Ako sudski parnični postupak shvatimo kao sportsko nadmetanje, onda možemo reći da glavnu ulogu u tom takmičenju igra sudija sa svojom sopstvenom ulogom i zadacima. Širina sudijskih ovlašćenja je obrnuto proporcionalna aktivnostima učesnika u takmičenju. Što je uloga sudije uža, to je takmičarska inicijativa suparnika šira. I obrnuto.
Osnovna načela otvorenog pravosuđa
Ovaj metaforički i sasvim uprošćen prikaz sudskog postupka nipošto nema za cilj da umanji značaj stranačkih interesa u postupku, a još manje da unizi sud, kao oličenje državnog autoriteta i nosioca aparata prinude. Štaviše, upotrebljana stilska figura isključivo ima svrhu da se bolje razume princip otvorenog pravosuđa. Naime, da bismo razumeli aktivniju ulogu suda koja je svojstvena otvorenom pravosuđu, moramo prvo poći od njegove klasične uloge arbitra kao posmatrača.
Aktivna uloga sudije u otvorenom pravosuđu
Suština učenja o otvorenom pravosuđu ogleda se u obavezi suda da ostalim subjektima u postupku, prvenstveno strankama, omogući da se izjasne na činjenične i pravne aspekte spora. Pri tom se ne misli samo na pravo jedne strane da se izjasni o činjenicama i pravnim shvatanjima svog suparnika (obostrano saslušanje), već i na pravo obeju stranaka da se izjasne o činjenicama i pravnim shvatanjima suda. Tačnije, o činjenicama koje je sud saznao po službenoj dužnosti, ali i o tome kako sud pravno kvalifikuje saznate činjenice. Otvoreno pravosuđe podrazumeva aktivnog sudiju. Sudiju koji zajedno sa strankama razmatra sve aspekte spora. Da bi se raspravili svi aspekti spora, nije dovoljno samo omogućiti strankama da iznesu svoja viđenja spornog odnosa, već je neophodno i da sud predoči strankama svoja pravna shvatnja. Preduslov za realizaciju ovog prava, leži u obavezi suda da se na izvestan način „otvori“ prema strankama. Da demistifikuje svoju pravnu poziciju. Кada sudija u toku postupka učini belodanim svoja razmišljanja on istovremeno omogućava strankama da se na njih izjasne. Zapravo, daje priliku strankama da iznesu protivargumente na argmentaciju i pravna shvatanja koja im je predočio.
Aktivno slušanje kao ključna veština
Da bi sudija mogao da ispuni ulogu koju pred njega postavlja otvoreno pravosuđe, nužno je da u svakom trenutku teži poštovanju etičkih principa stručnosti, odgovornosti, dostojanstvenosti i posvećenosti. Drugim rečima, otvoreno pravosuđe podrazumeva profesionalnog sudiju sa visokim moralnim kvalitetima. Zapravo, samo dovoljno stručan sudija, svestan svojih profesionalnih kvaliteta, oslobođen ličnih sujeta i taština je kadra da tokom postupka neprestano zauzima stavove o svim bitnim pitanjima, ali i da pod teretom argumentacije stranaka, napušta svoja ranija shvatanja ili da ih modifikuje i dopunjuje u skladu sa rezultatom raspravljanja. Nije pogrešno reći da samo svestan i osvešćen sudija, koji je spreman da preuzme odgovornost za sopstveno mišljenje, može da odgovori izazovu koji sa sobom nosi otvoreno pravosuđe.
Ovakvom svojom aktivnošću sudija podstiče argumentovanu debatu stranaka, ali istovremeno je i aktivni učesnik u njoj. Usmeravanjem debate i učestvovanjem u njoj omogućava se svestrano raspravljanje o svim bitnim pitanjima u vezi sa predmetom spora. Кako bi uspešno vodio raspravu, sudija mora da poseduje razvijene veštine komunikacije. On je, najpre, aktivan slušalac, a potom i inicijator konstruktivne razmene mišljenja, kroz kreiranu atmosferu prihvatanja i uvažavanja. Na ovaj način sudija nastoji da se same stranke u postupku fokusiraju na određeni pravni problem koji je bio povod za spor, a ne na svog protivnika u postupku. Drugim rečima, stara se da raspravu izmesti sa nivoa međusobnog ličnog optuživanja suparnika i usmeri na prepoznavanje i identifikovanje spornih pravnih pitanja. Naime, u sudskom postupku nije retkost da su stranke zatvorene i rigidne u svojim početnim pozicijama. Često je prisutan ego u međusobnim nastojanjima stranaka da odbrane svoje pozicije. Кako to, inače, biva u životu, ego uzrokuje aroganciju i agresivnu komunikaciju. S obzirom da sudski postupak nije ništa drugo do jedna refleksija životnih odnosa, to se ovakva komunikacija nužno preslikava i na ponašanja stranaka u samoj sudnici. Stoga bi sudija u sistemu otvorenog pravosuđa valjalo da poseduje veštine interesnog pregovaranja. Istina, sudija nije medijator, ali demistifikacijom svoje pozicije i otvorenošću prema strankama i pravnom problemu, nužno mora da poseduje i osobine koje ima posrednik u rešavanju sporova. U tom smislu, sudija bi trebalo da bude aktivni slušalac. Pažljivim slušanjem sudija poručuje strankama da sa razumevanjem prati ono o čemu govore. Učesnici u postupku često nisu vični konstruktivnoj kominikaciji, ali kada shvate da u sudnici imaju prostora da se čuju, neretko „spuštaju“ svoje početne pozicije i usmeravaju se na rešavanje problema.
Svojom aktivnom ulogom u sudnici, sudija pruža i dobar primer strankama da se aktivnije uključe u sam sudski postupak. Кada je stranka usmerena na rešavanje problema, moći će ispravnije da se služi i svojim procesnim ovlašćenjima. Preciznije će iznositi činjenične navode i jasnije definisati svoje predloge. Osim toga, fokusiranost na sudski postupak, doprineće da se blagovremeno predlažu adekvatna dokazna sredstva. U krajnjoj liniji, sva ova preimućstva doprinose pravilnom i potpunom utvrđivanju činjenične građe i pravičnom presuđenju.
Ipak, da bi se ove vrednosti postigle, potrebno je da sudija ovlada tehnikama aktivnog slušanja. Najpre, da od stranaka zahteva pojašnjenja postavljanjem pitanja otvorenog tipa. Na ovaj način se stranka uključuje u raspravu iznoseći svoje potrebe, interese i valjane argumente. Zatim je potrebno da sumira sa parafraziranjem, kao vid provere iznetih tvrdnji i stranačkih navoda. Na kraju će kroz refletkovanje bolje razumeju interese i potrebe stranaka.
Međutim, pored ovladavanja tehnikama aktivnog slušanja, jednaku važnost ima i lično i psihološko osnaživanje samog sudije. Neophodno je da se sudija kontinuirano podvrgava vlastitom (pre)ispitivanju, odnosno introspekciji. Neprestano upoznajući sebe, sudija otključava nove nivoe svesti, istovremeno odbacujući sopstvena uverenja, iluzije i predrasude. Oslobađanje od stečenih i negativnih psiholoških ograničenja, dovodi do širenja granica ega i ublažavanja sujete. Sujeta je pogubna karakterna osobina, koja nas sprečava da čujemo i razumemo sebe i druge, a posledično i da učestvujemo u konstruktivnoj razmeni argumenata. Dakle, preduslov za prevazilaženje sujete leži u postojanju i razvijanju svesti. U neprestanom ličnom i profesionalnom rastu i razvoju. U osvešćivanju. Ipak, pitanje profesionalnog razvoja, usko je povezano sa pitanjem stručnosti i osposobljenosti samog sudije.
Na kraju, možemo da zaključimo da se svrha otvorenog pravosuđa ogleda u pravilnom i potpunom prikupljanju procesnog materijala i donošenju pravične odluke. Osim toga, nema sumnje da se konstruktivnom komunikacijom i argumentovanom diskusijom, uz međusobno uvažavanje, pospešuje izgradnja modernog, ravnopravnog i tolerantnog društva.