo prijemom izveštaja. Tim propustima, ministarstvo je između ostalog propustilo da utvrdi nenamensko trošenje sredstava opredeljenih za isplatu davanja iz oblasti socijalne zaštite. U jednom od ilustrativnih primera iz izveštaja je tako navedeno da su sredstva opredeljena za svrhe socijalne zaštite iskorišćena za nabavku građevinskog materijala. U istom izveštaju se navodi i to da je postupajući po nalazima institucije Ministarstva za rad već preduzelo određene mere i pokrenulo unutrašnje procedure da dalje postupi po preporukama institucije.

U drugom slučaju, koji se tiče JKP Beogradske Elektrane, institucija je utvrdila da su JKP Beogradske Elektrane u periodu 2018-2020. godine za oko 90 % korisnika naplaćivale potrošnju prema jedinici zagrevane površine umesto po potrošnji iako su postojali uslovi za to (link). Po prijemu ovog izveštaja, JKP Beogradske Elektrane su preduzele mere radi ispravljanja nepravilnosti i otpočele postepen prelazak svih korisnika iz kategorije stambeni prostor sa planom da se svi ovi korisnici prebace na sistem naplate po utrošku do 2025. godine.

Utisci o radu Državne Revizorske Institucije

Letimičnom pretragom interneta može se konstatovati da je generalni utisak o radu Državne Revizorske Institucije dobar. Ovome u prilog svedoči i nekoliko izveštaja međunarodnih organizacija. Tako je u izveštaju Svetske banke (link) rad institucije ocenjen generalno uspešnim, sa najboljim ocenama datim u oblastima kao što su nezavisnost institucije i primena preporuka institucije. Isto tako i u izveštaju EU i OECD (link) se prenosi generalno dobar utisak o radu institucije, naročito u segmentu postupanja po njenim preporukama.

Sa druge strane, ne može se naći previše kritičkih osvrta na rad institucije. Bez obzira na to, iz gore navedenih izveštaja se mogu izvući nedostaci u radu institucije koji su tamo utvrđeni. Tako se u navedenom izveštaju Svetske banke glavna zamerka odnosila na nedovoljno javnih rasprava u skupštini o nalazima institucije. U navedenom izveštaju EU i OECD se kao ključan nedostatak javlja nedostatak svesti u javnosti o postojanju i radu same institucije kao i percepcija nesamostalnosti.

Zaključak

Iz gore navedenog se može zaključiti da Državna Revizorska Institucija može imati bitnu ulogu kao garant svrsishodnog i propisnog trošenja javnih sredstava. Takođe, možemo zaključiti da postoji i utisak da institucija dobro vrši mandat koji joj je poveren. Sa druge strane, manjak kritičkih osvrta na rad institucije i nizak nivo svesti o mandatu i radu iste pozivaju na nužan oprez i akciju. Ovo naročito u pogledu informisanosti javnosti jer bi pritisak informisane javnosti na one koji treba da primene preporuke institucije, nesumnjivo imao značajan doprinos efektivnijoj primeni istih.