U medijima svemoguć, pred sudom nemoguć - čemu zaista služi poligraf?

Poligraf se u poslednjih godinu dana često pominje u javnosti, što od strane političara, što od strane javnih ličnosti. Pozivanje na poligraf za sve i svašta je danas postalo opšteprihvaćeno kao imperativ dokazivanja nečije nevinosti ili krivice. Da li poligraf u krivičnom postupku zaista ima toliku moć kolika mu se u javnosti daje i da li je poligraf nepogrešivi i neoborivi dokaz?

Odgovor je odričan. Naime, rezultati poligrafa nisu prihvatljivi na sudu niti se mogu koristiti kao dokaz. Pravovremeno i pravilno primenjen poligrafski test omogućava, ako se raspolaže dobrim kontrolnim pitanjima, brzu eliminaciju nevinih osoba iz kruga osumnjičenih i pronalaženje tragova i predmeta u istrazi, ali nije dokaz.

Rezultati poligrafskog ispitivanja nisu konačni i mogu biti tumačeni proizvoljno u zavisnosti ko ih tumači. To ostavlja mnogo prostora za njegovu zloupotrebu. Nepouzdanost poligrafa upravo je i razlog zašto se on koristi kao samo jedna od policijskih mera i radnji, i to najčešće prilikom provera navoda iz krivične prijave, a ređe u fazi istrage.

Šta je tačno poligraf?

Poligraf je uređaj, odnosno mašina koja se koristi radi utvrđivanja da li osoba koja je priključena na istu govori istinu. Ispitivanje poligrafom spada u istražnu metodu koju primenjuje policija. Drugim rečima, predstavlja psihološki test za koji se koristi poligraf. Poligraf detektuje fiziološke reakcije u i na telu tokom odgovaranja na pitanja koja su postavljena na ispitivanju. On registruje i meri intenzitet emocija, tako što prati promene u disanju, brzinu pulsa, visinu krvnog pritiska i znojenje. Sve što uređaj detektuje zapisuje na poligram - traku koja se nalazi na poligrafu. Možda bi najbolji naziv za poligraf bio detektor emocija, pošto one izazivaju fiziološke promene.

Da bi se sprovelo testiranje mora da bude prisutan poligrafista, odnosno poligrafski ispitivač. On ili ona ne sprovodi samo poligrafsko ispitivanje već vodi i informativne razgovore sa ispitanikom pre, tokom i posle poligrafskog testiranja. Podrazumeva se da poligrafski ispitivač ne može da bude bilo ko. Ta osoba mora da vlada kriminalističkim i pravnim znanjima, ali je i potrebno da poseduje posebnu specijalizaciju za ovaj posao. Veština poligrafiste i izbor metode ispitivanja su od velikog značaja za uspeh testiranja, dok je najteži zadatak – dobra interpretacija poligrama.

Pitanja za testiranje se spremaju prema određenim metodama i u uskoj su vezi sa specifičnostima informacija koje je potrebno prikupiti i ličnošću ispitanika. To nužno zahteva od ispitivača iskustvo kako bi se sastavila konkretna pitanja. Da bi se poligram dobro očitao, mora najpre da se utvrdi normalni fiziološki status organizma svakog određenog ispitanika.

Iako se poligrafsko testiranje može obaviti u svakoj mirnoj prostoriji, najbolje je kada se radi u posebnoj prostoriji koja mora biti izolovana od buke i drugih nepoželjnih uticaja koji mogu da remete koncentraciju ispitivača i ispitanika. Cilj je da se uspostavi pogodna atmosfera za ispitivanje, koja će eleminisati ili svesti na minimum sve negativne uticaje na ispitanika kako bi ispitanik bio što opušteniji tokom testiranja. Soba koja se koristi ne sme biti soba za saslušanje kako ne bi kod ispitanika stvorila utisak kao da je na saslušanju.

Kada i ko ne može da bude testiran?

Zakon o policiji takođe propisuje ko ne može biti testiran putem poligrafa čak i uz pismeni pristanak. Poligrafskom ispitivanju ne može da se podvrgne:

• lice koje je pod uticajem alkohola, opojnih droga ili drugih psihoaktivnih supstanci;

• lice koje ima ozbiljna srčana oboljenja ili respiratorne smetnje;

• lice u izrazito stresnom stanju;

• lice koje je pod dejstvom lekova za smirenje;

• lice koje pokazuje vidljive znake duševne bolesti, privremene duševne poremećenosti ili je u drugom bolesnom stanju koje onemogućava ispitivanje;

• lice koje oseća intenzivan fizički bol;

• trudnica i porodilja;

• lice koje nije navršilo 14 godina života.

Kako se primenjuje?

Obavezno je uraditi planiranje i pripremu poligrafskog testiranja i sastaviti pitanja koja će biti postavljena na testiranju. Zakon o policiji je tačno propisao ko, kada, kako i prema kome se može vršiti poligrafsko ispitivanje. Policijski službenik može uz dobrovoljan pristanak i pisanu saglasnost lica da traži da se nad licem primeni poligrafsko ispitivanje. Nakon što dobije pisanu saglasnost treba da upozna ispitanika sa radom poligrafa i tek nakon toga se pristupa pripremi i testiranju. Maloletnik može da pristane da ide na poligraf, ali uz saglasnost i prisustvo roditelja, staratelja ili punoletne osobe od poverenja.

Svako može u bilo kom trenutku da zatraži prekid poligrafskog ispitivanja. Da bi ispitanik to ostvario potrebno je da da novu pisanu saglasnost da povlači prethodnu saglasnost i prekida ispitivanje. Nakon svega toga ispitanik se „vezuje” za poligraf i odgovara kratko sa „da” ili „ne” na pitanja koje mu postavlja poligrafista.

Rezultate testiranja tumači poligrafista. U zavisnosti od rezultata ispitanik može da “padne” ili prođe poligrafsko testiranje. „Pasti na poligrafu” znači da je ispitanik u toku testiranja na neka ili sva pitanja lagao, odnosno da je poligraf tako pokazao. Rezultate ispitanik saznaje nakon testiranja. Na osnovu rezultata policija odlučuje u kom pravcu se nastavlja postupak.